O ovom ratu se ne govori, niti preduzima! Masovne grobnice se vide iz svemira - katastrofa preti Evropi!

Rat u Sudanu dobija puno manje pažnje nego sukobi u Gazi i Ukrajini, iako bi mogao biti smrtonosniji od oba, upozorava u velikoj reportaži s istoka te zemlje ugledni britanski nedeljnik Economist.

Glavni grad je uništen, procenjuje se da ubijeno 150.000 ljudi, a tela se gomilaju na grobljima vidljivim iz svemira. Više od 10 miliona ljudi je raseljeno, a glad koja preti preživelima mogla bi biti smrtonosnija od one u Etiopiji 1980-ih.

Ukratko, Sudan je suočen s najgorom humanitarnom krizom na svetu, a u isto vreme je ta zemlja postala geopolitička tempirana bomba. Države Bliskog istoka i Rusija podržavaju zaraćene strane, a Zapad je, zaokupljen drugim žarištima, nezainteresovan za rat koji besni nadomak Mediterana.

Nasilje u Sudanu preti destabilizacijom susednih zemalja i izazvanjem novog priliva izbeglica u Evropu. Osim toga, Sudan ima oko 800 kilometara obale na Crvenom moru, pa njegovo urušavanje preti Sueskom kanalu, ključnoj arteriji globalne trgovine.

Glavne strane u ratu su redovna vojska, Sudanske oružane snage (SAF), i paravojna grupa nazvana Snage za brzu potporu (RSF). Nijedna strana nema ideološki cilj niti monolitni etnički identitet, napominje Economist. Obe su pod vodstvom beskrupuloznih vojskovođa koji se bore za kontrolu nad državom i njenim bogatstvima, piše Jutarnji.

Sudanu rat nije nepoznat, podseća Economist. S prekidima je u građanskom ratu od nezavisnosti 1956. godine. Jedan krvavi sukob završio je otcepljenjem Južnog Sudana 2011. Pre dvadeset godina međunarodna javnost protestvovala je zbog elemenata genocida. Ipak, čak i po tim užasnim standardima, trenutni sukob je šokantan. Kartum, nekada užurbani grad, sada je u ruševinama. Obe strane bombardiraju civile, regrutiraju decu, a glad se širi. RSF je optužen za masovna silovanja i genocid, a optužbe se čine verodostojnima.

Sukob u Sudanu pritom je složen, bez jasnog rešenja ili strane koju bi Zapad mogao da podrži za postizanje brzog mira. Obe zaraćene strane vode beskrupulozne vojskovođe bez jasne podrške među građanima.

Zapad je svestan ozbiljnosti situacije, ali zbog tih faktora ostaje pasivan u slučaju Sudana.

Spoljašnje sile podstiču sukob, napominje Economist. Ujedinjeni Arapski Emirati opskrbljuju RSF mecima i dronovima. Iran i Egipat naoružavaju redovne snage. Rusija igra na obe strane i šalje Vagnerove plaćenike. Saudijska Arabija, Turska i Katar takođe se takmiče za uticaj u zemlji. Svaka od ovih sila ima ograničene ciljeve, od osiguravanja prehrambenih zaliha do dolaska do zlata.

Analize satelitskih podataka i drugih slika i snimaka pokazuju da je zemlja prekrivena požarima. Farme i usjevi su uništeni. Ljudi su prisiljeni da jedu travu i lišće. Ako nestašica hrane potraje, jedno od predviđanja je da bi od gladi moglo umreti između šest i deset miliona ljudi do 2027. godine.

Velik je problem sa Sudanom koliko haosa može generisati u susednim zemljama, upozorava Economist.

Naime, Sudan ima granice sa sedam država u krhkom stanju koje čine 21 odsto afričkog kopna i u kojima živi 280 miliona ljudi. Među njima su Čad, Egipat, Etiopija i Libija, koje se suočavaju s destabilizirajućim prilivom izbeglica, oružja i plaćenika.

Zbog sukoba u Sudanu očekuje se novi izbeglički talas u Evropi, a Economist podseća da je 60 odsto ljudi u kampovima u Calaisu, s južne strane Kanala, već iz Sudana.

Zemlja bi mogla postati utočište za teroriste ili pružiti uporište drugim režimima koji su zainteresovani za podsticanje nereda. Rusija i Iran zahtevaju pomorsku bazu na Crvenom moru u zamenu za naoružavanje SAF-a. Ako Sudan padne u trajni haos ili mu na čelo dođe režim neprijateljski nastrojen prema Zapadu, mogao bi dodatno ugroziti funkcioniranje Sueskog kanala, rute za sedminu svetske trgovine, pretežno između Europe i Azije. Sueski kanal već je u problemu zbog napada hutista u Jemenu i brodovi su prisiljeni ići drugim, skupljim rutama oko Afrike.

Zbog svega ovoga britanski nedeljnik zaključuje da je velika greška ignorisati Sudan. Pogrešno je, poručuju, misliti i da se ništa ne može učiniti. Demokratske vlade moraju učiniti više da spase ljudske živote. Konstruktivniji pristup trebao bi imati dva prioriteta, piše Economist. Prvi je brza dostava pomoći kako bi se smanjile smrti zbog gladi i bolesti.

Drugi je vršenje pritiska na spoljašnje aktere koji podstiču sukob. Da sudanski vojskovođe imaju manje oružja i novca za naoružanje, bilo bi manje ubijanja i manje gladi uzrokovane ratom. Amerika, Evropa i druge odgovorne sile trebale bi nametnuti sankcije svakom poslovnom subjektu ili državnom zvaničniku koji iskorištava ili omogućava rat u Sudana, uključujući i one iz savezničkih zemalja poput Ujedinjenih Arapskih Emirata, poručuje Economist.

Bonus video:

(Espreso/ T.M.)