KOLIKO SU ZAPRAVO SLOBODNI LGBT LJUDI U SRBIJI I DA LI JE TA SLOBODA PRIVID? Donosimo vam odgovore na važna pitanja

Pišući o prvoj Paradi ponosa, napomenula sam da se prava u kapitalističkom sistemu ne mogu dobiti ili pak pokloniti, iako u suštini ona treba da postoje, već se kroz konstantnu borbu i požrtvovanost borkinja i boraca stiču.

Kada govorim o pravima, milsim na ona ljudska, osnovna koja se nekim grupama oduzimaju zbog njihove "drugosti" u odnosu na povlašćene. U grupu koja mora da se bori za svoja prava, kako u svetu, tako i u Srbiji, spadaju žene, radnička klasa, LGBTQI+ zajednica, Romi i Romkinje, potlačene rasne, verske i nacionalne manjine.

Kako bih bolje predstavila borbu tih grupa, ovog puta sam razgovarala sa Aleksandrom Gavrilović, programskom koordinatorkom za edukaciju u Labrisu, organizaciji za lezbejska ljudska prava.

Sadašnja pozicija LGBTQI+ ljudi u Srbiji

Više od dve decenije borbe za ljudska prava u Srbiji donele su velike napretke u slobodi izražavanja LGBTQI+ ljudi, međutim incidenti kao što je nasilje nad dvojicom muškaraca u Manježu zbog njihove pretpostavljene sekusalne orjentacije, ili pak pretnje i nasilje povodom Parade ponosa u okviru Euro Pride-a govore da i dalje postoji opasnost za život ljudi iz LGBTQI+ zajednice.

Pitanje koje se samo nametnulo jeste poreklo takve mržnje, o kome Gavrilović kaže da potiče iz "brojnih predrasuda i strahova".

Naše društvo ih stalno rekreira i produkuje. A političari manipulišu njima kako bi strahom imali veću kontrolu, istakla je Aleksandra Gavrilović.

Samim tim je jasno da postoji sistemsko održavanje mržnje zarad udaljavanja građanki i građana po principu "drugosti" da bi se pozicija moći učvrstila. Sistemsko nasilje se vrši kroz različite aparate, a sagovornica prvo ističe osnovni alat emancipacije, ali i ukalupljivanja - obrazovanje.

Naši udžbenici i danas su prepuni sadržaja koji podržavaju to da su neke grupe ljudi manje vredne. Ili ih ne pominju kao da su nešto strašno loše, navela je Gavrilović.

Da se podsticanje nasilja ne ostaje na osnovnom nivou koji se može završiti u jednom periodu već da se svakodnevno nastavlja aludirajući na "razlike", sagovornica je potkrepila primerom medija koji "normalizuju nasilje kroz svoje razne sadržaje".

Rešenje za trenutnu poziciju LGBTQI+ ljudi, smatra sagovornica, svakako bi trebalo da se nađe u sistemu.

Odgovorna država protiv ovoga treba da se bori zakonima, primenom tih zakona, kroz kreiranje obrazovnih programa i medijskih sadržaja koji uvažavaju i podržavaju različitosti, zaključila je Gavrilović.

No, kako sam ranije navela, borba mora da počne iz ugroženih zajednica, kao i ljudi koji su klasno osvešćeni i žele da učestvuju u borbi potlačenih da bi sistem mogao da se menja. Sagovornica je tu ideju nazvala "krenuti od sebe" i jasno istakla njen značaj.

Koliko mi sami možemo da doprinesemo tome da ovo društvo uvažava različitosti, štiti one sa manje moći i protivi se nasilju kao načinu da se razrešavaju konflikti i strahovi. Dakle, možemo da dignemo svoj glas u svojoj porodici, na pijaci, na poslu, na fudbalskoj utakmici, u pozorištu. Da ne učestvujemo u ismevanjima i vicevima. Da kažemo nisu sve žene, svi muškarci, svi gejevi, sve lezbejke, svi migratni isti. Da kažemo da je potrebno upoznati nekog, nečiji život i probleme da bi mogli da donosimo zaključke i sudimo o bilo kome. Da preispitujemo sopstvene predrasude stalno. Čak i kada mislimo da smo potpuno tolerantni, naglasila je Aleksandra Gavrilović.

Da li je edukacija korak ka boljoj poziciji LGBTQI+ ljudi?

Imajući u vidu da Labris postoji i aktivno deluje 28 godina na polju ljudskih prava, na vidljivosti lezbejki/ žena u LGBTQI+ zajednici, edukaciji zajednice, onih koji rade sa zajednicom i promociji lezbejskog aktivizma i umetnosti razgovarala sam sa sagovornicom o tome kako bi ona postavila odrednice za dalje povećanje vidljivosti LGBTQI+ ljudi i edukaciju svih građana i građanki Srbije po pitanju LGBTQI+ zajednice.

Jedini način da rušimo predrasude je da upoznamo ljude iz drugih kultura i zajednica. A kako bi se to dogodilo moramo da stvorimo klimu u kojoj se ti drugi osećaju dovoljno sigurno da mogu da budu viđeni, a da zbog toga nemaju posledice, ukazala je Gavrilović.

O mogućnostima koje zajednica ima, a koje se odnose na povoljniji položaj LGBTQI+ ljudi, sagovornica je istakla da u idealnom okruženju više LGBT ljudi "bi govorilo u medijima o svojim realnim problemima, više javnih ličnosti bi se “autovalo” i saopštilo da su druge seksualne orijentacije od većinske, više LGBT porodica bi govorilo o svojoj obespravljnosti, te bi široj javnosti postalo jasnije i mogla bi da empatiše sa problemima ove zajednice".

Tada bi (šira zajednica) shvatila da mnoge izazove i probleme delimo i da su oni univerzalni. Da nas više stvari povezuje nego što nas deli i tako bi se smanjila distanca. Došlo bi do većeg uzajamnog razumevanja. Ali za to je potrebno da postanemo društvo koje ne toleriše nasilje i diskriminaciju. Gde se slučajevi nasilja i mržnje prepoznaju i procesuiraju. Gde se o drugačijoj seksualnoj orijentaciji, drugačijim porodicama uči u školama. Gde se ova tema normalizuje i čini svakodnevnom, jer to i jeste, apostrofirala je sagovornica.

Dakle, ukoliko edukaciju posmatramo kao srž emancipacije svih ljudi, stvaranje povoljnijih uslova kroz obrazovanje za artikulisanje problema LGBT zajednice dovelo bi do veće empatije i povezanosti između svih građana i građanki Srbije.

Edukacija koju Labris sprovodi

Govoreći o edukaciji podsetile smo se na koji način Labris učestvuje u osvešćivanju ljudi o LGBT populaciji i u kojim smerovima se taj proces kretao.

Do sada smo imale priliku da organizujemo više od 300 treninga, seminara i radionica koji su bili namenjeni organizacijama civilnog društva, medijima, policijskim službenicima/službenicama, centrima za socijalni rad, profesorima i profesorkama, zdravstvenim radnicima, pedagozima, psiholozima, zaposlenima u nacionalnoj službi za zapošljavanje i brojim drugim institucijama. Ciljevi ovih treninga bili su da se pruže adekvatne informacije o pravima i egzistenciji LGBT osoba - da se pruži podrška za profesionalni kontakt i adekvatan odgovor na potrebe osoba drugačije seksualne orijentacije i rodnog identiteta, započela je sagovornica.

Potom, imajući u vidu da ljudi iz navedenih sfera koji dolaze u dodir sa LGBT zajednicom nisu uvek dovoljno i jasno osposobljeni za takav posao ili pak nabasaju na kamen spoticanja u relaciji sa širom zajednicom i razumevanjem značaja njihovog rada, sagovornica je istakla i važnost saradnje sa stručnim ljudima.

Nama je bila dragocena i razmena iskustva i uzajamno učenje. Jer smo i mi imale priliku da razumemo izazove sa kojima se suačavaji razni stručnjaci onda kada žele da pruže podršku, da bolje razumemo kakva su im znanja i informacije potrebne. Poseban značaj na treninzima koje organizujemo uvek su imale radionice po metodologiji “žive knjige”. Učesnici treninga su upravo tu radionicu smatrali ključnom u razumevanju problema i ugledavanju onog ljudskog, zaključila je Aleksandra Gavrilović.

Da li se dogodio progres od prve Parade ponosa (2001) do danas?

Više od dvadeset godina utemeljene i snažne borbe LGBT zajednice i njihovih saboraca i saborkinja jeste donelo napredak, to jest kako sagovornica navodi došlo je do "unapređenja zakonskog okvira". Međutim, doslednost tih zakona izostaje, pogotovo u pogledu "zakonskog prepoznavanja istopolnih partnerstava i usvajanje zakona o rodnom identitetu".

Potom, Gavrilović se okrenula ka medijskom izveštavanju o LGBT osobama.

Tema o prisustvu LGBT osoba u Srbiji dobija više prostora u medijima i ima manje senzacionalizma kada se o tome piše i govori. Ali senzacionalizam je i dalje prisutan i nedostaje edukativni pristupi ovoj temi. Takav pristup otvorio bi naše društvo za prihvatanje različitosti i njihovo ugledavanje svuda oko nas, primetila je sagovornica.

Sistemsko prepoznavanje LGBT osoba i pravilna edukacija o njima mora iz sfere privatnog da se prenese u sferu političkog, kako kroz zakon, tako i kroz medije. Upravo iz tog razloga važno je i održavanje Parade ponosa koju sagovornica ocenjuje kao neophodnu, ali smatra da bez sistemske regulacije i suzbijanja nasilja mržnja će isplivati kao što je na prošlogodišnjem Euro Pride-u u Beogradu:

Imali smo više godina za redom održane Parade ponosa što je jako bitna stvar jer time država šalje jasnu poruku da je spremna da nas zaštiti i da smo građani i građanke ovog društva. Međutim prisustvo velikog broja pripadnika policije i dalje na ulicama tog dana govori da se premalo resursa usmerilo ka prevenciji nasilja i ka tome da se društvo zaista i menja. Prošlogodišnja situacija sa Euro Prajdom i konfuzne poruke donosioca vlasti unele su pometnju. Može li država da nas zaštiti, da li želi da nas zaštiti, i da li zasta radi na promeni svest svojih građana kada se radi o toleranciji i nultoj toleranciji za nasilje i mržnju.

Kao posebno značajan napredak u razumevanju LGBT zajedince, a u okviru obrazovnog programa, sagovornica je istakla "dugogodišnju inicijativu Labrisa koja je dovela do toga da se pre nekoliko godina iz srednjoškolskih udžbenika isključi diskriminatorni sadržaj":

To je bila značajna pobeda, ali sada opet vidimo te nazadne struje koje bi kada već ne mogu da diskriminišu makar skroz da izbrišu pominjanje drugačije seksualne orijentacije i rodnog identiteta - da ga učine nevidljivim. Tako reč lezbejke postaje nešto strašno što bi moglo da se nađe u udžbeniku, ali nasilje se ne osuđuje i stvarni problemi sa kojima se mladi ljudi suočavaju nisu dovoljno predmet interesovanja roditelja i Ministarstva prosvete.

Poimanje žena koje ne privlače muškarci i dalje je nerazumljivo heteronormativnom društvu ukorenjenom u patrijarhalnim strukturama, te se reč "lezbejka" izbegava u potpunosti ili joj se nalaze zamenice koje skrivaju isključivo značenje. Naravno, tako je i po pitanju drugih pripadnica/pripadnika LGBT zajednice. Jezik i obrazovanje predstavljaju alat opresije i reprodukovanja mržnje, a kako Aleksandra Gavrilović ističe, upravo je važno da se kroz edukativne metode razbije diskriminacija i zaustavi mržnja.

Hrabar i neizmerno potreban rad Labrisa, kao i drugih organizacija, doveo je do pomaka, ali zbog sistemskog recikliranja stereotipa i ideala koji počivaju na mržnji, jasno je da borba ne može da stane i da kroz sopstveno zalaganje i apelovanje na državu da prihvati odgovornost za sve građane i građanke možemo da utičemo na prihvatanje LGBT ljudi i njihovo dobijanje osnovnih ljudskih prava.

(Espreso/ Verica Arsić)