BIĆE BOLJE SLEDEĆI PUT: Koji 'sledeći put'? Pa, mi već 20 godina čekamo taj 'sledeći put'...

Srbija i Evropsko prvenstvo su kao pas i mačka, kao crno i belo, kao dan i noć, kao nebo i zemlja...

Ni petu priliku da se nakon sada već pozne 2000. godine plasiraju na završni šampionat, "najbolji" fudbaleri ove zemlje nisu iskoristili. Ali, neka ne brinu, imaće novu priliku za popravni, preko baraža Lige nacija.

Mnogi se uopšte pitaju da li su i zaslužili tu šansu?! Da li iko posle PET propuštenih prilika može da dobije još jednu gratis?!

Ili je to moguće samo ako si dete bogatih roditelja, pa nakupiš toliko jedinica i izostanaka, ali ti oni kupe novi telefon ili ti daju džeparac, umesto da te izudaraju varjačom po dupetu.

Tako je i sa reprezentacijom. Konstantno razočaravaju ovaj već dovoljno napaćen narod, a mi im iznova i iznova verujemo i pomirimo se sa tim da bolje nemamo. Ko kaže da nemamo?

Fudbal je vekovima jedina radost radnom narodu i jedino što može da skrene misli sa problema koje imamo, ali u Srbiji je to malo drugačije. Ovde upadaš u probleme, stresove, nerviranje, ako gledaš reprezentaciju duže od 10 godina, a oni što imaju veći staž od toga, spadaju pod kategoriju mazohista.

Luksemburg, Ukrajina, Portugal, Litvanija...

'Ajde, da kažemo da sa Portugalcima ne možeš da se nosiš, ali preostale četiri reprezentacije moraš da zgaziš. Dobro, ne da zgaziš, ali da im održiš čas fudbala, Ili ipak ne?! Ukrajinci i Luksemburžani su nam dali ukupno 10 golova. A mi njima svega osam. I kako da se plasiraš na Evropsko prvenstvo?

Sa reprezentacijom koju na papiru, ali samo na papiru imamo, neki "strejndžer" sa Zapada bi bez problema pljusnuo lovu na neviđeno da možemo do polufinala Svetskog prvenstva, ali stvari su ovde malo drugačije.

Ako se vikendom radujemo i ponosimo uspesima Milivojevića, Sergeja, Gaćinovića, Dmitrovića, Kolarova u svojim klubovima, tako se sredom i četvrtkom tradicionalno odričemo njih i teramo ih u tri lepe, jer kao da neki demon uđe u njih kada uskoče u reprezentativni dres.

Zašto je to tako? Zato što u reprezentaciji nema kinte? Dosadno ti je da igraš protiv nekog Besjedina ili nekog klinca iz Kaunasa koji se ceo život loži da zaigra za reprezentaciju i da pobedi nekog poput tebe. Ali, tebi je to dosadno i ko zna šta imaš u glavi i koliko ti je stalo do reprezentacije.

Nakon mečeva, na izjavama su svi smušeni, tužni, imaju preslikana opravdanja, ubeđuju narod u to da će sve biti bolje sledeći put. Pa, koji sledeći put, druže? 20 godina čekamo taj sledeći put i ni dalje se ne nazire.

Gde je sistem? Da li su nekad čuli za to ili je to za ljude zadužene za to jednačina sa mnogo nepoznatih? Pa, zar je toliko teško uspostaviti nešto toliko lako. Napraviti sponu sa mladom reprezentacijom, sakupiti sve kvalitetne trenere koji bi, verujte, radili i za džabe i dali reprezentaciji više od svojih mogućnosti, skautirati svu srpsku decu po belom svetu, vratiti kult državnog dresa, usaditi deci koja se bave fudbalom da je igranje za reprezentaciju nešto najbolje što može da im se desi u karijeri, a ne da ista ta deca kad dođe vreme izmišljaju povrede i razloge samo da se ne bi pojavili na okupljanju i izbegli blamiranje.

Rezultati mlađih kategorija su u poslednje vreme katastrofalni. Od "zlatnih Orlića" nije ostalo ni "Z". Menjaju se selektori kao na traci, na Evropskim prvenstvima ne postojimo, o Svetskim da ne pričamo. Veljko Paunović je otišao u SAD, Ljubinko Drulović nije ni na mapi, a upravo su oni tvorci najsjajnijih uspeha reprezentacije.

Svako ko u ovoj državi nešto vredi, on ode, jer ga ovde ne cene ti isti koji će kasnije na klupe i funkcije staviti svoje favorite, da ne upotrebimo neku težu reč.

Luka Jović, Luka Milivojević, Matija Nastasić, Nemanja Matić, Branislav Ivanović, Marko Grujić...

Svi oni su u jednom momentu u prošlosti, ili sadašnjosti u slučaju Jovića imali problem sa selektorima i nisu bili pozivani u reprezentaciju. Dobro, ne kažemo da se to ne dešava u ostalim državama, ali u Srbiji je to kao "deža vu".

Iz ciklusa u ciklus, od selektora do selektora. Da li je zaista sve to oko reprezentacije toliko mučno kao klincima sedmi čas petkom? Nikada nećemo saznati, ili hoćemo ako neko konačno izađe pred javnost i progovori, ali to teško.

Slavoljub Muslin, čovek koji je vratio publiku na stadion, koji je imao SISTEM koji nije hteo Milinkovića Savića u reprezentaciji jer je smatrao da će pokvariti koncepciju i bio u pravu, je oteran nakon što je rutinski obezbedio plasman na Mundijal. O čemu dalje da pričamo?

Kad smo već kod selektora, realno, ko je još toliko lud posle svega da se bakće sa reprezentacijom? Naravno, uvek ima "budala", ali u slučaju da Tumbaković napusti klupu (ne brinite, neće sigurno) da li vam neki normalan i stručan trener pada napamet? Doduše, Krstajića, Čurčića, Neška i ostalih ima na izvol'te, ali ne, hvala. Mada, hteli to ili ne, to nas čeka, pa čeka, sve dok su neki lju... znate šta je pisac hteo da kaže.

Nije tajna da navijači već godinama navijaju za protivnika u mečevima Srbije i raduju se ovom reprezentativnom ponoru u koji smo upali. I niko može apsolutno ništa da im kaže, imaju pravo itekako posle svih razočaranja i izigranih obećanja..

Ali, ima i onih koji nisu digli ruke tzv."Orlova". Umesto da lepo sede kući i uživaju u teniskom Mastersu u Londonu, oni ipak dođu u nedelju da gledaju nešto u šta još veruju. Kad ono, međutim. Svojom igrom i odnosom prema reprezentaciji teraju i onu šaku jada ljudi sa Marakane. Još malo pa neće moći da napune ni Teleoptik, a kamoli nešto drugo.

Za kraj, 'ajmo da se okrenemo baražu, imamo, bre, ljudi još nade, 'ajde da se ložimo, nismo dugo. Pa te Norvežane smo dobili 2000. godine na EURU, tradicija je uz nas.

Samo je ona jadna i ostala još uz nas...

P.S. Mitre, nisi ti za ovu reprezentaciju.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)