Čika Milivoje je bio KRALJEV VOJNIK, pa ustaša u NDH, pa u PARTIZANIMA: Njegova priča je najneverovatnija koju ste čuli!

– Ja sam zaista verovao da se novi sistem u svetu neće održati i da ima više demokratski orijentiranih ljudi nego fašista – kaže Boroša i dodaje da je zato čvrsto odlučio da se pridruži Saveznicima. Tu počinje njegova priča o dramatičnom preletu u SSSR, o čemu i danas postoje legende. U avionu su bili on, braća Okševski i proustaški orijentisan Marko Zeljak, koji nije znao ništa o planu za beg.

Bilo je to 26. juna 1942. godine. Njihov je avion poleteo s još desetoricom, a kada su trebali da slete, odvojili su se od grupe i krenuli prema Rusiji. Sve su pomno isplanirali, pa su tako unapred napisali pismo u kojem pišu da se predaju i zašto. Zašili su ga u kaput da ga mogu odmah predati Rusima.

– Čvrsto smo odlučili pobeći u SSSR pa smo leteli u tom smeru iako nismo zapravo znali kuda idemo i orijentisali smo se samo uz pomoć automobilske karte. Nemci su nam mahali jer nisu znali da bežimo, a Rusi su ipak pucali po nama – priseća se Boroša i napominje da su čak isekli jedan beli padobran i pustili ga da visi iz aviona kao bela zastava, ali njihovu poruku niko nije shvatio.

Morali su zato brzo da slete da ih ne bi srušili. Zeljaku su pak onesposobili radiostanicu da Nemcima ne bi mogao javiti što se događa. Konačno su sleteli u selo Tarasovo.

– Prvo smo poljubili rusku zemlju, a onda otišli u policijsku stanicu gde su nas saslušali, a potom su nas prebacili u Moskvu – govori Boroša, koji je 8 meseci ostao u zloglasnom zatvoru Lubjanki. Tamo ga je lično saslušao šef tajne policije Lavrentij Berija. Na pitanje zašto su zarobljeni, kaže, rečeno im je da su možda špijuni jer su bili jako dobro organizovani. Uprkos teškim uslovima u zatvoru, kaže da je tretman bio dobar jer im je većina verovala.

Godine 1943. ipak je priključen Jugoslavenskom odredu ruske vojske koji je formiran od dobrovoljaca u Rusiji. U gradu Engelsu na Volgi tada je završio antifašističku političku školu, nakon čega se oženio, a i sin mu se tamo rodio. Dve godine posle vratio se u Jugoslaviju, gde je dogurao do čina pukovnika. Leteo je sve do penzionisanja1971.

Selo Tarasovo posetio je još jednom, na 40. godišnjicu legendarnog preleta kada je dobio i počasnu medalju. Posebno je ponosan i na zlatni sat koji je dobio od Josipa Broza Tita. Bila je to nagrada što je 1950. godine srušio svetski rekord u broju padobranskih skokova.

Do onda je rekord bio 45 skokova u 24 sata, a on je skočio 75 puta u 16 sati. Jednom je iskakao i iz legendarnog Douglasa DC-3 koji je prošloe nedelje posetio Zagreb u sklopu svoje svetske turneje. Bila je to dobra prilika da se Milivoj Boroša priseti svojih ratnih dana na koje je jako ponosan, a danas mu je, kaže, žao što postoji toliko polemika oko tog istorijskog razdoblja.

– Ja sam sve to proživeo i meni je sve jasno, ali mnogima nije i zato imam osećaj da se danas puno toga pogrešno uči – kaže Boroša, koji smatra da Hrvatske danas ne bi bilo da se održala NDH. Dodaje i kako misli da bi se u Hrvatskoj više priznanja trebalo odati antifašističkom pokretu.

(Espreso.co.rs / Večernji. hr)