U ZVEZDU NISAM MOGAO, A PARTIZAN NISAM UZEO ZBOG NAVIJAČA! Milioner progovorio zašto nije hteo da kupi Večite!

Milan Mandarić je jedan od onih ljudi koji su tokom čitavog svog života bio pod lupom javnosti.

Biznismen koji je svoj kapital stekao u Americi, u rodnoj Jugoslaviji imao je mnogo problema, a sad živi i radi u Ljublani gde sa prilično uspeha vodi OIlimpiju, svoj poslednji projekat.

Ovaj 80-godišnji gospodin, rodom je iz sela Vrebac kod Like, iza sebe ima impozantnu karijeru u svetu fudbala. Mandarić je bio vlasnik belgijskog Šarloa, Portsmuta, Lestera i Šefild Venzdeja.

Imao je želju da se oproba u srpskom fudbalu, ali jednostavno okolnosti nisu bile adekvatne da Mandarić preuzme domaće velikane.

- U Srbiji nisam mogao u Zvezdu i Partizan i kada god je došao neki predsednik, pokušao je da me vrati. U Hrvatskoj je bila i kombinacija sa Hajdukom - prisetio se Mandarić za Večernji list.

- Nekoliko puta su sa mnom kontaktirali i tražili da uložim i u Partizan. Ali nisu mogli da reše pitanje navijača. Ja sam za saradnju sa navijačima i oni su glavni za uspeh kluba. Ali, sa druge stvari koje nisu deo fudbala i sporta, ne mogu ja da rešim... Uvek sam govorio navijačima da su oni vlasnici kluba, ne ja. Uvek sam ih molio da mi pomognu da vodim klub.

Dolazak u Sloveniju nije bio planiran, ali priznaje predstavljao je veliki izazov za njega.

- Nisam imao nameru, trebao mi je odmor nakon 18 godina u Engleskoj i rada u Portsmutu, Lesteru i Šefildu. Došao sam u Portorož na odmor i ljudi oko Olimpije rekli su mi da klub ima problema. Trebalo je samo platiti četiri miliona evra dugovanja. Nisam odmah to hteo, ali mi je bio veliki izazov. Uvek sam patio od nostalgije. Dok sam bio klinac, stalno sam želeo da odem u inostranstvo, u Ameriku ili Švajcarsku, a otac mi je govorio: “Ne, sine, moraš u Sloveniju, to je naša Švajcarska...”. Sedamdesetih je Slovenija za nas bila pojam, ona je bila taj zapad.

Mandarić je jedan od onih ljudi koji se zalažu za regionalnu ligu u fudbalu, međutim, svestan je okolnosti.

- Dosta sam o regionalnoj ligi razgovarao s predsednikom Uefe Aleksandrom Čeferinom. Kada bi se izbegle emocije nedavne političke istorije, to bi bilo sjajno. Znam da je to teško, ali jednog dana moraćemo da priznamo da smo mi u fudbalskom smislu isti. Između nas u fudbalu nema ni srpstva ni hrvatstva, svi smo isti.

Iz domovine je morao da ide zbog "kapitalističkog poduhvata", ali Mandarića to nije mnogo potreslo. On i nakon toliko godina od raspada bivše zemlje i dalje drži sliku Josipa Broza Tita u svojoj kući.

- Jedan dan bio sam narodni heroj jer sam zaposlio ljude, a drugi dan vodili su me u zatvor. Rekli su mi da ne smem da širim kapitalizam u Jugoslaviji. Jasno mi je bilo da ne mogu da mejam sistem. Iako, i danas imam Titovu sliku...

Hrvatske kolege nisu propustile da ga pitaju za mišljenje o Zdravku Mamiću.

– Nikada nismo sarađivali. Upoznali smo se kao mladi momci. Bilo je to davno, na Hvaru gde sam imao kuću. Tamo smo se upoznali. U to doba imao sam klub malog fudbala u Sent Luisu. Organizovao sam probu za igrače u Beogradu. Mamić je nekako došao do mene i rekao mi da bi voleo da mu pomognem oko brata... Iskreno, Zdravka iznimno cenim. Znam šta je bio Dinamo i on je doveo klub do zavidnog nivoa. Žao mi je ako se događaju neke loše stvari, no zaslužuje veliki kredit za sve što je napravio za Dinamo i hrvatski fudbal.

Za kraj se prisetio i svog Novog Sada, gde mu je sahranjen otac.

– Mislim u Novom Sadu. Iz Like sam otišao s pet godina. Otac je bio u zarobljeništvu, uzeo nas i odveo u Novi Sad. Tamo sam odrastao, završio školu i oženio se. Otišao sam u svet, ali uvek volim da odem da vidim kuću u Novom Sadu gde sam odrastao. Odem na grob pokojnom ocu...

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)