SVI PARTIZANOVI AFRIKANCI: Taribo Vest, pijanica, Zvezdin najveći promašaj - nekih se ne sećaju ni okoreli Grobari!

Do pre 20 godina, praktično je nezamislivo bilo da u jednom od dva najveća srpska kluba igra neki Afrikanac, ali onda se sve promenilo početkom 21. veka.

Trendovi u fudbalu počeli su da se menjaju, fizičke predispozicije i želja koju afrički fudbaleri pokazuju počela je da bude sve traženija i traženija, što se polako, ali sigurno, sa malim zakašnjenjem (kao i u svim sferama života), prenelo i na Srbiju.

O Zvezdinim Afrikancima smo vam danas već pisali, sada je red na Partizanove.

Krenimo kroz istorijske kutke...

Prvi i sa marketinške strane možda i najvažniji Afrikanac u istoriji Partizana, koji je ovom klubu otvorio vrata svetskog tržišta, bio je Taribo Vest. On je došao u onoj istorijskoj sezoni 2003/04 kada su crno-beli ušli u Ligu šampiona i sasvim solidno se predstavili pored ekipa poput Reala, Porta (osvojio Ligu šampiona) i Olimpika iz Marseja. Odigrao je 23 utakmice, postigao jedan pogodak, ali njegov uticaj na igru crno-belih bio je nemerljiv.

Na jesen 2003. u Humsku stiže drugi Afrikanac Pjer Boja. Postigao je 17 golova na 101 utakmici, koliko je sakupio u dva navrata, ali navijači će ga zauvek pamtiti po promašenom penalu 2005, protiv Petržalke, za ulazak u Ligu šampiona.

Ifeani Emehara je drugi Nigerijac, posle Tariba Vesta koji se našao u Humskoj. On je odigrao 55 utakmica, osvojio titulu, te ostavio više nego dobar utisak na poziciji beka. U klub je došao 2004. godine, na leto.

Daleko učinkovitiji napadač od Boje stigao je na zimu 2005. godine. Obiora Odita je kupljen iz Javora. Nigerijac je debitovao protiv Dnjepra u Ligi Evrope i postigao dva gola, izbacivši Ukrajince iz daljeg takmičenja. On je oženjen Srpkinjom, priča naš jezik, a i dalje igra u srpskom fudbalu. Ne deluje kao da će se seliti odavde.

Stigla je i ta 2007. godina. Klub je bio u problemima, a na mesto sportskog direktora umesto Nenada Bjekovića došao je Ivan Tomić, dojučerašnji fudbaler. Miroslav Đukić i on su odlučili da dovedu ozbiljna pojačanja, a u tome su i uspeli. Prvo je mnogo igrača otišlo, da bi neki mogli da dođu. Prvi među jednakima bio je Almami Moreira, nepoznati bivši igrač Boaviste, Hamburga, Standarda, rođen u Gvineji Bisao. Njegovo prisustvo na terenu odmah se osetilo, imao je sjajnu tehniku, još bolji pregled igre, dakle, bio je klasičan plejmejker. Pamte ga, između ostalog, po onom golu protiv Crvene zvezde u nadoknadi. Na 132 utakmice dao je 30 golova, a bogzna koliko još je "spakovao" saigračima.

Kao što je slučaj sa nesrećom, i sreća ponekad ne ide sama. Tako je te 2007. godine Grobare usrećio još jedan Afrikanac - Lamin Dijara. Inače, on je bio ponuđen Crvenoj zvezdi, koja ga nije htela, pa se to ispostavilo kao jedan od istorijskih promašaja. Upravo zbog partija protiv večitog rivala, Dijara je zadužio posebno mesto u srcima navijača kluba iz Humske. Na 151 utakmici dao je čak 75 golova ušavši u legendu.

Na proleće 2007/08 došao je Moreirin sunarodnik iz Gvineje Bisao Ednilson, ali ovaj zadnji vezni je na 16 mečeva ostavio prilično tanak utisak.

U sezoni 2008/09 nastavljeno je sa Afrikancima. Doveden je Aleksis Ngambi, ali ovaj štoper je odigrao samo tri utakmice.

Povrede su ga unakazile, da bi Tunižanin Kamel Zajem, koji je pristigao uz najave briljantnosti, pokazao otprilike jedan odsto od onoga zbog čega je doveden, pa je brzo oteran. Nije dao nijedan gol na sedam odigranih mečeva.

Sledeći koji je stigao bio je Džozef Kizito na jesen 2010. Odigrao je svega 17 utakmica, bio je to slab učinak za nekoga ko je stekao veliku reputaciju u Superligi igrajući za Vojvodinu.

Tokom kvalifikacija za Ligu šampiona, u koju se Partizan plasirao po drugi put, posle sedam godina pauze, zapažen je fudbaler Helsinkija Mohamed Kamara iz Sijera Leonea, koji je upravo protiv Partizana postigao golčinu, ali nije pomogao svom timu da prođe dalje. Ubrzo se popularni Medo preselio u Beograd, odigrao je 79 mečeva u svim takmičenjima, nije dao gol, ali to nije ni presudno za zadnjeg veznog.

U drugom delu te slavne sezone, u Humsku je na pozajmicu iz Hofenhajma došao Prins Tejgo, momak koji je igrao sasvim solidno na Svetskom prvenstvu pola godine ranije u Južnoj Africi, koji je čak bio strelac u Večitom derbiju.

Posle epizode u Beogradu, karijera mu je krenula silaznom putanjom, nigde nije dobio više od uloge pukog epizodiste. Njegov zemljak Dominik Adija, takođe je igrao za crno-bele, ali je imao samo osam bledih nastupa.

U sezoni 2011/12, redove Partizana pojačao je David Manga iz Centralnoafričke Republike. Odigrao je 11 utakmica, dao jedan gol, a umeo je i neopreznim startovima na treningu da povredi saigrače. Nije se 'leba najeo igrajući za crno-bele.

Već sledeće sezone, stigao je Mohamed Zabija. Libijac je odigrao samo devet mečeva i napustio klub.

Novi Kamerunac u redovima Partizana bio je Erik Đemba-Đemba, bivši igrač Mančester junajteda. Odigrao je 14 utakmica, ali se videlo da je već uveliko na zalasku karijere, te da neće biti pojačanje ni blizu onog kakvom su se u Humskoj nadali.

Kao što je Medo Kamara stigao 2010. kada je Partizan izbacio njegov tim u kvalifikacijama za Ligu šampiona, tako je i na leto 2013. došao Ismael Beko Fofana. On je viđen kao fudbaler jermenskog Širaka, koji se nije naigrao u crno-belom, ali su ga zbog dopadljivosti navijači brzo prihvatili i počeli da ga obožavaju. Odigrao je 22 utakmice, dao osam golova, a posle epizode u Kini vratio se u Srbiju, pojačavši Čukarički.

2015. godine stigao je Abubakar Oumaru, koji se upisao u istoriji kao prvi igrač posle Dejana Joksimovića, a drugi u istoriji, koji je igrao i za OFK Beograd, i za Vošu, i za Zvezdu, kao i za Partizan. Dao je gol Augzburgu, ali je Partizan ispao iz Lige Evrope, jer je poražen na svom terenu od tog tima. Odigrao je 26 utakmica, dao deset golova, a na polusezoni otišao, jer je Parni valjak "izvaljao" svoje u Evropi.

A, onda, dolazi mnogima (ne i najvernijim navijačima) i najsimpatičniji promašaj u istoriji kluba. Sedrik Gogua došao je kao ogromno pojačanje. Igrač koji je prošao Liverpulov trening kamp, za kog se odmah videlo da ima veliki kvalitet, na treninzima je bio među najboljima sa loptom, ali su ga "unakazila" svetla velegrada. On je neretko primećivan kako "zatvara noćne klubove i splavove" u Beogradu, a iako je na prvom Večitom derbiju postigao gol glavom, posle drugog (1:1 Sikimić, Everton Luiz) su se svi pitali "na čemu je ovaj momak". Nekoliko puta je kriminalno reagovao ispred svog gola, a jednom je čak sa 35-40 metara poslao loptu direktno u sopstveni korner, bez ikakvog smisla. Interesantno, kasnije je pojačao moskovski CSKA, a veliko je pitanje kako se snašao u glavnom gradu Rusije. Nije da tamo nema šta da se radi noću...

Sledeći na redu su Leandre Tavamba i Mohamed el Monir, koji su se u Humsku preselili na polovini sezone 2016/17. Šta reći o Tavambi? Dovoljno je da je zbog pogotka u Večitom derbiju dobio pesmu, smišljenu na licu mesta. U Ligi Evrope je predvodio tim do prvog proleća u evrokupovima još od onog Dnjepra i CSKA (sećate se, Obiora Odita, dva gola na debiju...), a onda je otišao put Saudijske Arabije, u kojoj je takođe jedan od najuvaženijih napadača. El Monir se nije naigrao, odigrao je samo pet utakmica, ali je onda otišao u MLS ligu, u Orlando, gde pruža fantastične partije.

Rikardo Gomeš je došao kao zamena za Tavambu, dao je stvarno dosta golova, videlo se da je igrač koji može da napravi iskorak u višu klasu evropskog fudbala, ali nekako nije imao prilike da se pokaže u najboljem svetlu. Bar takav utisak je ostao posle njegovog odlaska, koji, takođe, ruku na srce, nije bio baš najprofesionalniji. Na pripremama u Sloveniji bilo je momenata kada se ponašao neuravnoteženo, čak se priča i da je napustio jedan trening pre vremena, nezadovoljan što još uvek nije otišao. Interesantno, pojedini Gomešovi saigrači rekli su nam da momak sa Zelenortskih ostrva "ne ulazi u teretanu", iako ima izdefinisan svaki mišić na telu.

Tokom tog letnjeg prelaznog roka mu je želja i uslišena, pa je Sejduba Suma, preporođen ove sezone pod stručnim štabom Sava Miloševića, koga namerno do sada nismo pominjali jer je još u klubu, dobio veoma interesantno, nekima čak i nezgrapno društvo u napadu - Umara Sadika, koji je tokom prve polusezone u crno-belom dresu pokazao da će u tandemu sa omalenim Gvinejcem bar još neko vreme biti enigma za sve protivničke odbrane.

Čisto da ne mislite da smo poludeli, Musu Ndžaja namerno nismo stavili na ovu listu, jer je momak rođen u Norveškoj, a daleko više utiska ostavio je na zvaničnom klupskom Instagram nalogu nego na terenu, jer se već na pripremama u Turskoj povredio, pa je praktično od momenta pristizanja u klub, do momenta odlaska, proveo van stroja. Navodno su u pitanju bili abdominalni mišići.

Koji je vaš omiljeni crno-beli Afrikanac i da li smo vas podsetili na nekoga koga ste potpuno zaboravili?

Bonus video: