"Umiremo, a nikoga nije briga": Vapaj Avganistanki razara dušu na komade - ova bol ne može da se pretoči u reči!

Za Nadiu, Lizu i Zalu, tri godine otkako su talibani povratili kontrolu nad Avganistanom bile su duge i bolne.

Sada u tridesetim, one su bile deo generacije žena koje su ostvarile ogroman napredak u obrazovanju i zaposlenju za dve decenije tokom kojih je tvrdokorna islamistička grupa bila svrgnuta sa vlasti 2001. godine.

Neke su se dostigle profesionalne visine i završile na uticajnim položajima.

Ali 15. avgusta 2021. godine, kad su talibani ušli u prestonicu Kabul, i još jednom počeli da uvode ograničenja ženama, taj napredak počeo je da se raspada.

Sada su srednje škole i univerziteti zatvoreni za devojke i žene - iako talibani tvrde da je to samo privremeno.

Ženama nije dozvoljeno da posećuju parkove i teretane.

Nije im zabranjeno da rade, ali im je nedostupna većina državnih poslova, sa nekoliko izuzetaka - uglavnom u zdravstvu i prosveti.

Mnoge su bile smenjene sa položaja u ministarstvima vlade.

Prilike za zaposlenje su oskudne u skučenom privatnom sektoru kojim dominiraju muškarci.

Tri visokoobrazovane žene ispričale su svoje životne priče.

Promenili smo im imena da bismo im zaštitili bezbednost.

'Moje ime je postalo pretnja'

Nadia, koja ima 35 godina, bila je stručnjakinja za ekonomiju na visokom nivou u vladi, ali kaže da joj nije bilo dozvoljeno da nastavi sa radom.

„Imala sam vlastitu platu. Pokrivala sam sve svoje troškove", kaže ona.

„Imala sam prijateljice i provodile smo vreme zajedno. Uživale smo u našim životima. Nalazili bismo se za ručkove ili večere. Sada čekam da vidim da li će moj brat uspeti da donese kući nešto za večeru ili neće. To mnogo boli", dodaje ona.

Nekada je zarađivala 90.000 avgana (1.277 američkih dolara) mesečno i izdržavala petnaestočlanu porodicu.

Sada svi oni zavise od prihoda njenog brata, koji variraju u zavisnosti od toga da li njegova kompanija ima posla.

Nadia kaže da bi nekada dizala glas da zaštiti ženska prava bez pokrivanja lica ili oglašavanja anonimno, ali to više ne radi iz straha za vlastitu i bezbednost porodice.

„Moje ime je postalo je pretnja po mene", kaže ona.

Prijavljuje se za mnoge poslove.

„Prilike su ograničene za žene i ima mnogo prijavljenih", kaže ona.

U jednom slučaju su joj rekli da je previše kvalifikovana.

Ona dodaje: „Depresivna sam. Jedino što radim je kuvam ručak svaki dan. Ne priča mi se ni sa kim."

Kad depresija postane nepodnošljiva, kaže da odlazi u obližnje planine da bi „udahnula vazduh punim plućima".

Nadia kaže da danas provodi dane „zureći u neostvarene snove".

'Ne mogu da pretočim sav bol u reči'

„Samo želim da se zaključam sama u mračnu sobu i vrištim", kaže Liza, 36-godišnja univerzitetska predavačica koja živi u pokrajini na severu.

U decembru 2022. godine, talibani su naredili svim univerzitetima da obustave obrazovanje žena do daljeg.

Predavačicama je rečeno da ostanu kod kuće.

Liza nije dobila otkaz, ali se njena mesečna plata strmoglavila sa oko 36.000 avgana (510 dolara) na svega 4.900 (70 dolara).

Njen muž radi kao mehaničar i zarađuje sličnu svotu.

Bila je ponosna što je jedna od nekoliko predavačica na univerzitetu, i bila je srećna što može da izdržava porodicu.

Sada mora da pozajmljuje novac od sestre, nemajući predstavu da li će ikad moći da joj ga vrati.

Liza je počela da radi kao predavačica pre 11 godina.

Studirala je za master dok je predavala i veruje da je stres iz tog perioda doveo do njenog pobačaja.

„Žrtvovala sam dete za karijeru i studije, ali sam na kraju izgubila sve za šta sam radila", kaže ona.

Ima troje dece i trudna je, ali ne može da priušti da ode na pregled kod doktora.

Ona kaže da je deca ponekad vide kako plače i pitaju je zašto to radi, ali ih ona samo zagrli bez objašnjenja.

„Znam da ne mogu da pretočim sav bol u reči", kaže ona.

„Depresivna sam zbog svih misli i briga za moju karijeru i porodične troškove. Nemam čak ni strpljenja da se ophodim prema vlastitoj deci kako treba", kaže ona.

Liza je bila dete kad su talibani prvi put došli na vlast.

„U zemlji je svuda vladala glad, ljudi nisu mogli da prehranjuju porodice", kaže ona.

Njeni roditelji su je odveli u Iran, gde je ostala sedam godina.

„Ne želim da moja deca prolaze kroz isto", dodaje ona.

Kad se Liza oseća potišteno, kaže da joj zalivanje cveća u njenom malom vrtu pomaže da se opusti na nekoliko trenutaka.

„Voleo bih kad bi neko došao i zalivao nas kao cveće - umiremo a nikoga nije briga", kaže ona.

'Borila sam se za pravdu'

Pre tri godine, Zala, koja danas ima 30 godina, bila je vojna tužiteljka.

Ima diplomu iz prava i političkih nauka i studirala je za master.

Njena uloga u istraživanju slučajeva u kojima su vojnici optuženi za zločine bila je „puna izazova i teškoća", kaže ona, dodavši da su joj kriminalci više puta pretili.

Ali ona kaže da je bila „srećna što je nezavisna i što se bori za pravdu".

Zala je bila jedina hraniteljka u njenoj porodici i živi u prestonici.

„Poslednja plata koju sam primila bila je dva dana pre nego što je pao Kabul", kaže ona.

Ta plata je iznosila skoro 36.000 avgana (511 dolara) mesečno.

Nije udata, ali je izdržavala sebe i šest drugih članova porodice.

„Ali sada niko od nas nema prihode", kaže ona, dodavši da žive od njene ušteđevine.

Imala je običaj da ide u teretanu rano ujutro, ali to je sada zabranjeno, i ne može da priušti da nastavi studije.

„Samo sedim u ćošku dnevne sobe. Kad završim sa svim kućanskim poslovima, ili odem na društvene mreže, ili spavam po čitav dan. Nemam nade, nemam motivacije", kaže ona.

„Bilo je pretnji ženama pod prethodnom vladom, ali je postojao sistem i zakoni koji su štitili naša prava i mogli smo da dignemo glas", kaže ona.

„Imali smo krila na kojima smo mogli da letimo, ali sada su nam talibani potkresali naša krila."

„Borila sam se za prava našeg naroda u zemlji", kaže ona.

„Ali sada smo izgubili sve. Ne možemo da biramo čak ni boju odeće."

„Nikad nisam doživela ovako loše stanje. Naša sadašnjost i budućnost su prekriveni tamom. Ne vidimo čak ni tračak svetlosti."

Bonus video:

(Espreso/ BBC/ Prenela: T.M.)