BILO JE TU RAZNIH PRIČA! Zašto je Dijego Simeone odbio da igra za Atletiko na najvažnijem meču Antićeve karijere?

Novinari MOZZART Sporta mukotrpnim radom su preveli najveći intervju sa Radomirom Antićem ikada napravljen. Uradio ga je svojevremeno španski jotdown.es, ali stvarno, svaka čast i onome ko je ovo prevodio.

Posle tri godine u Ovijedu, Radomir Antić je otišao u Atletiko. Tamo ga je fudbalska planeta zauvek upamtiti. Imao je već unosniju ponudu i predugovor sa Valensijom, ali...

„Predsednik Rog je kasnije za mene govorio: ‘Ovo je jedini čovek koji me je prevario’. Ali izabrao sam Atletiko, jer je u to vreme to bio klub u kojem je bilo najteže raditi i želeo sam da sebi pokažem da sam sposoban da funkcionišem i u takvim okolnostima”.

* Reč je naravno o kontroverznom gazdi Hesusu Hilu. Taj nije imao skrupula. Menjao je trenere kao čarape.

„Svega je tad bilo. Čak je i na tribinama Kalderona otpadala fasada. Ali smo napravili sjajan teren. A sa timom je na početku bilo problema. Imao sam 33 igrača, ali ne i tim. Morao sam da sednem sa njih više od 20 i da im kažem da neće ostati. Nije to lako. A nismo mogli da dovodimo koga hoćemo. Na primer, Molina je sezonu ranije ispao u poslednjem kolu sa Albaseteom, primio osam golova i tek su u baražu opstali u ligi. Isto je bilo i sa Santijem, Peneva smo doveli za džabe…

Prva stvar koju sam se zapitao bila je kakav je prosečni navijač Atletika. I video sam, srednja klasa, čovek koji se muči da sastavi kraj s krajem, ali neće da prizna da je inferioran prema bilo kome. Tako i mi nikad nismo išli na remi, samo na pobedu. Ta filozofija pobedničkog tima, uz igru u tom ritmu, to je bila novost u Španiji”.

Španski fudbal je tad ipak bio mnogo sporiji. “Igralo se čovek na čoveka, sasvim drugačije od fudbala na kontre koji smo mi forsirali”.

Kako bilo, i sa tako limitiranim budžetom, uspeo je Antić da dovede jedno kapitalno pojačanje. Isprva je tražio Prosinečkog, pitao i za Jokanovića, na kraju je stigao igrač kojeg je Mister mogao da poželi u snu – Milinko Pantić.

„Ni Prosinečki ni Jokanović se nisu usudili da dođu, jer je Atletiko bio veoma nestabilan klub. Robert je zabrao Barselonu što je u redu, veliki kub, ali Jokanović je izabrao Tenerife pre Atletika. Niko u to vreme nije želeo u Atletiko. Za dve sezone su promenili su 10 trenera ili tako nešto”.

Povoljna okolnost je bila i ta što je Pantićev dolazak značio i da će Dijego Simeone ostati.

„Da, Simeone je stigao godinu ranije iz Sevilje. Na njegovo mesto sam stavio Kaminera, koji je ranije imao drugu ulogu. Toni je tu bio od suštinski važan. Svi su igrači bili tu od prvog treninga. Ali gledajte, atmosfera tada… Hesus Hil je na jednoj večeri zatražio da jedan od igrača ustane i održi govor. Bjađini je ustao i ni reč nije izašla. Ne možete da zamislite koliko je sve bilo pod tenzijom”.

Da se ipak vratimo na Pantića…

„Malo sreće. Jednog dana sam gledao neku utakmicu iz Grčke i pada gol iz slobodnog udarca. Čim sam video, uzviknuo sam: ‘To je Pantić! Zar je on u Panioniosu?’ Analizirao sam situaciju i shvatio da je on baš deo koji mi je nedostajao u slagalici. Prvo, jer su Penev i Kiko igrali u špicu i da će iznuditi bar pet ili šest prekršaja na ivici kaznenog prostora i bio nam je potreban specijalista za slobodnjake. Ali isprva se Hil bunio, zavitlavao me je: ‘Šta je, hoćeš da kao i svi dovedeš ortaka’. Rekao sam mu: ‘Ako nećeš ti da platiš, ja ću iz svog džepa’. Maltene čim je sleteo, postigao je gol iz slobodnjaka protiv Talavere i Hil je rekao: ‘Dođavola, kakav igrač’”.

Atletiko je krenuo silovito…

„Sistem koji smo napravili je bio nešto potpuno novo za španski fudbal. Odbrana koja ide napred, ali vrlo kompaktna, igrali smo na prvu loptu. Imam divnu kompilaciju golova koje smo postigli. Na pripremama smo dobili sve, u La Ligi je počelo sa 4:1 protiv Real Sosijedada, sa 4:0 protiv Rasinga, sa 2:0 protiv Atletika iz Bilbaa”.

Nisu odmah svi shvatili da je to bio samo početak nečeg zaista velikog. Isprva su mnogi govorili da Jorgandžije samo imaju sreće. Među njima i sam Tošak, verovatno povređene sujete. „Svi su tako pričali. Igrali smo najbolji fudbal u ligi, imali ritam koji je bilo nemoguće pratiti i svi su samo čekali da padnemo. Svima sam odgovorio da gledaju u svoje dvorište, a ne u komšijsko. Te sam se sezone posvađao sa svima – sa Sera Fererom, Bilardom, koji je posipao so na vrata svlačionice gostujućeg tima da ih tera maler”. Uprkos sumnjama, Atletiko nije prestajao. Kiko i Penev su te sezone postigli 27 golova samo u Primeri.

„Kiku sam rekao da od 10 lopti koje dobije četiri ili pet odigra jednostavno, a ostale kako hoće. Hteo sam da mu pronađem balans i bio sam u pravu. Takođe, desilo mu se isto ono što i Mičelu: shvatio je da ima i glavu. Imao je i veoma dobru saradnju sa Penevom, koji je kao svaki Bugarin bio ponosan. Tek je izašao iz bolesti, operisao je rak testisa, kod nas je stigao zato što Valensija nije htela da mu produži ugovor. Ja sam ga obožavao, znao je da se kreće u kaznenom, opasan kod prekida, umeo je da čuva loptu… Savršen igrač. Odgovorio je sjajno, postao starter, gospodar svoje pozicije. Imao je i svoje bubice. Ostali igrači dolaze na treninge normalnim kolima, on kupi poršea. I imao je naviku da uvek ulazi poslednji u autobus. Čeka dok svi ne uđu, pa onda on. Sujeverje”.

A Simeone? „Veoma uticajan na našu igru zbog karaktera i načina na koji je pritiskao loptu. Kod nas je on uvek napadao bližu stativu. Te sezone je postigao 12 golova prvi put u karijeri. Ali nama su, izuzev Moline, svi davali gol. Više od 60 odsto smo dali posle prekida. To je bio ključ. Potrudio sam se da svi znaju šta im je zadatak. Jednom je Hesus Hil ušao u svlačionicu, a na tabli akcije za prekide: defanzivne, ofanzivne, korneri, prekršaji… I on pita: ‘Šta je ovo? Ovo nisam video nikad u životu’. Normalno da nisi video, to je rezultat dogovora celog stručnog štaba, svako je znao šta da radi, tako da ne bude nikakvih nepredviđenih scena”.

U finalu Kupa pobeda u njegovoj Saragosi. Milinko Pantić je bio strelac. „Još na Kalderonu, pre no što smo krenuli za Romaredu, pustim im video-snimak svakog igrača, da ih motiviše, golovi, dobri potezi, scene slavlja. Kiko je pevao i pomogao da se atmosfera opusti. Bili smo kao porodica. Svakog petka bismo išli na pivo i ražnjiće. Simeone je na Boadilji pravio roštilj”.

Tu titulu su ipak krvavo zaradili.

„Odlučujuću utakmicu igramo protiv Barselone, Simeone neće da igra. Morao je da igra za reprezentaciju i, znate kakvi su Argentinci, to ne propuštaji ni za šta na svetu. Bile su tu i neke druge priče, ali neću o njima… Hteli smo čak i da pošaljemo avion po njega, ali je odbio. Stavim Roberta u tim i pobedimo sa 3:1. U prvom meču smo ih savladali sa 3:0, a to je bila Krojfova Barselona. Svima onima koji su pričali da nećemo izdržati celu godinu smo pokazali šta znači samopouzdanje.

Sećam se slavlja kasnije kao nečeg divnog. Nikad to neću zaboraviti. Tokom naše parade na ulicama Madrida više od 1.000.000 ljudi. Ja sam bio u nekoj vrsti kočije i odatle vidim ženu, mora da je imala 80 godina, sedi u kolicima i aplaudira. Pomislim: ‘Eto zašto je fudbal toliko velik’. Hil je hteo da me iznenadi i doveo mi je oca bez mog znanja. Baš me je usrećio”.

Taj uspeh sa Atletikom kasnije je bilo nemoguće ponoviti. Bosmanovo pravilo sve je promenilo. Šta god ko mislio o Hesusu Hilu, ipak on nije mogao da trči tu trku sa Realom i Barselonom. A i nije bilo samo do toga.

„Bilo je problema i ranije. Kad osvojiš titulu, dolaze ti razni ljudi i dovode ti igrače koje nisam želeo. Ja sam recimo želeo Ronalda, već sam ga pratio u PSV-u, ali do njega nisam mogao pored Barselone. Izgubio sam Solozabala, on je čak i hteo da ostane, ne znam ni šta se tu desilo. Umesto njega mi dovedu Andreja, koji je bio prilično spor. Hil mi je govorio da dobro izvodi prekide. A ja sam hteo nekog da ume da se brani, već sam imao ko da mi šutira slobodnjake. Ali dobro, te stvari se dešavaju. Imali smo sjajnu epizodu u Ligi šampiona, savladali smo Borusiju usred Dortmunda, a ona je posle osvojila titulu. Protiv Ajaksa kod kuće smo bili superiorni, ali oni su postigli taj gol u sudijskoj nadoknadi. Esnajder je pre toga promašio penal”.

Zašto je otišao Penev?

„Već je bio star. Želeli smo da se malo popravimo u tom smislu kad već imamo aspiracije da igramo Ligu šampiona. Smatrali smo da je on već dao najbolje od sebe i da će teško preko toga. Tražili smo zamenu i za Pantića, jer je već bio u godinama i nije mogao da igra u ritmu sreda-subota. Pojačanja koja smo doveli nisu bila baš pun pogodak. U fudbalu nije trener uvek taj koji vlada i bira”.

U trećoj Antićevoj sezoni već se pisalo o problemima u svlačionici…

“To nije tačno. Desilo se da je Rade Bogdanović imao problem sa povredom mišića i morali smo usred sezone da tražimo novog igrača. Pa Žuninjo Paulista, posle starta Mičela Salgada… Ni penal ni isključenje, ništa nisu svirali. A polomio mu članak, završio mu sezonu i mi smo ostali bez važnog igrača”.

U toj trećoj godini još jedan zanimljiv lik u živopisnoj kolekciji onih koji su prošli kroz Antićeve ruke – Kristijan Vijeri.

“Kristijan je stigao baš zato što je bio mlad i što je pred njim bila budućnost. Stigao je iz velikog kluba, radio s Marčelom Lipijem, imao sam problem da mu objasnim kako želim da igra. Ja mu kažem da napada drugu stativu, on ništa. ‘Lipi mi je govorio da uvek idem na prvu’. Ja mu kažem: ‘Pa kad kreneš na prvu ovolicki će gol da ti bude’. Ali na kraju smo se razumeli, te je sezone postigao 24 gola. Prvi put u karijeri, ponovio je to tek pet godina kasnije u Interu”.

Dobro, sigurno je shvatio da mu je Antić sve govorio uz najbolje namere?

“Ne, zato što je imao karakter Italijana, mangup, a-ha-ha”.

Nije tajna ni da mu je Antić tada zamerao na čestim noćnim provodima, jednom ga je javno optužio da „zatvara klubove”.

„Dobro, bilo je nekih priča o njemu i nekim Italijankama, a imao je i problema sa povredama”, smeje se Antić.

Zašto je na kraju i otišao iz Madrida?

„Nije to bila moja odluka. Bilo je i raznih priča. Sećam se utakmice sa Laciom u Rimu, porodica Hil u loži već sedi sa Arigom Sakijem”.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)