ZAVEZALI SU NAS ZA STABLO, STAVILI NAM POVEZ NA USTA I SKINULI NAS: Priče pet žena koje su preživele RATNO SILOVANJE pokazuju sve užase koje donosi rat...

Stotine Rohindža muslimanki različite starosti žive u izbegličkim kampovima širom Bangladeša i spremaju se da rode decu koja su začeta u silovanjima.

U susednom Mjanmaru se već neko vreme sprovodi ono što se naziva "školskim primerom etničkog čišćenja", dok se reke ljudi slivaju u centre na granici.

Humanitarni radnici koji tamo rade prijavili su više od 2.700 žrtava seksualnog nasilja u kampovima, kažu UN-ovi izveštaji. Mnoge su od Rohindža silovane dok su bežale od vojske Mjanmara, gde je većinski budističko stanovništvo.

Iako vojska negira ubijanje, silovanje i mučenje, njihove priče govore nešto sasvim suprotno. U aprilu i maju fotograf Brajan Sokol za CNN je intervjuisao 10 devojaka i žena u izbegličkom kampu imena kraj Koks Bazara.

Žive s traumom nasilja, ali ponekada i srećne što, nakon što su izgubile sve što imaju, barem čekaju dete pa makar bilo plod silovanja. Ovo su njihove priče.

Rahena, 15

Rahena je pripremala obrok za članove svoje zajednice koji su preživeli nedavni napad vojske iz Mjanmara kada su došli vojnici. Pokušala je da se sakrije ali su vojnici zapalili kuću, i na taj ih način naterali u bekstvo.

- Izašli smo kroz zadnji izlaz. Moj šogor je umro u vatri. Neki su muškarci uspeli da pobegnu, dok mnogi nisu. Ali, mi devojke nismo uspele da se spasemo. Vojnici su nas okupili oko stabla i zavezali za njega. Povezali su nam usta i skinuli nas, a onda je usledilo silovanje. Neke su se devojke onesvestile od šoka, među njima i ja, a i jako sam krvarila - kaže Rahena.

Kad se probudila, iako je dalje krvarila, započela je svoj beg prema granici s Bangladešom s drugim devojkama. Na putu su se susrele s njenim suprugom koji je radio nedaleko od sela.

- Kada smo stigli blizu plaže mog su muža ubili i videla sam ga kako umire u pesku. Imao je 19. Bili smo oženjeni jednu godinu - kaže Rahena.

Rođaka joj je izričito zabranila da ode na pobačaj, pa je devojci rekla da je "dete božji dar".

- Srećna sam što ću biti majka. Ali, brine me to što je preživljavanje u kampovima izrazito teško. Bojim se da detetu neću moći da pružim sve što mu treba za život. Bojim se da neće dobiti obrazovanje, ali ako beba preživi uradiću ću sve što mogu da se pobrinem da je obrazovan ili obrazovana - kaže Rahena.

Tvrdi i da bi se rado ponovno udala, međutim njeno dete, kaže, dolazi na prvo mesto.

- Ako me niko ne bude hteo, to je u redu, provešću život sa svojim detetom.

Nafiza, 15

- Muža sam izgubila u haosu i nisam ništa čula od njega od tada, ne znam je li mrtav ili povređen- kaže Nafiza koja je u braku, pre bega iz Mjanmara, bila godinu dana.

Dok sedi u malenom šatoru koji je sada njen dom, Nafiza se priseća nekadašnjeg života. U zemlji koju i dalje naziva domovinom ona i njena porodica bili su vlasnici zemlje, stoke i ribarske koče.

- Moj je suprug jako dobar muškarac. Puno je radio i bio drag prema drugima - kaže Nafiza koja je smatrala da je premlada da ima decu pa joj je krišom davao kontracepcijske pilule bez da joj je rekao šta je to.

Sada je u sedmom mesecu trudnoće s detetom koje je plod silovanja, i ne može dočekati da se rodi.

- Ovako ću imati nekoga kraj sebe celi život. Šta god se dogodi neću ga napustiti. Da sam to htela već bih to učinila - kaže Nafiza.

- Svom detetu, kada odraste, želim da bude obrazovano. Međutim, s obzirom da nemam novaca teško da se mogu tome nadati, posebno jer nema oca- kaže Nafiza koja kaže kako ne želi da se preuda pre no što njeno dete ne završi školu i dok ne zna sa sigurnošću da joj je muž mrtav.

- Ako nas je Alah blagoslovio i onda će nas on pronaći, ali ako je mrtav nema smisla čekati previše - kaže na kraju.

Azara, 20

Bila je ponoć kada je vojska došla u Azarino selo i počela da puca po seljanima i da pali njihove kuće. Azara kaže kako su nju, i još nekolicinu devojaka odveli u jednu jedinu preostalu zgradu gde su ih silovali. Ostavili su je da leži na tlu uvereni da je mrtva. Nakon što se probudila, pobegla je u obližnju džunglu gdje ju je kasnije pronašla grupa povređenih žena od kojih je većina takođe silovana.

U izbegličkom kampu u Bangladešu Azara se ponovno spojila sa suprugom, ali sreća nije dugo trajala. Nakon što je shvatio da je trudna i da dete nije njegovo naredio joj je da se riši trudnoće kako god zna i ume. Čak ju je jednom i pretukao. Sada je sama i odbija da poseti lekara, iako je babica svako malo posjćuje u njenom šatoru.

Teret stigme koju nose žrtve seksualnog nasilja zaustavlja mnoge da se obrate lekarima i psiholozima, kaže nedavni izveštaj NGO-a Lekara bez granica.

Tim od 50 Rohindža volontera zato ide od šatora do šatora i obaveštava devojke da mogu doći po pomoć i savet, a ustanovili su i telefonsku liniju preko koje mogu dobiti informacije.

Azara kaže da je "srećna" u kampu jer se "oseća sigurno". I to čak uprkos tome što jelom kampu, u 200.000 Rohindža koji tamo žive, prete monsunske kiše i poplave koje kreću uskoro i traju do oktobra.

- Izgubila sam celu porodicu. Ako mi Alah da sina ili kći, to će mi dati snage da preživim ovaj život. Kada dođe na svet i pogledam tom detetu u oči to će mi dati snage - kaže Azara.

Supiti, 30

Supriti šator deli sa 10-godišnjom ćerkom. Ali njena porodica je nekada bila mnogo veća. Mjanmarski vojnici su joj pobili supruga i decu, njih troje od četvoro, uključujući i malu bebu.

Tokom napada ona i još sedam žena su više puta silovane u štali dok su ostale zgrade spaljene do tla. Tri meseca nakon dolaska u Bangladeš, i četvrto je jete izgubila zbog spontanog pobačaja. Ostale su samo ona i njena kći.

Njena je patnja dodatno pojačana jer su napadači Supriti razrezali mačetom po glavi. Njena se malena kći sada mora brinuti za majku koja ne može niti otići po hranu jer je svaki napor čini slabom, vrti joj se i zlo joj je.

Boji se za sigurnost svog deteta, jer, kaže Supriti, tamo operiše mnogo trgovaca ljudima.

- Moram je držati na oku, uvek joj govorim da ne razgovara sa strancima i neka ne uzima slatkiše koje joj nude, jer je žele oteti - kaže Supriti.

Ćerki će, kaže, pronaći muža kad navrši 14. godinu, jer veruje da je bolje da se za nju brine neki muškarac. Ali ima nade za ćerkinu budućnost.

- Uči da čita arapski, ako postane obrazovana moći će da se zaposli i zarađuje.

Šofika, 14

Bio je to najobičniji dan u saveznoj državi Rakhine u Mjanmaru. Šofika je mlela čili papričice kad je vojska došla u njeno selo.

- Počeli su nasumce da pucaju. Moja je majka izašla iz kuće. Rekla mi je da se pripremim da zaključam sva vrata, ali vojnici su uspeli da upadnu i dvojica su me silovala - priča Šofika.

Njen je muž ubijen u napadu, a kad su vojnici otišli, uzela je svoje stvari i otišla u Bangladeš, u jednom trenutku plivajući preko nabujale reke.

- Kada sam prešla reku sklonila sam se u kući gde sam se susrela s majkom. Tamo smo provele dve nedelje pre no što smo se dočepale Bangladeša.

Šofika i njena majka su dve od oko 700.000 članova naroda Rohindža koji su pobegli pred nasiljem koje se rasplamsalo u avgustu prošle godine. Većina ih je sada u izbegličkim kampovima. Šofika je, kada je prvi puta shvatila da je trudna, poželela da pobaci ali su joj dežurne medicinske službe rekle da bi time ugrozila svoje zdravlje. Od tada se predala ideji da postane majka s 15.

Usprkos stigmi i predrasudama jer više nema muža Šofika je čak dva puta otišla u kliniku na pregled, hrabar korak koji mnoge trudne žrtve silovanja ne mogu ili ne žele da urade.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Express.hr)