JOŠ JEDNA ANKSIOZNOST SRPSKOG FUDBALA: Ne možemo bez katastrofe, niti ona bez nas!

Odakle da se počne?

Od početka ili od kraja?

Kog kraja, ovo je kraj, nema dalje...

Fudbalska reprezentacija Srbije zvanično postoji od 2006. godine i onog meča protiv Češke. Od tog dana, pa do ovog današnjeg nagledali smo se svega i svačega - bolnih poraza od Kazahstana, blamiranja u Jerevanu, katastrofe u Ljubljani, sramote u Beogradu protiv Estonije i ostalih evropskih velesila, ali ovo večeras... To još nismo videli.

Tim koji verovali vi ili ne vredi čak 355 miliona evropskih novčanica nije bio u stanju da pošteno zapreti jednoj prosečnoj Ukrajini gde je na golu Oleg Pjatov, čovek u četvrtoj deceniji koji je kao golman reprezentacije nadživeo jedno desetak serijala PES-a, FIFE, Football Managera i ostalih video igara, a ono što smo mi gledali putem naših sada ne više malih, nego velikih ekrana, ne može da se poredi čak ni sa pomenutim igrama.

Dobro, ajde da ne mračimo toliko (za sada), ponadali smo se da ovo može na dobro da ispadne.

Dva špica, Jović jedan od njih, bez Rukavine na beku, nova formacija... hmmm, nije ovaj Krstajić kao što smo mislili.

Ali, da, nije kao što smo mislili, iznenadio nas je priznajemo, neprijatno.

Ovo što je naša reprezentacija odigrala večeras je otprilike pandan onoj hrvatskoj seriji "Ljubav u zaleđu" gde Marko Marušić i Ognjen Cukić pokazuju svoje grandiozno fudbalsko umeće na Maksimiru, a vidi se da loptu u životu dotakli nisu.

Tako je bilo i večeras, sve same zvezde i zvezdice, međutim rezultata nigde.

Nije bitno, poraz kao poraz, dešava se, mada ako mu je za utehu, selektor Krstajić je imao jedan veći debakl u dresu reprezentacije. Onaj u Nemačkoj protiv Argentine. Onaj od 6:0.

Šta kažete? Nije to ta reprezentacija?

Aha, izvinjavamo se, izvinjavamo se i Vama Mladene, ipak ste "junak" najgoreg rezultata ove Srbije u fudbalskoj istoriji koja datira čak od 2006. godine.

Eto, ako vas navijači ne budu pamtili po lepršavoj igri, po dva špica i izostavljanju Rukavine prvi put posle i-ha-haj, pamtiće vas po petardi iz Ljvova.

Ne, ovo nije naručen tekst, ovo nije lečenje frustracija, niti neki lični stav, ovo je jasna slika srpskog fudbala već godinama unazad, samo što se pre nekih dva sata to konačno i manifestovalo, onako kako je možda i trebalo.

Naravno da navijamo za Srbiju, naravno da smo skakali kad je Kolarov probušio Navasa, nadali se kada je Mitar zakucao glavom protiv Švajcarske, ložili se kada je Pavkov debitovao, ali nismo razočarani sada, baš naprotiv, sve je ovo normalno.

Odbrana: Milenković, Spajić, Kolarov - jednog traži Juve i Atletiko, drugi među najboljima u ruskom šampionatu, a treći je Kolarov i tu nema šta da se priča. Bivši igrač Sitija, sadašnji Rome i kvalitet je nesporan.

Ali, šta se desilo u Ljvovu?

Gospodin Cigankov je večeras bio onaj Tsigalko sa starijih Football Managera koji kad god šutne loptu ona ulazi u gol, a naša odbrana je ličila na odbranu San Marina i konstantno je strepela za živu glavu.

Napad?

Dve prilike u tri minuta i to obe Prijovića - i to je to za celu utakmicu.

Gde je Tadić iz Amsterdama? Jel toliki problem da se igračima pogodi pozicija koju igraju u svojim klubovima? Zašto ne igraju kao u klubovima? Jel problem to što ne dobijaju novac? Zar nije privilegija i ponos kada igraš za reprezentaciju? Kada predstavljaš te tri boje, grb, himnu, malog dečaka iz Svilajnca koji se loži na tebe i ima tvoj poster u sobi, kada predstavljaš tvoj grad, selo, zgradu?

Zbog čega svako drugi uvek ima veću želju od vas na mečevima koji su bitni?

Odgovor sigurno postoji i negde se krije, ali to znate samo vi i morate da ga pronađete.

Pitajte Radomira Antića, pitajte Muslina, pa pitajte čak i Pižona koji je sa onakvom reprezentacijom bio na gol od baraža za Evropsko prvenstvo, na koje bi možda otišao da ne beše čudesnog Dareta Vršića i mističnog Jorgačevića.

Pogledajte poraz od Australije na Mundijalu 2010. Taj poraz je najbolja igra ove reprezentacija u poslednjih iks godina, taj poraz je mogao biti pobeda od 10:2 da je bilo sreće, a nije. I neće je uvek biti...

Dosta nam je Azerbejdžana, Jermenija, Kazahstana i ostalih zemalja koje zajedno ne vrede kao pola našeg veznog reda.

Plakali smo zbog Mijatove prečke, ali ne od muke, nego od tuge, a ovo sada to je muka.

Nije još ništa izgubljeno, tek je počelo, još se igra, ali ko će da gleda ovakvu reprezentaciju?

Ko će da čita optimistične izjave pred svaku utakmicu i veruje u svaku vašu reč?

Kako ste krenuli izgleda da neće niko.

Što reče Gojko Andrijašević u prenosu, vaša sreća što neće biti navijača na meču sa Litvanijom u ponedeljak, jer teško da bi posle ovog brodoloma došlo više od 1000 duša.

Ljudima nikada neće biti po volji ništa, ni selektor, ni tim, ni predsednik, ni direktor, ni ekonom. Takvi smo, dlaka u jajetu mora da se nađe, pa to ti je.

Samo što se ovoga puta čini da niko ne traži tu dlaku, fudbalska Srbija je digla ruke od reprezentacije i to je činjenica.

Sada je sve na vama, pokažite krila, pokažite od čega ste satkani i zapušite svima usta jednom za svagda. Vi to možete.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)