Crnogorac sam, ali nikad ne bih ljetovao u Crnoj Gori! Evo zašto!

Opuštamo se u kul apartmanu (ne mogu da kažem da nije), pivo se hladi, spremaju se košulje za izlazak, piči zika, kad čujemo da neko lupa na vratima:

- Momci, momci, otvarajte!

Rekoh, gotovo je. Gori kuća, odosmo svi gde ne treba.

„Gazda“ ulazi panično, na kapiji mu je neka porodica iz Srbije, koja je izgleda jedina nakon nas stigla u ovu varoš.

- Da se zamenite, da se zamenite molim vas, iskrsla mi ova porodica, sa decom su, njima trebaju tri kreveta.

Da se zamenimo, pitam ja? Kako, gde, pa zar imate dvokrevetnu?

Dok blejimo na terasi, kapiram da mu žena čisti i priprema jednu od njihovih soba.

Razmišljam da pokupim stvari i odem, makar na plažu, ali 75 evra koje su u njegovom džepu, čini mi se kao da neće vratiti. Slutim. Kažem sebi: "dobro, ako je soba ok briga me što će on večeras spavati na nekom lusteru".