NADAM SE DA NEĆU ZAVRŠITI KAO VAN GOG: Slikar Dejan nam je otkrio kako je biti UMETNIK U SRBIJI i da li se isplati

Dejan Marinović je umetnički radnik, slikar i fotograf čija dela je prepoznala srpska publika zbog inovativnosti tehnika, stila koji spaja onaj kakav su gajili srpski realisti sa modernim opservacijama stvarnosti i motiva koji odiušu meditativnošću.

Kao i ostatak Srbije i novinarka Espresa primetila je Marinovićev stil i tehniku, te je razgovarala sa autorem o njegovoj umetnosti, njemu i umetniku u Srbiji.

Pre svega, volela bih da čitaocima pojasnite kako ste počeli da se bavite fotografijom/ slikarstvom.

Od ranog detinjstva, nekog predškolskog uzrasta, moje omiljene igračke bili su predmeti koji mogu da ostave neki trag, bilo na zidu, podu ili na papiru. Smatrao sam da svi ti autići, plišane mede i slagalice nemaju neku posebnu čar da drže moju pažnju duže od par minuta. Naprosto, nisam video poentu u razbacivanju igračka po kući...Kada su mi roditelji kupili drvene bojice i flomastere, to je za mene bilo otkrovenje.

Kasnije u osnovnoj školi, prva petica koju sam dobio bila je petica iz likovnog, već od prvog razreda učiteljica je zapazila nesto drugačije u mom likovnom izrazu, počeo sam jako rano da radim radove svojim vršnjacima pa i onim starijim od mene. Fotografija je došla kasnije, u sedmom ili osmom razredu kada sam kupio prvi telefon sa kamerom. Oduševila me je ta mala prenosna mašina za čuvanje uspomena, svaki kadar je od samog starta bio pravo zadovoljstvo.

Šta vas je podstaklo da izaberete ove umetnosti?

Ono što me je podstaklo i dalo mi neki vetar u leđa jeste misljenje ljudi koji su pratili moj rad. Svaka pohvala davala mi je jaku motivaciju da je to što radim dobro. Znate, kod umetnika postoji ta doza sujete pogotovo u periodu odrastanja. Uvek sam voleo da provodim vreme sa četkicom nego sa decom na igralištima. Svaki rad je za mene postajao neki novi doživljaj. Još u osnovnoj skoli shvatio sam da je umetnost moj put, da je to nešto što radim sa velikom lakoćom i strašću.

Rekli ste da ste od malih nogu prigrlili ljubav prema umetnosti. Kako je tekao vaš put od prve linije/fotografije do sada i da li postoji suštinska razlika između Vas kao deteta i Vas kao odrasle osobe?

Put od prve linije/fotografije do sada nije mnogo promenio moj pogled na život. Mislim da je ključno u jednom čoveku koji se bavi stvaralaštvom da sačuva to dete u sebi. Kreativnost ne sme nikada da stari, može samo da se transformiše u neke nove ideje. Moj sadašnji rad rezultat je tog dara sa kojim sam se rodio oblikovan obrazovanjem u oblasti dizajna. Moje linije su sada dosta jasnije, a fotografije dosta fokusiranije od samih početaka. Visoka škola strukovnih studija u Beogradu dosta mi je pomogla uz sjajne predavače, kao i srednja i osnovna. Od svakog sam pokušao da upijem dozu znanja i motivacije.

Načela Marinovićeve umetnosti

Moja umetnost ima ideju da kvalitet mora uspeti i u najtežim vremenima. Želja za besmrtnošću je jača od svih materijalnih dobara.

Vaš rad prati veliki broj ljudi, a kako mogu da primetim podrazumeva fotografiju, slikanje i hibrid te dve umetnosti, poput fotografije mačke koja Vam pomaže u slikanju. Da li imate poseban odnos prema te dve umetnosti, te ne možete da odaberete medij ili iza kombinovanja stoji neka drugačija ideja?

Živimo u svetu društvenih mreža, najveći broj publike me je upoznao kroz moj Instagram i Fejsbuk nalog. Smatram da su društvene mreže jako korisna stvar ako se upotrebe na pravi način. Umetnost je uvek u koraku sa tehnologijom. Dobro ste primetili. Moja ideja jeste da spojim te dve ljubavi u jednu. Smatram da fotografija i slikarstvo mogu ići jedno uz drugo.

U vezi sa tim savremenijim spojem umetnosti, primetila sam da se ne oslanjate na konvencionalan materijal kada je u pitanju podloga za slikanje. Da li smatrate da je umetnost prevazišla te okvire konvencija ili je Vas lična sloboda navela da potražite drugačije materijale?

Kao kadar u kadru, slika mora da izađe iz rama kao što čovek teži ka slobodi.

Fotografija je za mene veštačka inteligencija jednog slikarstva. Ako se ne upotrebi na pravi način slikarstvo može vrlo lako izumreti. Naime, ljudi žive brzo i ne vide lepotu u tom slikanju od milion poteza jer je lakše sve završiti jednim pritskom na okidač kamere.

Posebni motivi koje primećujem na Vašim radovima jesu priroda, pretpostavljam Vaših krajeva, isečci iz tradicionalne istorije. Kako biste Vi definisali „poetiku“ Vaše umetnosti: šta je Vaša inspiracija, šta želite da kažete njome i kome se obraćate?

Priroda je moja nepresušna inspitacija, ono sto je za mediteranske umetnike more za mene su brdoviti pejzaži. Pokušvam svojim slikama da udahnem deo te planinske duše u harmonijama plave i zelene boje. Neki umetnici žele da uznemire publiku, moja namera je potpuno drugačija. Naprosto, želim da ljudi manje gledaju na sat a više na slike. Obično slika govori više od hiljadu reci, moje slike kažu jednostavno "Ne zuriš nigde."

Biti umetnik u Srbiji

Kao i u svakoj oblasti rada umetnost ima i tu egzistencijalnu crtu. Nažalost svedoci smo da postoji dosta slučajeva u kojima odnos cene i vrednosti jedne slike nije uvek u idealnoj srazmeri. Mnoge umetnike za života podcene pa ih posle smrti precene... U Srbiji je jako teško zarađivati samo od slikarstva ili fotografije. Ljudi koji kupuju slike nažalost u većini slučajeva razmišljaju kratkoročno - ne znaju da taj novac koji daju za jednu sliku mogu desetostruko uvecati. Kao da ne znaju da je slika jedna jedina, unikatna i kao takva ima poseban značaj. Postoje i ljudi koji zaista ne žale da plate ono što vole, ali nažalost njih je dosta malo u našoj zemlji gde je prosečna plata na začelju u Evropi.

Da, pretpostavila sam da će vaš komentar o iskustvu u vezi sa finansijskim aspektom bavljenja umetnosti u Srbiji i regionu biti takav. No, ukoliko biste morali da stavite na papir cenu platna, boja, fotoaparata i njegovih delova, da li biste ocenili materijal kao skup i da li su vama te cene prihvatljive?

Cene slikarskog materijala rastu iz meseca u mesec, a da ne govorimo o fotografskoj opremi - to je već priča za sebe. Danas je jedan dobar DSLR aparat skuplji od luksuznog automobila.

Shodno tome, koliko je moguće u Srbiji se baviti isključivo umetnošću i da li vi imate tu mogućnost?

Nažalost iz mog ugla za sada je nemoguće baviti se samo umetničkim pozivom. Radim na tome da se što više osamostalim i da počnem da živim od onoga što volim, samo se nadam da za života neću završiti kao Van Gog.

Vrlo vrcav i nažalost vrlo realnosti blizak odgovor. Da ne bi bio potpuno realan, da li postoji neki način na koji bi država Srbija mogla da finansira umetničke radnike? Time biste Vi mogli da budete obezbeđeni, a ne da zavisite isključivo od prodaje rada. U stvari, da li vi slučajno koristite te moguće „beneficije“?

Na ovo pitanje postoji samo jedan odgovor. "Umetnica mora biti zdrava".

Država Srbija vrlo malo pažnje posvećuje umetničkim radnicima. Biti umetnik automatski znači nedostatak zdravstvene knjižice, o pravu na penziju da ne govorimo.

Rukovodioci drzave kao da nisu svesni koliki je značaj jednog Šumanovića, Predića. Ne znaju da u ovom trenutku postoje ljudi o kojima će se potencijalno pisati u budućnosti. Svi ti novci koji idu na koncerte folk zvezda na trgovima trabali bi biti usmereni na neke prave umetničke vrednosti.

Umetnički radnik mora da ima sva prava kako bi se što manje bavio pitanjima koja iscrpljuju inspiraciju.

Hvala na iskrenosti!

Ja sam samo rekao sve ono sto mi je bilo na "umetničkoj duši".

Bonus video:

(Espreso/ Verica Arsić)