TROBOK, GROZDIĆ, PJANOVIĆ I ČUPAVI SLOVENAC: Fudbal mi je bio najbolji drug, pa me izdao, ali se opet volimo!

Na šta vas prvo asocira reč fudbal?

Novac? Slavu? Onu Tigar loptu što te napuca na fizičkom u osnovnoj pa pet dana ne znaš gde se nalaziš?

Svako ima drugačije viđenje ove reči, ali mene, dete devedesetih, nikada fudbal nije asocirao na nešto materijalno, već na detinjstvo.

Mislim da čak nisam ni znao kako se zove to šutiranje nečega okruglog u nešto četvrtastog oblika kada sam prvi put "iskusio" taj vid igre.

Fudbal je za mene bio isprljani dres Morijentesa, smešno prezime Trobok, pa onaj zalizani čovek o kome svi pričaju, a ja nisam imao pojma ko je on sve do tog famoznog Tuluza '98 godine.

Možda će zvučati tupavo, ali bio sam ubeđen da svaki fudbaler igra za klub koji voli i da sam odlazi tamo gde mu se igra.

Gledajući prenose tadašnjeg prvenstva Jugoslavije, znao sam za samo nekoliko klubova, Zvezdu, Partizan, taj neki klub sa žutim dresovima (Obilić) i ne znam ni ja zašto, ali znao sam za Prištinu, verovatno jer mi je prenos meča u kome je taj sada nepostojeći klub nastupao, ostao urezan negde u malom mozgu.

Ovaj tekst ne služi ni za šta drugo, nego za moje lično prisećanje, proveravanje memorije i koliko dugo mogu da idem u svojim sećanjima na asocijaciju- fudbal. A, mogu baš, baš duboko i detaljno...

Pamtim i tog nekog Pjanovića koji je uvek bio strelac kad god sam slog po slog čitao sada već bivši Sport ili Žurnal, pamtim i Nenada Grozdića ne znam ni ja zašto, pamtim i onaj nestanak struje na Marakani, kada su se sastali Jugoslavija i Hrvatska u leto '99.

Ložio sam se na Lacio, smejao se prezimenu Markeđani i bio ubeđen da je Fernando Kouto glumac iz Kasandre, a ne nervozni štoper koji je besan na sve živo. Za transfere, novac i marketing me je bolelo uvo, to me nije zanimalo sve dok nisam zaigrao Football Manager.

Fudbal je bio i Vining Eleven i Roberto Karlos koji daje gol sa pola terena, fudbal je bio i najjači dres Jugoslavije sa Mundijala u Francuskoj, onaj beli sa teget štraftom. Fudbal je nerealni Kapin dres Zvezde sa reklamom Beobanke, fudbal je i "OKI" dres Partizana, fudbal je čak bila i košarkaška lopta koju šutiraš iako ti svi govore da to ne radiš.

Ali, moj najbolji drug fudbal me je razočarao 2000. posle katastrofe od Holandije.

Tada nisam hteo da se družim sa njim, nisam mogao da ga gledam jer su nas neki narandžasti ljudi upropastili... I da, tada sam upamtio nekog čupavog Slovenca koji je mnogo dobro igrao - a, to je naravno Zlatko Zahovič.

Prvu korist od fudbala sam imao kada sam počeo da skupljam sličice i pelješim drugove iz razreda. Veliki odmor, posle škole, na času, ma kada god i gde god i kada "otapkaš" nekom dve sličice odjednom, malo ko je srećniji od tebe u tom trenutku, a tek kad dobiješ igrača koga gotiviš, to ne može da opiše nijedan "lajk" ili "stori"...

Greota je što takvih stvari sve ređe ima. Greota je što niko ne uzvikuje Kežman, Drulić, Mijatović, kada da gol u kraju kao što smo mi ranije, što niko ne nosi "fuš" dres Partizana ili Zvezde, što se ne igra zgrada protiv zgrade, što deca znaju samo za Nejmara, Mesija ili Ronalda.

Fudbal je kada igraš fudbal po kući i šutiraš loptu u zavesu koja se trese kao mreža na Olimpiku, fudbal je i krvavo koleno, suze kada izgubiš i varjača u dupe kad dođeš iskasapljen i prljav...

Ta reč od šest slova je zaslužna za odrastanje mnogih od nas, lopta je vaspitavala pola grada, lopta je sklonila mnogo klinaca sa ulice u to vreme kriminala i kultne emisije Pozovite 92.

Ja, iskreno, ne znam šta bi me interesovalo da ta reč od šest slova ne postoji. Sigurno ne bih skupljao salvete, ne bih se bavio herbarijumima i učio ono što me ne zanima.

Zato, fudbale ti si i dalje moj najbolji drug i hvala ti što je tako...

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)