DOKTORKA ME JE PITALA KAKO TO DA SLEPI IMAJU DECU! Ispovest Gordane je nešto NAJSTRAŠNIJE ŠTO ĆETE ČUTI

Ovo je priča o Gordani Divić iz Zagreba, mami koja ne vidi, a koja uspeva da ide na posao i da brine o svom detetu.

Gordana je govorila za hrvatski portal "Telegram" o svom životu i borbi kroz život, a njenu ispovest prenosimo u celosti:

- Kada se Gabrijel rodio stavili su mi ga na prsa. Bio je kao žabica, još se migoljio. Imao je okrenutu glavicu na stranu, jedno uho bilo mu je slepljeno i bio je pokriven malenim peškirom. Neki kažu da su presretni čim uzmu svoje dete u ruke. Ja sam postala srećna nakon par dana, kada sam se malo posložila. Mislim da su u rodilištu razmišljali da bi meni trebalo da donose bebu samo na dojenje, ali ja sam rekla da to ne dolazi u obzir i da želim da on bude sve vrijeme uz mene.

Tako je i bilo.

Bilo mi je drago kada je jedna sestra rekla da ću iz porodilišta sama doći do svoje sobe, nakon što su je pitali da bi trebalo oni da me prenesu. Objasnila mi je gde se šta nalazi i to mi je bilo dovoljno. Pitala sam sestre kasnije da li im je neko rekao kako se vode slepe osobe ili kako se priča s gluvim ljudima, ali rekle su da to nisu učile u školi.

Gabrijelovo lice zapamtila sam već drugi ili treći dan. Nisam mnogo bebica u sobi dodirnula, sećam se jedne koja je ležala blizu mene. Ta je bebica bila drugačija od Gabrijela, imala je drukčiji tip kože i dužu kosu. Gabrijela mogu da prepoznam po obliku, ali ima on i nekih sitnih karakteristika po kojima ga raspoznajem. Ne želim sada u detalje, ali primera radi, ima jednu nosnicu malo veću od druge. Osim takvih nekakvih detalja, mogu ga prepoznati i po glasu.

Kada smo se vratili kući, prvih nekoliko nedelja, dolazila mi je patronažna sestra. Bila je jako zadovoljna kako održavam stan i kako se snalazim s bebom. Pratila me u kuhinji da vidi na koji način tamo sve radim, a nadgledala me i kod presvlačenja, vezivanja pupčane vrpce, pokazala mi je kako da ga kupam. Bili su to više saveti, nego što mi je bila potrebna praktična pomoć.

Mislim da mi je pomoglo i druženje s decom prijatelja i rođaka. Neku od njih sam čak i čuvala. A dobro mi je došlo i što smo u osnovnoj školi za slepe i slabovide, po programu, imali čuvanje dece iz nižih razreda. Tako da smo se brinuli za mlađu decu koja nisu bila samostalna. Neke smo oblačili, vodili u WC, presvlačili ih i prali kad bi se neko od njih upiškio ili ukakio. Ja sam već kao mala u školi bila prilično samostalna. Sećam se da mi je jedna učiteljica, kada sam tek stigla, pokazala kako da navučem posteljinu.

Potpuno sam oslepela negde u sedmoj godini, ali je majka primetila da nešto ne štima još dok sam imala osam meseci. Svoju tačnu dijagnozu ne znam ni danas, ali nije mi ni važna, jer nema šanse da ću ikada više progledati. Znam da sam prvo dobila strabizam, a od njega nastaju razne druge očne bolesti. To mi je poslednje potvrdio i Gabrijelov doktor kada sam bila s njim na preventivnom pregledu. S njegovim vidom je sve u redu, ali svejedno ćemo nastaviti da ga pratimo.

Suprug i ja smo oboje imali dijagnoze oko mrežnjače. Ja sam između ostalog imala i ablaciju mrežnjače, a on je imao retinitis pigmentozu. Kasnije sam imala i razne druge probleme s očima, od očnog pritiska do glaukoma. Pre deset godina došlo mi je do pucanja očnih jabučica, pa sam napravila intraorbitalne proteze što znači da su mi odstranili najvažnije delove oka, ali su ostavili očne mišiće i još neke delove da oči budu pokretne. Ostalo su implantati.

Meni nikada ne treba pomoć u kući, trebalo mi je samo neko vreme kada se rodio Gabrijel. I tada mi je pomagao moj suprug Petar. Iako oboje nemamo čulo vida, sve smo to sami izneli. Išli smo na tečaj za trudnice, tražili smo literaturu, brošure, slušali snimke i dobro se pripremili za porođaj i razdoblje nakon njega. Kod mene je sve to bilo nekako spontano. I sam porođaj i dolazak kući s bebom. Mnogo puta sam čula da se u početku roditelji malo izgube, ali ja nisam imala taj osećaj.

Gotovo celu trudnoću provela sam radeći. Inače sam maser i u studiju gde radim imamo mnogo klijenata, tako da sam i od njih slušala o raznim iskustvima na porođaju. Baš sam žarko želela da mi trudnoća bude uredna, a porođaj kratak i u terminu. Toliko sam to želela i osećala, da je na kraju i bilo tako kako sam zamislila.

Ustvari, mene toliko zanimalo kako sve to izgleda da verovatno zato uopšte nisam osećala strah. Mislim da bih se više bojala da sad ponovno čekam bebu. I baš sam htela da zapamtim porođaj, iako svi kažu da je to najteži deo. Da je ta bol neopisivo teška. Ali ja sam svejedno želela da je upamtim i uporedim je s osećajem kada te neko diskriminiše. I stvarno, ova porođajna bol mnogo manje boli od diskriminacije.

Tokom trudnoće imala sam nekoliko negativnih iskustava. Došla sam na ultrazvuk na kom nisam mogla da vidim sliku svoje bebe. Dakle, čekala sam šta će mi lekarka reći, kako će mi opisati situaciju. No, dočekala me vrlo neprijatno; rekla mi da je ništa ne pitam jer ona mora da radi svoj posao. Ja sam samo htela da znam kako je moja beba, koliko je teška i duga. Sledeći put kada sam došla na pregled, nisam joj ostala dužna. Rekla sam joj da nije u redu što zakazuju 30 trudnica u isto vreme koje onda čekaju u hodniku po nekoliko sati u poodmakloj trudnoći. Na moje iskazano nezadovoljstvo nabrojala mi je kakve sve titule ima i predbacila mi da sam neljubazna. U toj sam bolnici videla sa jako loše uslove i odlučila sam da odem negde drugde. Odlučila sam se za Merkur, gde sam se na kraju i porodila.

Tamo je bilo lekara koji su mi rekli da im je moja trudnoća inspirativna, no našla se i jedna lekarka koja me u prvim minutima razgovora upitala "jesam li ikada čula da slepi imaju decu"? A ja poznajem desetine i desetine slepih roditelja. Takođe mi je rekla da odmah nazovem svoju majku i da joj kažem da dođe da mesec dana živi kod nas čim se s Gabrijelom vratim kući. Naravno, nisam to uradila. Dogovor s majkom bio je da će ona privremeno preseliti u Zagreb samo u slučaju neke komplikacije.

Nije me strah za Gabrijela. Brinu me samo naši poslovi, kao u ostalom većinu ljudi u zemlji. Neko me pitao kako ćemo učiti slova s njim, kada krene u školu, ali može se to. Možemo praviti slova od plastelina, a postoje i plastična slova. Ako mu neki predmet ne bude išao, platićemo privatne časove, osim toga za ove niže razrede neće biti potrebe jer postoje i dnevni boravci u školi gde deca uče i pišu zadatke.

Najvažnije mi je da on bude zdrav, a kakav će biti u školi i hoće li prolaziti s odličnim ili vrlo dobrim uspehom, ne zamaram se. Važno mi je da ne doživljava uvrede zato što mu roditelji ne vide. I to je zapravo jedan od razloga zbog kojeg sam pristala javno progovoriti o svemu tome.

Za sada je sve OK. Kada vodim Gabrijela u jaslice i čujem decu kako pitaju "Zašto ova teta ima beli štap?". I roditelji se uglavnom pravilno postave i objasne im da ne vidim i da mi je zato potreban štap.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Telegram.hr)