NEĆE NAPASTI OLIMPIJSKO ZLATO SA SRBIJOM: Jedan od najboljih basketaša otišao u penziju! Telo reklo da je kraj

Marko Ždero rešio je da kaže zbogom aktivnom igranju basketa i teren prepusti nekim novim klincima, koje će kao trener spremati za velika dela, prenosi "Blic".

Marko Ždero je u svetu basketa 3x3 bio jedan od pionira, sa ekipom Novog Sada i reprezentacijom Srbije osvojio je sve što se osvojiti može, sportu je utabao staze profesionalizacije, pa u igračku penziju ide sa tri reprezentativna svetska zlata i jednim evropskim, uz tri titule Svetskog Tura i mnoga druga odličja sa brojnih turnira, a sve je počelo bajkovito.

Već na prvom Svetskom prvenstvu u basketu, Ždero je došao do titule u Atini, što je bio početak veličanstvene priče, u kojoj je 35-godišnjak iz Bačke Palanke dobio i moćan nadimak "Sab ziro", kao najveća defanzivna mora za brojne košgetere i rivale.

U jednom trenutku je ipak morao i da "prelomi" i donese odluku kada se našao na prekretnici - sada će svoje znanje i neprocenjivo iskustvo iskoristiti kao trener za nove naraštaje i basketaške naslednike.

- Odluku sam objavio na Instagramu u januaru ili februaru, tada mi je kliknulo da je to to. Nisu me ubeđivali da ostanem, imao sam u glavi već kako sam želeo da što bezbolnije izađem iz igračke karijere, samim tim, kako se Toma Ivošev vratio i bilo nas je petorica, onda sam uskakao. Pre dve godine malo više, prošle godine manje. Ali i dalje sam uskakao, i prošle godine sam se opredelio da radim kao trener u mlađim selekcijama reprezentacije. Napravili smo neki kampić od mesec dana u Novom Sadu, trener Danilo Lukić i ja smo to radili i pravili smo širu sliku igrača od 18 godina. Izdvojili smo ih i pripremili za Evropsko prvenstvo U18. Neke uslove sam obezbedio da ostanu u Novom Sadu i da treniramo sa njima kontinuirano, u glavi mi je bilo da vidim kako će to krenuti, kakvu ćemo imati komunikaciju i koliko će im značiti. Poklopilo se da sam se i ja "zalepio" za to i shvatio da bih voleo time da se bavim, usput smo imali i lepe rezultate. Kvalifikovali smo se na Evropsko, samo smo kiksnuli u četvrtfinalu protiv Ukrajine i bili smo peti, posle smo radili kamp od 10 dana sa ekipom U23 na Košutnjaku, spremili smo se za Svetsko u Kini, osvojili smo bronzu i to je bio ogroman uspeh. Imali smo samo 10 dana za momke koji jesu bili u 3x3, ali nisu bili u istoj ekipi - Vladimir Trajković, Marko Milaković, Dušan Samardžić i Goran Vidović ostvarili su veliki uspeh.

Bio je to svojevrsni trenerski "pilot", posle kog je Ždera jedan momenat dodatno naveo na odluku.

- Posle neke sitne povrede i 10 dana van treninga, taman mi je palo da podobro razmislim o svemu, bilo je pravo vreme da izađem iz igračke priče jer ne bih imao previše prostora u svom timu. Timu je potreban neko mlađi i bez povreda, neko ko može više da doprinese. Očigledno je da sam prestao da to budem ja, u glavi je bila opcija da odem u drugi tim, ali nisam želeo da pokvarim ono što sam radio sa Novim Sadom i reprezentacijom zbog godinu-dve igranja. Ne mogu da upropastim tu priču, ali nisam hteo da izgubim taj osećaj pripadnosti ekipi. Zato sam se odlučio da prestanem da se bavim basketom.

Početak basketaške priče vezan je za 2012. godinu - od tada, sport je prošao kroz (r)evoluciju.

- Upravo spremam rad i bavim se istraživanjem, hoću da napravim Youtube predavanja u vezi sa tim, tema mi je da uporedim basket iz 2012, kako je napredovao i evoluirao. U nekim utakmicama sa Youtube sam baš gledao kako je sve izgledalo 2012. i kako izgleda sad. Malo je reći da je napredovalo, tu su sad ozbiljan posao radi na terenu, ranije je to bilo više vezano za igru "1 na 1" i dominaciju u tom segmentu, sada imaš milion nekih kombinacija i taktičkih zamisli, već se mnogi timovi i dobro poznaju, vrti se 7-8 dobrih timova u poslednje četiri godine. Zato sada imaš konstantno nadmudrivanje i ubacivanje nečeg novog. Zato je poprilično zanimljivo i jako je napredovalo, i kroz kondicione i zajedničke treninge, individualne, rad na sebi... Mi smo prvi koji su počeli time profesionalno da se bave i da se posvećujemo svim detaljima. Iz tog razloga smo i sve ove silne godine u svetskom vrhu.

Postoji li žal zbog Olimpijskih igara?

- Pre tri godine, kada je već sve počelo da me boli posle nekih masovnih treninga, bilo mi je u glavi da li ću izdržati, imao sam motiv da izdržim do Olimpijskih igara i da to bude ta godina za oproštaj od basketa. Mislim da je moj poslednji nastup za reprezentaciju bio onaj kada smo uzeli evropsko zlato u Rumuniji. Prošle godine sam sa ekipom Zemuna otišao na Evropske igre i tu je proradio poslednji atom neke mogućnosti za Igre, i hteo sam da uradim to zbog sebe, da vidim kako će sve funkcionisati. Ipak, ulog je veliki na Igrama, i zato sam doneo ovakvu odluku, da prestanem, ali bih voleo da kao trener odem sa ekipom i donesem jedinu medalju koja mi nedostaje u vitrinama.

Koje je zlato najdraže?

- Sa reprezentacijom nikada neću zaboraviti 2012. i osvajanje Svetskog prvenstva, to je bilo prilično emotivno za nas. Bukvalno nismo znali gde smo i zašto došli, nismo imali predstavu šta se sve dešava posle osvajanja te titule. Opet, iskoristili smo taj momenat posle zlata, najviše zahvaljujući Bulutu i njegovoj viziji kako će sve to da izgleda u budućnosti, ali i zahvaljujući svim ostalim saigračima koji su sve pratili. Tu je još 2018. zbog osvojenog Evropskog prvenstva, to je jedino što mi je falilo, do ovih Olimpijskih igara.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Blic)