PUT DO VRHA EVROPE: Kićanović, Obradović i Đorđević o osvajanju Evrolige - Grobari će u dahu ovo da pročitaju!

16. aprila 1992. godine Partizan je postao šampion Evrope.

Sve je to izgledalo kao na filmu, a na kraju ona trojka Saleta Đorđevića.

U emisiji na Partizan TV-u o ovome su pričali ideajni tvorac uspeha Dragan Kićanović, trener Željko Obradović, ali i sam Sale Nacionale.

Krenimo od Kićanovića...

"Zaista je veliki uspeh. Nažalost, zbog mnogih okolnosti, teško će to neko ponoviti iz Srbije. Voleo bih, strašno, strašno bih voleo da to neko ponovi. Ali, da ne pominjem koje su to okolnosti, znaju svi... Veliki uspeh jednog tima. Govorim i o stručnom štabu, o timu, o ljudima koji su bili sa druge strane, koji su znali šta su hteli. Mada, mi smo pošteno očekivali, 1988. smo očekivali pošteno. I neće se uvrediti ovi igrači koji su osvojili prvenstvo Evrope, jer taj tim pre je bio sjajan. No, mi smo to uradili, došla je smena generacije, ostali su dva igrača, Danilović i Đorđević. I sa mladim igračima, bilo je dosta neiskusnih", rekao je Kićanović.

Kićanović je donosio hrabre odluke, a jedna od njih je bila i da na kormilo kluba stavi tada neiskusnog Žoca.

“Imao sam ekipu ljudi oko mene, sjajnih ljude, da ih ne pominjem. Ali, imali smo i Obradovića na klupi ne neiskusnog, nego ne postoji reč koja može da se kaže, bio je mlad. Ali, doveli smo Acu Nikolića. Dovesti profu na tako mlad tim i trenera. Bilo je teško sa mojim Profom, posle toga i našim. Uvek su mi zamerali da sam imao sa njim najbolje odnose. Željko je dobijao veliko iskustvo uz njega".

Istakao je da nije bio svestan šta je klub napravio...

"Ma nismo bili svesni. Ni slučajno. Niko nije bio svestan. Čak i posle, kada se sve završilo, par dana, ili mesec dana, dok su trajale proslave. Posle utakmice pred večeru, Profa me pozvao u njegovu sobu. Imao je neku mali flašicu viskija da popijemo. Sedeli smo jedno pola sata. On nije progovorio dve reče, ja nijednu. I za njega je to bilo veliko iznenađenje".

A kako se svega seća Željko Obradović... Debitovao je i odmah osvojio prvu od devet evropskih titula.

"Vreme prolazi, ali ostaju lepa sećanja. Prva moja godina. Tim koji je bio sastavljen od mladih igrača, ali željnih da rade i napreduju. Ta velika želja i moral su doveli do toga da igramo dobro. Iako smo igrali van Beograda u Fuenlabradi. Uspeli smo da prođemo na Fajnalfor. Zasluge igrača su ogromne. Želja da rade i napreduju načinili su da napravimo veliko iznenađenje i plasiramo se na Fajnal for".

Dobio je pitanje da li se seti te večeri ponekad...

"To je bio neverovatan trenutak. Utakmica je bila prilično teška. Igrali smo sa njima u grupnoj fazi. Igrali smo veliki deo utakmice veoma dobro, ali onda smo zbog mladosti igrača i moje debitantske sezone, došli od jednog rezultata da relativno lako dobijemo uđemo u neizvesnu završnicu. I sam taj kraj koji je prepričan ne znam i ja koliko puta. Gde je Morales napravio potez i dodao Koprivici lopti, ovaj Saši, on pretrčao ceo teren, zaustavio se i ubacio. To je ono kada gledaš, ta lopta putuje i putuje. Kada je završila u košu počela je radost kakvu je teško opisati".

A noće posle toga?

"To je već teže pitanje, toga se teže sećam. Znam da smo slavili. Ostalo mi je upečatljivo, to je zagrljaj na terenu sa pokojnim Profesorom Nikolićom. Rekao mi je: "Žele, srećna ti ova prva titula". Ja to stalno ponavljam. To mi je u tom momentu delovalo: tad i nikada više. Ali, Profesor je uvek imao viziju u glavi i retko je grešio".

To je inače i bila prva sezone u kojem se takmičenje zvalo Evroliga.

"Ta generacija je uspela, a logično je bilo i da je neka generacija pre naše mogla da uradi. Uvek je Partizan bio avangarda i Jugoslavije, i Srbije i Evrope. Kada bi se sabrale sve medalje i titule koje su osvojili igrači i treneri Partizana, bila bi velika brojka. Nadamo se da će se tako nešto ponoviti i u budućnosti, to je velika želja svih nas kojima je Partizan u srcu".

A sada reč dobija Aleksandar Đorđević.

“Sećanja su uvek lepa. Čovek kada vidi koliko je vremena prošlo vidi koliko je to bilo daleko i koliko je u ovom vremenu stvarno u nekoj istoriji. Uvek lepa sećanja, lepi trenuci. Pre par meseci moj povratak, prvi put kao trenera pred Partizanovom publikom. To je nešto na čemu ću im zauvek ostati zahvalan. Jer se verovatno doživljava samo jedanput. To nije bio samo doček za mene, već i za svakoga od tih igrača i trenera, ko god je bio deo pobede u Istanbulu. Mnogo tih aplauza ide njima", prepričava Đorđević doček na meču Partizana i Virtusa u Areni i nastavlja:

"U mom slučaju nije samo vezano za samo tu utakmicu, da me ne shvatite pogrešno. Jer i zbog nekih stvari u bliskoj prošlosti vezano za reprezentaciju. Ali, opet je sve vezano za Partizan, za taj koš, za tu noć, za tu pobedu koja je jedinstvena. Koja će tako i ostati. Upisana u analima košarke kao jedno od najvećih iznenađenja. Tim sa našim igračima, našim trenerom, sa svim problemima. Nažalost, te naše najbolje godine smo proveli pod embargom posle toga. Bio je to početak kraja lepe priče. Tri godine embargo, pa ponovo nastavak. Partizan je igrao još par puta Fajnal for što su fantastični uspesi za klub koji je mnogo napravio u istoriji evropske klupske košarke".

Kada je postao svetstan uspeha koji je doneo?

“Više se i ne sećam tih detalja. Osećanja posle utakmice, kada smo primali pehar, niko neće zaboraviti, a i pehar je u to vreme je bio jednostavan, a-ha-ha, da ne upotrebim neku drugu reč. Sećam se večere kada je sa nama bio Profesor Nikolić, kada je Nakić oborio čašu slučajno. Kada se Profa okrenuo ka nama i rekao: "Momci, šta vam je, nije ovo vreme za slavlje, imamo Rabotnički u polufinalu za sedam dana, a-ha-ha. Tako nešto čini mi se" - kaže Sale.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)