SINIŠA JE ŽIVEO U BEDI, A IMA TALENAT KOJEM SE SVI DIVE: Mama ga je ostavila kada je imao 9 GODINA, ali on NE KUKA

Neka od prvih sećanja su mu - on u dečjem krevetiću, bojice i papir. Godinama posle taj isti klinac svojim radom obara s nogu! Danas ima 18 i priprema se za Likovnu akademiju u Hrvatskoj.

Siniša Matijević ima 18 godina i živi sa ocem u selu Gornji Budački koje ima jedva nešto preko 10 stanovnika. Društvo, sem njega i bake, nije imao. Jedinu radost u životu u dugim danima i noćima, pronašao je u crtanju, slikanju i izradi skulptura. Prvi put javnost je za njega čula 2017. godine, kada je ekipa emisije "Provjereno" Dnevnika.hr pričala sa njime.

Tmuran život ispunio crtanjem

U razgovoru sa hrvatskim novinarima, Siniša se nije žalio. Nije se bunio kada je trebalo da pomogne baki oko ručka, ni kada treba da vozi traktor. Nije mu smetalo ni siromaštvo ni poljski WC. Ni škola i prijatelji udaljeni, jednom 12 godišnjaku, dalekih 8 kilometara. Jer, Siniša je već tada imao svoj svet - umetnička dela koje je počeo da stvara žmureći.

Crta on i bez poveza, ali ovako mu je draže jer, kako je tada kao dečak od 12 godina govorio, potpuno se usredsredi na dodir. Isključi se iz stvarnosti, pobegne od problema.

“Osetim pod prstom crte koje treba da nacrtam i tako uspevam. Osetim ako neka crta nije dovršena, ako znam da sam tu nacrtao, a nije dovršena, ako je prekinuta crta, znam da sam promašio zadatu liniju tu i onda ispravim. Osetim gde sam pogrešio i ispravim”, govori Siniša Matijević.

Voli da stvara u tišini. Tata to već zna pa samo ćutke posmatra s druge strane stola, s jednakim čuđenjem kao i prvog dana.

“Upisao sam ga na fudbal jer sam ja igrao. Probao sam malo s njim da radim i video sam da od njega fudbaler biti neće. Umesto fudbala izrazio je želju za crtanjem i vajarstvom i ja ga u tome podržavam”, rekao je tom prilikom Željko Matijević.

Nije imao drugare u blizini

S terena i fudbalske lopte, za svog se jedinca i on prebacio u potpuno nepoznato područje. Svog je sina odveo umetnicima, kako bi uz njih učio i napredovao. Iako su već navikli i na staru kuću i poljski WC, ovih im je dana stigla vest koju nisu dočekali ravnodušni. Dobili su rešenje za stambeno zbrinjavanje u Krnjaku, a s njim i nadu u bolji život.

“Imam sve što mi treba, iako bi bilo bolje da dobijem što pre taj stan u Krnjaku. Mislim, bilo bi mi jednostavnije, pekara i prodavnica mi je odmah pored puta i škola, ali dobro je i ovde, snalazim se dobro”, govori Siniša.

Ali dok nema prijatelja u blizini, Siniša se ne dosađuje. Kada je shvatio da je zabavno crtati zavezanih očiju, nije se na tome zaustavio. Pokušao je s povezom na očima da hoda, radi stvari koje inače radi. A dečjoj mašti i neustrašivosti – nema kraja. Već tada je Siniša sanjao neke velike snove.

“Najveća mi je želja da imam dobar život, da postignem neki rezultat. Da ovo što sada radim ne propadne, nego da nastavim s tim da radim i da uspem u tome. To mi je najveća želja”, priznao je tom prilikom Siniša.

Život mu se promenio iz korena

Nije ni slutio da će mu se želja ostvariti, šest godina kasnije.

"Ja sam zapravo i jako zahvalan u jednu ruku što sam rođen na selu zato što naučite neke stvari u životu raditi sami i bez ičije podrške te se osamostalite puno ranije nego vaši vršnjaci", kazao je Matijević u novom razgovoru za "Provjereno". Kada je imao osam godina, njegovi su se roditelji razveli. Ostao je sam s tatom.

Ali u osnovnoj školi kao učenik i nije baš briljirao, priznaje. Pa je tako često znao školske časove umesto na nastavi provoditi u kancelariji direktorke.

"Bio je jako nestašan. Trebalo je puno, puno razgovora da bi se smirio taj jedan prekrasni karakter koji je čučao u njemu", rekla je direktorka OŠ Katarine Zrinski Željka Stojković.

Upravo su ti dugi i česti razgovori bili razlog onome što je usledilo i što je zauvek promenilo Sinišin životni put.

"On je jedna specifična sudbina, specifična priča i trebalo je posložiti tako sve te kockice da bi četiri godine unazad mi doživeli ovo što danas svi čekamo, a to je upis na akademiju. Ja sam rekla - to dete može toliko puno i ta vrata ću mu otvoriti", dodaje Stojković.

Zagreb je bio grad u kojem bi Siniša mogao pohađati i školu, ali i nastaviti razvijati svoj talent. Međutim uz sve okolnosti to im se ipak činilo nedostižno. Tada se direktorka obratila udruženju Solidarna.

Naime, to je fond koji je nastao velikodušnim gestom gospođe Desanke Baković, koja je odlučila da proda svoj stan i šesto hiljada kuna (78.300 evra) donira za školovanje siromašne dece. Siniša je jedan od prvih stipendista fonda. Uz njihovu pomoć upisao je gimnaziju u Zagrebu.

Kuću na selu zamenio je đačkim domom u Zagrebu. Od prvog dana udruženje mu je finansiralo i Učilište za likovno obrazovanje.

"Neka se deca jednostavno boje, koja čak imaju talenta i sposobnosti. Boje se odvažiti i ići u tako velik grad iz najčešće ruralnih sredina jer se boje neuspeha, boje se da neće niko iza njih stajati, da ih neće niko podupreti u bilo kojem smislu", rekao je on između ostalog pri kraju razgovora u prilogu za "Provjereno".

VIDEO INTERVJUA MOŽETE POGLEDATI OVDE.

Bonus video:

(Espreso/ Dnevnik.hr)