Proklet bio sat kad sam došao u Ameriku! Izgubiću ovde glavu! Pismo iseljenika koje nikoga ne ostavlja ravnodušnim

Draga ženo, da me vidiš sada, kako sam mršav, a brki izgoreli od ognja gde se željezo tali! Bila me i ruka zabolela pa nisam mesec dana mogao raditi, već sam mislio da ću bez ruke ostati, ali mili Bog dao pa je sada opet dobro i mogu raditi. Ja mislim da i ti na me misliš i Bogu se pomoliš za moje zdravlje. Ja sam vas troje ostavio kao troje pilića i otišao od kuće, da se nisam nikad ogledao od muke do Zagreba. Kad sam pošao iz Zagreba pa do Beča, nisam video ni neba ni zemlje od teškog plača - i još bolje, kad sam izišao u Prajsku. Tužno li je srce moje na sve vieke! Šaljem ti 100 kruna za odeću deci i tebi, onda za drva i da 30 forinti odplatiš duga. Ako se delo ne zatvori i Bog dragi dade života i zdravlje, opet ću poslati novaca za dug izplatiti, a onda, ako Bog da, doma i nikad više pomisliti na Ameriku!

Stanko Bartolić iz Male Soline".

Uz ovo pismo zanimljivo je pogledati i što se savetovalo onima koji su odlazili u daleki svet.

Iz splitskog "Pučkog lista" preneo je "Hrvatski narod" 1900. ovih nekoliko saveta:

1. Ako možeš živeti kod kuće nikada ne putuj u svet, navlastito ako si odmakao godinama. U svetu ima i previše mladosti, za stare ljude nema mesta

2. Kad si u svetu, najprvo uči jezik, ako je moguće čitanje i pisanje. Tad uči običaje zemlje, da znaš gde si

3. Stoj, gde si došao, i drži svoj novac za se

(Espreso.co.rs / Nenad Gol / Mojahrvatska.vecernji.hr)