SUROVI SULTAN SLEPO SLEDIO MAJKU, PA SE NEMILOSRDNO OBRAČUNAO SA PROTIVNICIMA: Grešne duše, smrt mu je bila BIZARNA

Proleća 1566. godine rodio se najstariji sin Murata III i sultanije Safije - Mehmed III. Za svega par meseci njegov pradeda Sulejman Veličanstveni će preminuti, a na njegov presto će prvo doći Mehmedov deda Selim II, a potom i otac Murat III. Kada je imao samo 16 godina imenovan je za sandžak-bega Manise, a u međuvremenu je dobio prikladno obrazovanje.

Narednih 16 godina provodi u Manisi i stiče veliku popularnost među janičarima, što se njegovom ocu nimalo nije svidelo. Stoga mu majka šalje upozorenje da pazi i da bude oprezan je postoji mogućnost da ga rođeni otac pogubi. Iako on ovu sudbinu nije doživeo, njegov najstariji sin Mahmud jeste.

Sa 28 godina stupa na presto

Godine 1595. godine, dolazi na presto i ubija devetnaestoricu svoje braće kako bi sebi osigurao presto. Ali to nije najbrutalniji deo, jer je da bi otklonio potencijalne pretnje naredio i da se konkubine trudne sa njegovim ocem stave i vreće i bace u Bosfor. Ipak, nije bio tako spretan vladar kao njegov otac Murat III, pa je upavljanje carstvom prepustio majci sultaniji Safije.

Ona s druge strane, nije bežala od odgovornosti i u svojim rukama je držala svu vlast, zbog čega je i na samog sultana imala ogroman uticaj - što će se ispostaviti presudnim kada bude došlo do obračuna i obezbeđivanja novog naslednika. Pošto nije bila u dobrim odnosima sa sultanijom Halime koja je bila Mahmudova majka, nagovorila je Mehmeda da ubije sina uz tvrdnje da će ga on svrgnuti sa vlasti čim mu se ukaže prilika.

Stopama pradede, ali...

Nakon pretrpljenih poraza u austro-turskom ratu u Mađarskoj, Mehmed III se osećao "izazvanim" da se pridruži borbi. Jedan od razloga su bile i priče o velikim osvajanjima koje je njegov pradeda preduzeo, te je rešio da krene njegodim stopama. 1596. godine je osvojio Eger, a ubrzo potom i rešio da krene ka Kereszetesi. U istoriji je ova bitka ostala upamćena po tome da je sultan u jednom trenutku bio primoran da beži kroz polja, nazad ka Istanbulu.

Kada je posramljen stigao kući, dao je obećanje svojim vezirima da će sledeće godine ponovo otići u pohod. To se nije desilo, a kao razlog za nemogućnost je navedeno sultanovo loše zdravstveno stanje. U međuvremenu se pojavio još jedan problem - u Anadoliji je 1600. godine izbila pobuna, a jedan bivši zvaničnik, po imenu Karajazidži Abdulhalim je sebe proglasio a sultana. Naravno, sultan je bio besan i osvetnički nastrojen, te je svojim saradnicima naredio da se pobuna krvavo uguši, a samoproglašeni sultan udavi.

Smrt usled straha

Iza sebe je sa svoje dve sultanije - Handan i Halime - i nekoliko nepoznatih konkubina, ostavio bezbroj naslednika. Među kojima i Ahmeda, koji će ga nakon smrti naslediti. Smrt je po turskog sultana došla na najbizarniji način 1609. godine. Pre toga je šetao ulicama, vraćajući se u svoju palatu sreo je starca koji mu je rekao da će ga smrt brzo naći. Ono što se činilo još gorim po sultana jeste činjenica da mu je "prorekao" kako će se grčiti u bolovima.

Sultan je ovo ozbiljno shvatio i protumačio kao da neko želi da ga otruje, pa je postao paranoičan i prestao da jede. Ubrzo je i preminuo. Tako je svoju vladavinu završio 13. osmanski sultan.

Bonus video:

(Espreso/ National Geographic Srbija)