Ne udaj se, ne rađaj decu fukari! Priča ove bake oduševila je sve!

Spletom tadašnjih nesretnih okolnosti on je morao da pobegne u Australiju. Složio joj je paćeničke fazone: Zorka odlazim, vratiću se po tebe, čekaj me, ne udaj se, ne rađaj sinove fukari. Zorka je hladno odgovorila: Ja ću doći za tobom.

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja! Priča meni to moja pratetka Zorka pre nekoliko godina, setim se toga slučajno večeras i meni u glavi moj poslednji sastanak. Imam 25 godina, mobilni, Viber, Facebook, WhatsApp i sva ostala čuda koja omogućavaju da se Dragi i ja dogovorimo kad ćemo, šta i gde. I dogovaramo se čitav dan, gde ćemo, šta ćemo, šta će on obući da ne bi bilo ko zadnji put (on u trenerci, ja u haljini) i sve ostale boljke koje zamaraju današnji svijet. Ali to nije poenta ove priče. Tetka Zorka ima 17 godina. Polupismena je devojka u duvanjskom selu. Pokupi ono malo stvari što ima, peške ide do grada, pa autobusom, pa vozom, pa brodom putuje tri meseca. Bez mobilnog. Bez Vibera. Bez Facebooka. Bez tačnog dogovora. Ona je jednostavno rekla da će doći, a on je jednostavno rekao da će je čekati tamo. Nepismenost. Odeća seljanke. Autobus. Voz. Brod i pučina tri meseca. I bili su zajedno skoro 60 godina. On ju je jednostavno čekao, i ona je jednostavno otišla za njim. Da li je takva ludačka ljubav izumrla? Šta nam se to događa? Ko je nama iskomplikovao živote?