ZNALI SMO KOME TREBA SPRAŠITI HRVATSKI METAK U ČETNIČKO ČELO: Kakav tekst Vedrane Rudan!

O, kako je bilo krasno i prekrasno kad su se Hrvatskom valjale horde četnika. Neki su bili stari sedam, neki sedamdeset i sedam ali smo, MI HRVATI, MI HRVATI, znali kome treba sprašiti hrvatski metak u četničko čelo. Danas nas sve tako zbunjuje. Ministar zdravstva Kujundžić poručuje nam kako jedan pop vredi više nego dvadeset lekara. Gospodin je bio jasan. Nama, običnim ljudima, jedan pop više vredi nego dvadeset lekara jer mi normalnim putem ne možemo doći ni do jednog lekara. Popovi su naši najveći prijatelji. Srećnicima zavijaju na hrvatskim grobovima, a oni koji stupaju u koloni boga mole da ih dragi Bog uzme k sebi. Jebeš doktore, jebeš lečenje, jebeš život, smrt nam treba, smrt hoćemo, spas hoćemo, OVO JE HRVATSKA!

I poslušao nas je onaj gore. Umiremo više nego ikad, od gladi, demokratije, mira i lečenja alelujom. Jesmo li to zaslužili? Pred samo dvadeset i pet godina znali smo ko nam je neprijatelj, pobedismo, osvojismo slobodu, strovalismo se u demokratiju i sad nas udavi i pobeda i sloboda i demokratija? Zašto smo nezadovoljni? Šta smo mi onima koji nas vode?

Mi smo njima četnici. Kad se ratuje protiv četnika sva su sredstva dozvoljena. Davljenje prinudnim naplatama, morenje glađu, hladnoćom, kreditima, nezaposlenošću, lečenje molitvom, deranje kože, turanje njihovog u guzicu našu. Kako su prošli četnici stari od sedam do sedamdeset i sedam godina u ratu za našu slobodu? Eto vidite. To mi danas, stari od sedam do sto sedam godina, prolazimo u njihovom ratu za njihovu slobodu.

Ne bunimo se. Naprotiv, osećamo se krivima kad poželimo složiti balvane u centru Zagreba. Slaganje balvana nije bilo pristojno onda, nije to ni danas. Znamo da se ne zovemo Živorad, a ipak oni misle da smo četnici. Čekamo da progledaju, da nas prepoznaju. U međuvremenu, sve naše depresije, sve naše nesreće, sve naše jalove nade leče crkvena zvona, a popovi nas škrope svetom vodom dok mirno u hrvatskim drvenim haljama čekamo da nas polože u hrvatsku grudu.

O, kako tužno, o, kako pretužno, oni ne znaju, zašto oni ne znaju, kako to da oni ne znaju, mi se ne zovemo Živorad. MI SMO HRVATI!

U tome i jeste problem.

(Espreso.co.rs)