I OTAC I MAJKA RADOMIRA ANTIĆA SU BILI PARTIZANI: Upoznali su se za vreme Drugog svetskog rata!

Veliki je bio Radomir Antić, koji je ove sedmice preminuo u Španiji. Toliko veliki, da i dalje ceo svet priča o njemu, o onome što je postigao za života.

A, novinari MOZZART Sporta mukotrpnim radom su preveli najveći intervju sa njim ikada napravljen. Uradio ga je svojevremeno španski jotdown.es, ali stvarno, svaka čast i onome ko je ovo prevodio.

* Kažite nam za početak nešto o porodici… „Roditelji su iz Bosne, upoznali su se za vreme Drugog svetskog rata, bili su partizani. Ujak je bio ratni heroj. Ja sam rođen u mestu Žitište, 1948. godine, jer je majka želela da se porodi blizu svoje majke. Tamo nisam nikad živeo, samo sam leta provodio. Surov okoliš. Jedne zime komšije su morale da prokopaju tunele kako bi ispod velikog snega povezali kuće. Živeli smo u Užicu, kasnije u Beogradu. Moja porodica, pošto su bili vojna lica, nije imala problem sa selidbama, sudbina im se često menjala.

U to vreme u mojoj porodici se uvek pričalo o žrtvama datim u odbranu vrednosti i ideja za vreme rata. Uglavnom socijalističkih vrednosti, na koje sam jako ponosan. Na primer, jednom nas je u školi učitelj upitao šta bismo voleli da budemo kad porastemo, a šta ne. Rekao sam da želim da budem mašinski inženjer, a da ne bih voleo da čistim ulicu. Naljutio se i izvikao na mene: ‘Sedite svi, osim tebe, Radomire’. Pitao sam se šta sam to uradio, a on mi je objasnio: ‘Možeš da postaneš mašinski inženjer, jer si pametan i dobar đak, ali sramota je to što si rekao da ne želiš da čistiš ulice. Svaki pošten posao mora da se ceni, jedino što ne smeš da budeš je kriminalac’.

Daću vam još jedan primer. Otac je pao u depresiju kad se penzionisao. A imao je sve. Osnovao je porodicu, izveo decu na pravi put, mogao je da uživa. On bi odgovorio: ‘Ceo sam se život borio, borio i sad kad mi je 44 godine, kad sam u naponu snage, kad mogu najviše da dam jer više ne moram da brinem i porodici, sad me društvo odbacuje’.

Kad se preselio u Beograd, prvi put sam ga video da plače. U staroj Jugoslaviji si, kad se penzionišeš, mogao da biraš gde ćeš živeti. On se odlučio za glavni grad zbog mene, da bih ja imao budućnost, a ja nisam hteo da idem jer sam baš potpisao za Slobodu iz Užica. Međutim, posle nekog vremena fudbal nas je spojio. Potpisao sam za Partizan i opet smo bili zajedno.

I on se bavio sportom. Imam i spisak: košarka, boks, šah, stoni tenis…

Kao i ja. U boksu sam dogurao do mečeva, doduše amaterskih. Bio sam šahovski prvak, a košarka mi se baš dopadala. Čak sam izabran da igram za tim Srbije, ali sam odbio da bih se posvetio fudbalu, jer sam video da ću tu, s obzirom na moju visinu, imati više šansi. Ta odluka mi je obeležila život. Napustio sam i školovanje za mašinskog inženjera zbog fudbala. Znate li šta mi je majka rekla kad mi je krenulo u fudbalu?”, prekinuo je na trenutak…

* Ne, recite nam?

„Tek sam postao profesionalac, dao sam intervju za Vesti, dnevne novine iz Užica, izašla mi je i fotografija. Kad je objavljen, kupio sam dva primerka i kad sam stigao, bacio sam ih na sto. Rekao sam majci: ‘Vidi, majko, dokle ti je sin dogurao’. Pogledala me je i rekla: ‘Sine moj, zaista si daleko stigao. Sad svako može tvojim licem da obriše guzicu’”.

* Sigurno je htela da spreči da vam slava udari u glavu?

“Da, tako se tad živelo, tako se vaspitavalo dete. Filozofija mog naroda je uvek bila da se fokusiraš na celo društvo, na kolektivno, ne na individualno. I u kulturi, i u sportu, i u svemu drugom. Ovde si uvek morao da se žrtvuješ za grupu. Takođe, Užice je prvi evropski grad koji se oslobodio nacista još 1941. Partizani su uspostavili republiku koja je potrajala šest meseci, ali to je bio uspeh. Druga su vremena bila. Sećam se kad smo otišli u novu kuću, kad sam se prvi put okupao. Pre toga smo mogli da se kupamo samo subotom, a da bismo imali toplu vodu, morali smo da palimo vatru u kuhinji. Sećam se i govora koji je sveštenik održao na otvaranju jedne fabrike…”

* Sveštenik?

„Da, pop koji je tokom rata pomagao partizanima. Rekao je: ‘Nadam se da ćete imati mnogo dece i mnogo životinja i da ćete u životu, kao na planini, uvek ići uz brdo, nikad niz’. Sve lepo, fabrika zvanično otvorena, radnici otišli na iće i piće, jedan prilazi popu i usudi se da ga pita: ‘Super sve ovo što si pričao, ali kako bre ceo život da idemo uzbrdo?’ Pop je odgovorio: ‘Sine, kad kreneš nizbrdo, nema stajanja’”.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/MOZZART Sport)