BOBAN JE SLEP I NE ZNA KAKO MU IZGLEDAJU ĆERKE: Želja mu je da otvori RESTORAN U MRAKU, razlog je vrlo human

U samo jednom danu Bobanov život pretvorio se u tamu. Mrak. Normalan život okrenuo se naglavačke i sve što je do tog trenutka bilo poznato, pretvorilo se u crnilo kada je oslepeo.

Gost redakcije Espresa bio je Boban Veličković predsednik Udruženja slepih i slabovidih osoba "Gledamo srcem". Do svoje 41 godine Boban je imao stabilan i organozovan život, ušušakan dom, porodicu i siguran posao. Bolest zbog koje je na kraju ostao slep je genetska i on je nosio u sebi.

U razgovoru za naš portal, otkrio je kako izgleda život slepe osebe, na koji način je izgubio vid, a razgovarali smo i o ideji na koju je došao, a koja je jedinistvena u regionu i koja bi omogućila zapošljavanje slepih i slabovidih osoba.

- Imam 52 godine i kasnije sam oslepela osoba. Oslepeo sam pre 11 godina. Pre toga sam imao normalan život, a onda je došlo do napredovanja moje bolelsti i za godinu dana sam izgubio vid. Bolest je genetska, nasledio sam je od babe. Mada, nije to osnovni uzrok. Posledica bolesti koja je prouzrokovala moju osnovnu bolest, Behčet, koja je inače reumatološka bolest, koju nazivaju bolešću Turaka i rudara, ima za posledicu da izazove uvejitis, očnu bolest, a okviru toga sam dobio i glaukom, koji je napao očni živac i zbog velikog očnog pritiska za godinu dana sam spalio oba svoja očna živca - počinje svoju priču Veličković.

Naš sagovornik dalje navodi da prvih godinu dana lekari nisu mogli da prepoznaju bolest, te da su je ustanovili sistemom eliminacije.

- Prvo su sumnjali na sidu, jer su prvi simptomi side zamućenje vida, pa sam išao na šest testova. Zatim su mislili da je cerebralna paraliza, i raznorazne druge bolesti, da bi sistemom eliminacije su došli do toga da je behčet.

- Vid nisam izgubio odmah. Padao je postepeno na 60, pa na 50, a kada sam došao na 40 odsto ostataka vidi, pokušao sam da ga zadržim i probao sa dve operacije, održavao sam vid neko vreme, ali je on nastavio da pada i dalje. Na 30, 20,10 odsto i sad trenutno je na nuli, što će reći da ne vidim ništa. Apsolutno sam slep.

Mnogi od nas nemaju ideju kako izgelda živeti u mraku. Mraku koji je došao odjednom. Nije lako shvatiti novonastale okolnosti, suočiti se sa njima i prihvatiti ih. Još je teže ubediti sebe da ste to i dalje vi, ali drugačiji...

- Prvi osećaj i spoznaja da iz jednog normalnog života ulazite u mrak, u jedno slepilo, u nemogućnost, bespomoćnost... To Izaziva depresiju kod čoveka. Jeste tu porodica, prijatelji, kumovi, velika podrška, ali, vama se radikalno menja život. Ne možete da obavljate svakodnevne najosnovnije potrebe, da operete zube, da se obrijete, odete do toaleta. Nama je odlazak do spavaće sobe i toaleta, minimum deset udaraca. Dođete do situaciije da morate da ostanete sami sa sobom i da se zapitate - kome ti vrediš ovakav čoveče? Ti si neupotrebljiv.

Bobanova borba je trajala punih godinu dana. Toliko je trebalo vremena da prihvati novog sebe.

- Borba je termin koji je jako bitan, ne samo za mene kao slepu osobu, već za sve ljude sa bilo kakvim hendikepom. Zato stalno naglašavam da sam u mojoj borbi ponovo spoznao sebe. Bitno je da se osobe sa inavliditetom nikada ne predaju i moraju da se bore. Život teče dalje, samo moraju to da prihvate i da prihvate sebe takve kakvi su u tom trenutku - objašnjava naš sagovornik i dodaje:

- Godinu dana je trajala moja borba, naravno uz veliku pomoć i podršku moje dece i supruge sa kojom sada imam ćerku od četiri godine. Ja sam se kao slep oženio i ne znam kako izgleda moja nova supruga i moje dvoje dece koje sam dobio sa njom. Inače sam otac četvoro dece, dvoje odraslih iz prvog braka, sa prvom suprugom koja je preminula i otac sam Ane i Lene od dvanaest i četiri godine.

- Moja velika želja i jedan od mojih snova je da vidim kako izgledaju moje ćerkice i supruga. I nadam se da ću ih ostvariti, jer čovek u životu mora da ima san i mora da veruje, da bi došao do cilja.

Kako objašnjava, u početku mu je bilo teško da prohvati novonastalu situaciju, ali uspeo je da se otrgne crnih misli i nastavi dalje.

- Uspeo sam da prevaziđem, mada nikada ne možete da uradite to u potpunosti, jer senke se vraćaju i to će ostati, kao i krize. Ja živim u mraku, ali ne želim da se uokvirim mrakom. Mene je, uslovno rečeno, "preokrenulo", to što kada neko želi da me predstavi, kaže "ovo je Boban i on je slep". Ja nisam samo slep. Da jesam, ali ja sam i dobar roditelj, dobar čovek, dobar ugostitelj. Imam i neke druge kvalitet. Zašto definicija biti slep odmah znači određivanje i etiketiranje nekog čoveka. U jednom trenutku nakon tih godinu dana, doneo sam odluku da se borim. Nisam želeo da budem uslovljen da ako hoću da odem u grad, na piće, do pijace... da budem upućen da li neko od moje dece ili moja supruga, mogu i imaju vremena da me vode - priča Boban i dodaje da je prvi korak samostalno kretanje.

- Prošao sam obuku u Udruženju "Beli štap", kasnije sam se osamostalio i izašao na ulicu. Prihvatio svoj život u svoje ruke i krenuo napred. Od tada je prošlo 11 godina.

Nakon Bobanovih reči počinjemo da imamo uvid u to kako zapravo izgleda svet ljudi koji žive u mraku. Kako je njihov svet potpuno isti kao naš, a opet tako drugačiji.

Naše društvo ima otklon prema osobama sa invaliditetom i oni nisu ravnopravni ako na primer konkurišu za bilo koji posao, smatra Boban.

- Slažem se, nismo isti, mi smo samo malo sporiji - kaže on. - Dosta poslova možemo da radimo kao osobe koje vide. Naravno ne sve, ali dosta. Nakon što sam osnovao Udruženje, jedan od primarnih ciljeva od samog početka je otvaranje restorana u mraku.

A šta je zapravo restoran u mraku?

- To već postoji, svuda u Evropi i u svetu. U Parizu, Londonu, Berlinu, u Moskvi postoje čak tri. U nekim od tih restorana rade naši ljudi, slepi ili slabovidi. S njima sam stalno u kontaktu i tako je i potekla ideja. Smatarmo da bi tako nešto trebalo da postoji i u Beogradu, što bi omogućilo direktno zapošljavanje deset slepih i slabovidih ljudi. To je jedinstveni projekat u regionu. Mislim da bi bila turistička atrakcija, da bi građani to prihvatili, da bi privuklo mnogo turista i naših ljudi. Jer je to novi, jedinstven i drugačiji osećaj.

Cilj je, priča Boban, omogućiti slepim i slabovidim ljudima da se zaposle, da sami sebe više cene, da dobiju samopouzdanje i da se osete korisnim.

- Pored toga, ljudi koji vide, posle provedenih sat ili dva u takvom restoranu, imaće drugačiju sliku o nama, jer će moći dobrovoljno da isključe funkciju vida, otvore druga čula, koja su vremenom, zato što nemaju problema sa vidom, zapostavili. Otvaranjem restorana dobijamo i tako što će ljudi koji vide, morati nama da veruju. Ta reč je jako bitna za nas. Jer, od kada sam izgubio vid, moj život je otišao u tom pravcu da ja jednostavno moram da verujem ljudima.

- Kada prelazim ulicu, kad nije zvučni semafor, ja ne znam da li je zeleno, neko mi kaže, "komšija sad je zeleno, možete da pređete" i ja moram da mu verujem. Ako mi taksista vraća kusur, moram da mu verujem da mi je tačno dao, ako mi gospođa u pošti isplaćuje bilo šta moram da joj verujem. U restranu zamenjujemo uloge i tada vi morate da verujete nama.

Ispred restorana bi posetioci bili zamoljeni da ostavite svoje mobilne telefone i sve što proizvodi svetlost, kako bi imali autentičan osećaj prostora.

- Zamisao je da se u restoranu opustite i prepustite nama. Mi ćemo vas voditi sve vreme, i stalno će neko biti uz vas. Biće vam možda malo neprijetno, ali morate da osetite eho prostora, i da se oslonite na čulo mirisa, čulo sluha i dodira. Kad provedete neko vreme u tom prostoru, mislim da ćete posle toga imati drugačiju sliku o nama i da ćete možda bar malo bolje razumeti kako izgleda svakodnevni život slepog čoveka. Nećete moći u potpunosti da razumete, ali bar deo toga.

Na žalost, čitava priča je i dalje samo ideja. Prema Bobanovim rečima, najveći problem je pronaći adekvatan prostor u centru grada.

- Kad kažem adekvatan, pod tim podrazumevam da bude u nivou sa ulicom. Jer ono što trenutno u sekretarijatu za imovinu ima je ili suturen ili podrum ili lagum ili prvi ili drugi sprat. Nama to ne odgvora, najpre zbog dostupnosti. Jer, ako u toku jednog dana mi trebamo više puta da uđemo ili izađemo iz podruma, pa sam jednom neka se neko povredi, neće ići. Sama usluga u restoranu je drugačija. Mi služimo kolicima. Ako imamo prepreke, kolica ne mogu uz ili niz stepenice - objašnjava on.

- Trenutno smo u traženju takvog prostora. Da bude u nivou sa ulicom, da nema galerije, da nije podrum. Naša ideja je i mislimo da taj lokal treba da bude u centru grada, zato što najviše turista ima u centru grada, jer je najveća frekvencija ljudi i sam centar kao centar, a i strategija ovog grada je da ga pretvore u pešačku zonu. Tu smo najbezbedniji i najpristupačinji.

Prema Bobanovim rečima, Udruženje trenutno broji 15 članova, od kojih bi u restoranu radilo deset.

- Lokal bi u potpunosti opremili mi kao Udruženje, iz sredstava Udruženja i iz donacija. Imamo podršku većine restorana u Beogradu, četiri hotela, kao i podršku turističkog saveza.

Interesantno je to što je i Novak Đoković jednom prilikom izjavio da je u Londonu čekao dva meseca za mesto u londonskom restoranu u marku. Dakle, zašto ovako nešto ne otvoriti i u Beogradu?

Bobanov trud i želja, kao i ostalih članova Udruženja, svojim hrabrim i autentičnim pristupom zavređuju našu pažnju, a njihova ideja divljenje.

Sledeći put kada vas neko pita šta vam je prva asocijaca na mrak, razmislite da li ćete reći nebo, soba ili jednostavno - život.

Slepi ljudi žive u mraku, ali reklo bi se, dušu im objasjava svetlost lepša i sjajnija od one s kojom se svi koji vidimo susrećemo svakodnevno.

BONUS VIDEO: Emisija Kratki espreso