"JA SAM DETE KOJE JE RODILA SUROGAT MAJKA, TU PRAKSU TREBA ZABRANITI!" Objasnila šta joj je bilo NAJGORE OD SVEGA

Surogat majčinstvo jedna je od velikih tema danas, onih o kojima svako ima stav. Ipak, ispovest Olivije Maurel za Daily mail daje jedan drugačiji uvid u nju – iz ugla deteta koje je rodila surogat majka.

Već u naslovu otkriva da „od prvog dana nije imala pravu vezu sa svojom majkom i detinjstvo je bilo nesrećno“. „Zato toliko čvrsto verujem da ovu okrutnu i nemoralnu praksu treba zabraniti“, poručuje Olivija, a onda iznosi sopstveno iskustvo kao ključni argument.

„Dok sam odrastala, nisam mogla da razumem zašto sam rođena u Luisvilu, u Kentakiju. To je bilo crno-belo na mom izvodu iz matične knjige rođenih, ali nije imalo smisla. Moji roditelji nikada nisu živeli u Kentakiju, mi nismo bili Amerikanci i nismo imali nikakve porodične veze sa tim mestom. Kada sam pitala svoju majku, rekla mi je da je odabrala Kentaki jer je tamo smešten njen omiljeni film, „Prohujalo sa vihorom“ (nije bio) i uvek je želela da se njeno dete rodi na tako romantičnoj lokaciji. To je takođe razlog zašto me je nazvala Olivija, po jednoj od filmskih zvezda, Oliviji de Havilend. Tada sam mislila da je ovo lepa priča, kao bajka. Mnogo godina kasnije, međutim, otkrila sam da je bajkovita fantazija moje majke skrivala pravu istinu – rođena sam u Kentakiju jer me tamo rodila američka surogat majka. Samo nekoliko sekundi nakon što sam se rodila, brzo su me odvojili od žene koja je zatrudnela koristeći svoje jajne ćelije i nosila me devet meseci. Umesto da budem stavljena u naručje svoje biološke majke da me neguje i obožava, predata sam muškarcu i ženi koji su, jednostavno rečeno, platili strašno mnogo novca za mene“, počinje svoju priču Olivija, koja sad ima 31 godinu i tvrdi da je njeno rođenje bili „samo početak traume sa kojom se bori i danas“.

„Moja iskustva su me navela da zaključim da surogat majčinstvo nije ništa drugo do okrutan, nemoralan čin koji može prouzrokovati doživotnu štetu. To što sam i sama postala roditelj – sasvim prirodno, u svojim srednjim dvadesetim – samo je iskristalisalo moj pogled. Sveta veza između majke i bebe je, osećam, nešto u šta se nikada ne bi trebalo dirati. Kada pišu o traumi za koju se kaže da usvojena deca trpe nakon što su oduzeta od rođenih majki, neki psiholozi ovaj emocionalni i fizički prekid nazivaju „primalnom ranom“. Verujem da je isto i za decu rođenu surogat majčinstvom: duboko bolno iskustvo koje narušava urođene veze između majke i deteta“.

Sećanja na nesrećno detinjstvo

Olivija je odrastala kao dete bogatog para iz Francuske. U detinjstvu je imala sve što poželi i što mnoga druga deca mogu samo da sanjaju. Ipak, kaže da „ima tako nesrećna sećanja na detinjstvo“, jer je „čak i kao dete, imala osećaj da nešto nije u redu u njenoj porodici“.

„Moji roditelji Francuzi bili su veoma bogati, a vreme smo delili između Palm Biča na Floridi i južne Francuske, živeli u fantastičnim kućama, sa gomilom dadilja i osoblja. Moje obrazovanje je bilo najbolje koje novac može kupiti; išli ​​smo na putovanja o kojima je većina ljudi mogla samo da sanja. Ali emotivno je to bila druga priča. Nijedno od mojih roditelja nije bilo nežan tip „za zagrljaje“, a o meni su većinu vremena brinule dadilje, čitava armija različitih žena“, priseća se Olivija.

I sama se pita „Kada su se moji roditelji toliko potrudili da me imaju, zašto se nisam osećala obasuta ljubavlju?“ – i pokušava da odgovori iz sadašnje perspektive.

„Jednostavno ne znam. Mama je imala 49 godina kada sam se rodila; možda su joj godine otežavale stvari — ili nedostatak te dragocene biološke veze između nas. Šta god da je bio uzrok, nije bilo veze od prvog dana. Bila sam toliko željna kao malo dete, da bih vrištala kad roditelji napuštaju kuću. Postalo je toliko loše da su morali da vode mene i dadilju sa sobom ako bi izašli na večeru sa prijateljima. Ništa bolje nije bilo ni u školi, gde sam bila toliko privržena da sam gušila prijatelje dok im ne bi postalo muka od mene i otkačili me.“

Sa 16 krenula da istražuje

„Što sam bila starija, sve sam više shvatala koliko je neobično – i malo verovatno – da neko u godinama moje majke ima bebu. I nisam mogla da izbacim Kentaki iz glave. Kada sam imala 16 godina, uradila sam neko onlajn istraživanje i videla da „Prohujalo sa vihorom“ nije smešten u Kentaki – dešava se u Džordžiji. Ali ono što se stalno pojavljivalo u mojim onlajn pretragama je da je Luisvil bio veliki centar za surogat majčinstvo. Odmah je nešto škljocnulo.“

„Kada je dalje istraživanje otkrilo da je surogat majčinstvo nezakonito u Francuskoj – i danas – spojila sam dva i dva. Shvatanje da su me celog života lagali otrglo mi je kontrolu dok sam pokušavala da sredim svoja osećanja. Moje mračne brige zadržala sam za sebe; nikada nisam razgovarala sa roditeljima o ovome. To bi zahtevalo bliskost koja jednostavno nije postojala.“

„Put samouništenja“

Umesto toga, Olivija se, usamljena i zbunjena, prepustila porocima, ili, kako ona kaže, „krenula putem samouništenja“.

„Puno sam pila, pušila marihuanu i zabavljala se bez prestanka, bilo šta da zaustavim misli koje su me mučile. Da li je moja majka uopšte bila moja majka? Ko sam ja bila? Moji roditelji su bez sumnje mislili da sam problematična tinejdžerka koja će se na kraju sama srediti. Ali moja depresija se toliko produbila da sam po izlasku iz kuće nekoliko puta pokušala samoubistvo, o čemu moji roditelji nisu znali ništa.“

„Moje ponašanje je postalo bezobzirnije. Sa 20 godina živim u Francuskoj sa punim radnim vremenom, a jedne noći, nakon što sam pila do tačke uništenja, bila sam silovana. Reći policiji nije bila opcija jer sam se osećala postiđeno i krivila sam sebe. Konačno, shvatila sam da moram da se izvučem iz toga. Potražila sam terapeuta i odvikla se od pića i droga. Ubrzo nakon toga upoznala sam Matiasa, čoveka koji je postao moj muž. Bio je moj spasitelj i psiholog sve u jednom. Bez njega, mislim da danas ne bih bila ovde.“

„Želela sam da budem mlada mama“

Olivija se udala za Matiasa kada je imala 24 godine i ubrzo zatrudnela sa ćerkom Eleonor, koja sada ima šest godina.

„Pošto me je podigla starija majka, bila sam sigurna da želim da budem mlada mama. Iako nisam imala dokaz da sam rođena preko surogata kada sam zatrudnela, osećala sam to svakim delićem svog bića. To sam rekla svima, uključujući i mog muža i njegovu finu porodicu. Moja trudnoća je dobro napredovala. Kako je moja nerođena ćerka počela da udara, to je izazvalo razna osećanja. Čak i pre nego što sam je držala u naručju, znala sam da mi možeš ponuditi milione i nikada je neću ostaviti.“

Taj osećaj je, kaže, bio isti i u kasnijim trudnoćama: njeni sinovi Teodor i Avgust sad imaju četiri, odnosno dve godine.

Suočenje s istinom

Olivijina potraga za istinom o sopstvenom poreklu dobila je novi podstrek kad joj je svekrva za 30. rođendan kupila komplet za DNK pretragu.

„Pre nego što sam ga uzela, odlučio sam da se pozabavim ocem. Jednog dana, dok smo se vozili do naše vikendice u planini, rekla sam: „Tata, znam da sam rođena preko surogata. Znam da me mama nije rodila i moraš da mi kažeš jer zaslužujem istinu.’ Odgovorio je: ’Moram da razgovaram sa tvojom majkom pre nego što ti bilo šta kažem.‘ Bilo mi je dovoljno; ovom rečenicom je efektivno potvrdio moje strahove. Čekala sam da mi se on ili mama jave sa celom pričom, ali nikada nisu, i nisam videla smisao da ponovo pitam.“

Naravno da nije odustala, vratila se DNK kompletu.

„Poslala sam svoj DNK uzorak i vrlo brzo su me povezali sa rođakom koja živi u Americi. Poslala sam joj poruku i rekla da verujem da sam rođena surogat majčinstvom. Bilo je nezgodno pitati da li zna da je neko u njenoj porodici bio surogat majka, ali odmah mi je odgovorila: „Znam nekoga.“ Osetila sam da mi se život odmah promenio: preplavila me je nervoza, uzbuđenje i, da, bol. Ona me je povezala sa mojim polubratom, koji me je povezao sa moje tri polusestre. Bili su tako ljubazni i voljni da odgovore na moja beskrajna pitanja i polako sam došla do cele priče.“

Cela priča

Njihova majka je bila surogat, a takođe i Olivijina biološka majka.

„Većina surogat majki su ono što se naziva „gestacijskim nosiocima“ – one nose bebu i rađaju je, ali nisu biološki povezane. Drugim rečima, inkubatori. Ali moja biološka majka je koristila sopstvena jajašca i bila je veštački oplođena spermom mog oca. Sa 38 godina kada me je rodila, sa mužem je već imala petoro dece. Njeno najmlađe dete umrlo je u tragičnoj nesreći kada je imalo dve godine. Ubrzo nakon toga, kontaktirala je agenciju za surogat materinstvo. Toliko je očigledno tugovala da verujem da nikada nije trebalo da bude prihvaćena kao odgovarajući kandidat – u početku nije čak ni rekla svom mužu o svojim planovima. Ali, po mom mišljenju, pošto surogat majčinstvo uključuje ogromne sume novca, blagostanje porodilja se previše lako previdi.“

„Zašto nisam bila dovoljno dobra da me zadržiš?“

Neko vreme nakon što su joj pomogli da „složi kockice“, „novi“ brat i sestre su joj javili da biološka majka želi da uspostavi kontakt.

„Počele smo da razmenjujemo poruke. U početku sam osetila takav bes. Htela sam da je pitam: „Zašto si zadržala petoro svoje dece, a mene prodala? Zašto nisam bila dovoljno dobra da me zadržiš?’ Umesto toga, pitala sam za njenu omiljenu boju. Ljubičasta. Isto kao i moja. Poslala mi je slike na kojima je trudna sa mnom i odjednom sam se osetila povezanom. Izgledala je kao ja: oči, kosa, vilica. To je bila moja majka. Rekla mi je da je svake godine na moj rođendan mislila na mene i molila se. Želim da joj verujem, ali nisam sigurna da verujem. Te stvari je lako reći osobi koja očajnički želi da ih čuje.“

Ipak, više od svega želela je da zna o svom rođenju.

„Saznala sam da je moj rođendan izabran za mene — trudnoća je izazvana pa sam stigla 10. decembra, na datum koji se uklapao u planove putovanja mojih roditelja. Čak je i moj dolazak bio ugovoran i neprirodan. Moju rođenu majku su pitali da li želi da me drži i rekla je babici: „Ne, ne mogu. Jer ako to uradim, znam da je nikada neću pustiti.’ Umesto toga, odvela me je medicinska sestra i više me nije videla.“

Posle nekoliko nedelja, poruke su prestale.

„Mislim da nećemo ponovo biti u kontaktu. Nažalost, verujem da ona pati od problema sa mentalnim zdravljem i da ima prekinute odnose sa svom svojom decom. S druge strane, sad imam stalnu vezu sa svojom rođakom, njenom majkom (mojom tetkom) i polubraćom i sestrama. Oni su postali porodica koju sam oduvek želela i nadam se da ćemo jednog dana moći da se okupimo uživo. I konačno, posle decenija sumnje, imala sam apsolutni dokaz šta mi se dogodilo.“

Progovorila pred svetom, ali ne i sa roditeljima

Nova otkrića i kontakti su Oliviji razbistrili neke stvari, ali doneli i novu emotivnu težinu.

„Nisam se suočila sa svojim roditeljima. Osećala sam se kao da ću im nekako pljunuti u lice. Platili su mnogo novca da bi me imali – komercijalno surogat majčinstvo može da se kreće do šestocifrenih suma – podigli su me i još sam osećala lojalnost prema njima. Nadala sam se da će me saznanje dovesti do kraja. Umesto toga, kada sam čula istinu, upala sam u depresiju i ponovo sam bila primorana da potražim psihološku pomoć.“

A onda je odlučila da podeli svoju priču.

„Prošle godine sam postavila video na TikTok, kojim sam se uključila u kampanju koja poziva na univerzalno ukidanje surogat majčinstva. Na kraju sam ispričala svoju priču na međunarodnoj konferenciji o surogat majčinstvu održanoj u parlamentu Češke. Moj govor je postao viralan. Do suza su me dirnule poruke koje sam dobila od žena koje mi govore koliko duboko žale zbog svojih odluka da budu surogati i kako žude za bebama kojih su se odrekle“, priča Olivija koja se zalaže za zabranu svih oblika surogat majčinstva, uključujući i altruističko surogat majčinstvo.

„Posle dugog razmišljanja, zaključio sam da je altruističko surogat majčinstvo mit. Čak i u zemljama kao što je Velika Britanija u kojima su komercijalni aranžmani zabranjeni, velike sume se plaćaju u obliku troškova. Realnost je da se žensko telo još uvek iznajmljuje i da će beba i dalje biti odvojena od svoje rođene majke. Po mom mišljenju, nema razlike ako surogat nije biološka majka. Njena materica je negovala dete. To je njen glas koji beba čuje iz dana u dan, dok raste u njoj. Njen miris će umiriti dete. Za nju je vezano“, smatra Olivija.

Dodaje da „duboko saoseća sa onima koji ne mogu da imaju decu“, ali da je „tužna stvarnost da ne možemo svi imati ono što želimo u životu“.

„Iz svih mojih istraživanja, ne mogu da vidim da postoji „dobra“ verzija surogat majčinstva. U zemljama u kojima je to bilo legalno, često je pošlo naopako. Na primer, Tajland je u potpunosti zabranio surogat majčinstvo za međunarodne namenjene roditelje 2015. godine nakon velikog slučaja kada je jedan australijski par angažovao surogat majku koja je rodila blizance, zdravu devojčicu i dečaka sa Daunovim sindromom. Par je devojčicu odveo kući i ostavio osiromašenu majku da brine o dečaku. Ove nedelje sam čula za jednu britansku agenciju koja nudi finansijske podsticaje potencijalnim surogatima: Apple satove, karte za tematski park, komplete za gurmanske obroke, čak i igračke za seks“.

Nakon što je progovorila pred svetom o surogat majčinstvu, njen odnos s roditeljima je bio prekinut. Kaže da je očekivala to.

„Oni vide svoje unuke, ali mi više ne razgovaramo. Na neki način, to je nastavak nespretnosti i distance koja je oduvek postojala. Uz to, volim ih i ne zameram. Ali ne mogu da ćutim dok se još uvek borim sa traumatskim nasleđem surogat majčinstva“, kaže Olivija.

Bonus video:

(Espreso / Nova / Prenela: A.P)