HRVATI SU ĐUBRAD, STOKA I IZDAJNICI: Pavelićeva žena je baš MRZELA svoj narod!

Ispovest Ante Moškova vrvi zapanjujućim detaljima. Ovaj ustaški pukovnik, nesvršeni psiholog, ostavio je portret Pavelića i njegove supruge Mare, koji po reljefnosti nadilazi Augustinčićevu bistu ustaškog poglavnika.

Moškov istražiteljima Udbe pripoveda kako je Pavelić u Italiji napisao “Strahote zabluda”, knjigu o boljševičkoj Rusiji, te roman “Liepa plavka”, o marsejskom atentatu na kralja Aleksandra. U ‘Strahotama zabluda’ Pavelić se, u završnom poglavlju, priklanja fašizmu. Inače, u vreme emigracije - kaže Moškov - Pavelić nije imao pozitivan stav spram nacizma ili fašizma kao modela uređenja hrvatskog političkog života, a italijanski uticaj na sebe i svoju politiku nastojao je uvek zamaskirati.

Bio je silno lukav, vrlo prepreden, i to mu je polazilo za rukom. Moškov opisuje kako je govorima o nezavisnosti uspevao toliko oduševiti ustaše da su ga bacali u vazduh i nosili na rukama. Razočaranje koje je nastalo retrospektivnom analizom Pavelićevih poteza zato je bilo duboko i gorko.

- Nakon atentata on se, priča Moškov, u dokolici torinskog zatvora ograničio na pisanje romantično-urotničkog romana pod naslovom ‘Lijepa Plavojka’, što mu je, izgleda, donelo priličnu svotu američkih dolara i argentinskih pesosa od hrvatskih iseljenika, među koje se knjiga distribuirala u tiražu od par hiljada primeraka (čini mi se da je štampan u Americi)... U “Strahotama zabluda” (koje su u Italiji izašle pod naslovom “Errori e orrori”) Pavelić je vrlo upućeno i bez preteranog preterivanja opisao boljševički sistem koji je nastao nakon Lenjinove revolucije. Ostalo je nepoznato kako je baratao s tako puno informacija i podataka, koji ipak nisu bili svima dostupni. Nije isključeno da je u tome imao veliku pomoć Musolinijevih službi. Najveće razočaranje Moškov doživljava nakon povlačenja u Austriju. Ono postaje sve dublje, pri čemu Moškov, između ostalog, navodi reči koje su dve žene iz Pavelićeve i Marine blizine čule iz usta “poglavnikovice”.

- One su (Dora Werner i Balenica) iz Marinih usta u prisustvu Pavelića čule najpogrdnije izraze na račun hrvatskog naroda, koje je nazivala ‘đubre’, ‘stoka...’, kaže Moškov pa nastavlja. - U više se navrata Mara ovako izražavala. Kad joj je jednom Balenica malo oponirala, počela je upoređivati Hrvate s Italijanima, ističući i hvaleći ove druge, kao najbolji, najplemenitiji i najkulturniji narod, govoreći za Hrvate sve obrnuto.

Tom prilikom je pred Dorom Werner i Balenicom počela tvrditi da su se njen muž (tad ga više nije nazivala Poglavnik), a i ona sama ‘žrtvovali’ za hrvatski narod, ali da taj narod nije zaslužio nikad ničije žrtvovanje, da je to nazadni, podmukli, izdajnički narod koji ne zna šta je sloboda, te da zato slobodu nije znao ni da cenitni brani, da se Hrvati dobro osećaju samo u ropstvu. Pavelić je bio kod ovih Marinih reči prisutan, ali nije ni jednom rečju ni pokušao protivrečiti svojoj ženi, koja je, da bi potkrepila svoje navode kad je Balenica oponirala, iznosila da je ona uvek tako mislila i govorila, što je Balenica s pravom zaključivala da je Mara to i ranije govorila Paveliću.

Prvi povod ovim razgovorima nastao je nakon posete jednog američkog oficira, navodno kapetana, koji je u par navrata dolazio i razgovarao s Marom, znajući da je tad pred njim najviše pričala o Italiji i Italijanima, tako da ju je ovaj upitao da li je ona poreklom Hrvatica ili Italijanka. Mara mu je na to odgovorila da je ona rođena u Hrvatskoj, ali da je najlepše dane provela u Italiji, gde su njena deca odrasla, te da “razume više italijansku dušu nego hrvatsku”. I Dora Werner i Balenica videle su pravu sliku, pravu narav i Marinu i Pavelićevu. Videle su njihovo identično mišljenje, a i jedna od kćeri (ne znam tačno koja) bila je prisutna kod ovih razgovora; došle su do spoznaje o pravom karakteru Marinom i Pavelićevom i o motivima njihovog “poglavnikovanja”, kako se jedna od njih dve izrazila. Teško je sa psihološke strane objasniti ovo Marino razotkrivanje svojih misli jer je ona bila vrlo izvežbana u sakrivanju i glumljenju, kao i Pavelić.

Možda je ovo nastalo zbog njene spoznaje da više neće moći u Hrvatskoj igrati ulogu za koju se ustrajno “žrtvovala” podstaknuta kasnije spoznajom da se raskrinkala u svojoj gramzivosti, škrtosti i bednom nedrugarskom i nesocijalnom postupku prema ljudima koji su je do kraja služili. Ovo bi mogao biti jedan od uzroka da više nije mogla obuzdati svoj pravi osećaj koji je do tada pred drugima krila. Ovo bi, dakle, bila reakcija bezobzirne i pohlepne naravi žene, koja je uvidela da su joj propale pozicije i kombinacije, veličine vlasti i časti za koje je, da bi ih ostvarila, zadržala sa svojim mužem, glumila i pretvarala se dugi niz godina.

Kroz sve ove Marine izjave i postupak otkriva se odnos prema mužu. Čitav njihov zajednički život preko ovoga postaje razumljiviji, a posebno njihov odnos prema NDH i uopšte Pavelićev politički rad. (…)

Moškov detaljno opisuje i peripetije vezane za zlato koje je vrh NDH poneo u Austriju.

- Nekako u isto vreme, da bude stvar potpuna, Pavelić je poslao Lisaka u jednu ekspediciju po neke zakopane zlatnike (navodno oko 2000 zlatnika) koje su, prilikom bega iz engleske u američku zonu, u nekoj šumi zakopali Pavelić, Lisak, Kirin i Braco. Prema pričanju Lisaka, a kasnije Viktora Reberniščaka, koji je bio izdvojen, dok je Pavelić sa spomenutom trojicom neopaženo negde postrance u šumi zakopao, nito nije mogao od onih koji su bili s Pavelićem (osim Kirina, Lisaka i Brace) znati mesto. Dok su dvojica kopala, dvojica su držala stražu i nijedan se od ostavljene grupe nije odvajao. Lisak se vratio i izjavio da je na mestu zlatnika našao jednu daščicu ili karton na kojem je pisalo: “Hvala na dukatima, pozdravljaju partizani!” Dakle, i ta rezerva za koju su neki izvan porodice Pavelić znali da postoji, nestala je. Prvo je pala sumnja na one koji su bili na putu s Pavelićem, ali se isti nisu micali od Pavelićeve porodice čitavo vreme, a do tog mesta trebalo je, prema kazivanju Lisaka i Reberniščaka, putovati najmanje dva dana i dve noći i toliko nazad. Jedini među njima otišao je nešto pre iz porodice satnik Garac i na njega su bacili prvu sumnju, iako su tvrdili da niko, pa ni Garac, nije mogao videti jer se nije odmicao od ostalih. Međutim, Garac je i pored toga uspeo dokazati svoj alibi. Kod ovoga je čudno: prvo, nestanak se poklapa manje-više s razdobljem kad je Mara izjavila da joj je pokraden novac i dragocenosti i nakon krađe kod porodice Lisak je nekoliko dana nakon toga ustanovio i nestanak ovog zlata, drugo: prema Lisakovom pričanju, mesto na koje su zakopali ove zlatnike bilo je dosta udaljeno od šumskog putića u posve zabačenom kraju i pokriveno zemljom, mahovinom i lišćem, tako da nije bilo nikakvog traga kopanju. Odneti je mogao samo onaj koji je tačno znao položaj i mesto, tj. koji je gledao kad se zakopalo, treće: čudno je zašto Lisak o ovome otvoreno govori, upravo je publicirao tu vest među ljudima u logoru Radstadt i Salzburg... Već sam govorio o nastavku odnosa Pavelića s Italijom, a sad bih htio izneti primer koji paralelno obuhvata i Pavelićevo nastojanje da se i kod Nemaca, odnosno kod Hitlera, dobro plasira i postane im nenadoknadiv kao što je bio i Italijanima ‘insostituibile’, istodovremeno s njegovom metodom i radom uklanjanja njemu nepoželjnih, priča Moškov pa nastavlja:

- Kao što je napolju u prvoj emigraciji prvenstveno nastojao sve svoje eventualne konkurente ili oponente, kao i one za koje je smatrao da su mogli takvima postati ili mu na najzgodniji način uklanjati ili onemogućavati, tako je i ovde započeo istu svoju igru oprezno i lagano na način kao da on na svakog misli i kao da svakom saradniku veruje. Maček se lično povukao, te bar Nemcima i Italijanima nije mogao više značiti, ali ga je Pavelić držao ipak na dohvat ruke. Pred Italijanima, Pavelića i inače nije mogao niko nadlicitirati. Pred Nemcima je stvar stajala drugačije. Najbolju vezu s Nemcima imao je Slavko Kvaternik i do njegovog su mišljenja Nemci svakako mnogo držali, a u početku verovatno i više nego do Pavelićevog, što se u Zagrebu i pričalo.

Neki su smatrali kako je Pavelić držao Budaka za mogućega konkurenta kod Nemaca, ali je to isključeno, među njima su bili drugi računi. Pavelić je svakako vodio računa o činjenici da se Slavko Kvaternik i Budak nisu trpeli još iz vremena pre NDH, a ista je netrpeljivost postojala i između Dide Kvaternika i Budaka. Taj njihov međusobni odnos, koji je na trenutke poprimao izgled neprijateljstva, bio je samo refleks odnosa Pavelića, odnosno Mare Pavelić, prema Budaku, kojeg Budak, izgleda, u početku i nije bio svestan, tj. njihovog odnosa prema njemu. Pavelić je u vezi sa svim ovim prigrlio Kvaternika, obasuvši ga svim mogućim častima i naslovima, imenujući ga nekom vrstom svoga zamenika i poverivši mu brigu o vojsci.

BONUS VIDEO:

GRANIČNI PRELAZ GRADINA: Zaplenjena torba sa nakitom (VIDEO)

(Espreso.co.rs/Express.hr)