ŠTA BI BILO DA RAJKO MITIĆ NIJE DOŽIVEO VELIKI PEH? Tragedija Brazilaca, bosonogi Indijci i POVRATAK Jugoslavije!

Mundijal 1950. je imao jedan od najšokantnijih ishoda, a ceo Brazil se već spremao za slavlje titule šampiona već od trenutka kada je dobio domaćinstvo.

Jutro pred odlučujući meč, novine "O Mundo" štampale su rano izdanje sa fotografijom brazilskog tima sa natpisom "Ovo su šampioni sveta".

Ali, istorija fudbala je ispisana na potpuno neočekivan način.

Navodno, kapiten Urugvaja Obdulio Varela je bio toliko zgrožen da je kupio onoliko primeraka koliko je mogao da nađe i položio ih na pod kupatila kako bi njegovi saigrači mogli da pljunu i uriniraju po njima.

Ali, kada je Friaka doveo Brazil do vođstva u 47. minutu, izgledalo je kao da će njihova sudbina biti ostvarena.

Međutim, na zaprepašćenje publike, Urugvaj je uzvratio, a golovi Huana Alberta Skiafina i Alcidesa Giđije doneli su im pobedu od 2:1 koja je ostavila Marakanu u, kako je opisano, "uznemirujućoj i traumatičnoj apsolutnoj tišini".

Takođe, domaćin je već isuviše samouvereno medalje namenio svojim fudbalerima, pa su morale biti pretopljene, a pobednička pesma nikada nije izvedena.

Poraz je proganjao zemlju godinama, a dramaturg Nelson Rodrigez ju je nazvao "našom Hirošimom".

Nije to bilo jedino iznenađenje na tuniru, politička pozadina je imala uticaja, ali bilo je još senzacija na terenu...

Šokantni tok takmičenja i bruka Brazilaca

Svetsko prvenstvo u fudbalu 1950. godine je održano u Brazilu od 24. juna do 16. jula, a bio je to prvi Mundijal posle Drugog svetskog rata.

Urugvaj je po drugi put uspeo da se okiti titulom svetskog prvaka nakon što je slavio protiv Brazila sa 2:1. Takođe, ovo je bilo prvo svetsko prvenstvo koje je nazivano i Kup Žila Rimea, radi obeležavanja 25-ogodišnjice Žila Rimea kao predsednika FIFA-e.

Finalna utakmica se nije igrala već je pobednika odlučivalo pobeda u finalnoj grupi od četiri tima u kojoj su bile reprezentacije Urugvaja, Brazila, Švedske i Španije.

Zbog situacije u Evropi posle razornog rata, logično je bilo da se domaćinstvo da nekoj vanevropskog državi, a izbor je pao na Brazil koji je bojkotovao prethodno upravo zbog činjenice što se po drugi put zaredom održalo na tlu Starog kontinenta.

Bio je to Mundijal šokova, na kom su Englezi poraženi od Sjedinjenih Američkih Država, a Brazil od Urugvaja, u utakmici u kojoj mu je za prvu titulu prvaka planete bio dovoljan i remi.

Prva faza trebalo je da bude odigrana kroz četiri grupe sa po četiri tima, međutim, u grupi D priča se svela samo na Urugvaj i Boliviju. Reprezentacija Indije propustila je jedinstvenu priliku da nastupi na šampionatu sveta, i to zato što FIFA nije dozvolila njenim fudbalerima da igraju bez kopački – bosonogi!

Međutim, pozadina je verovatno bila daleko drugačija.

Pošto su se britanske zemlje 1946, posle 21 godine vratile u članstvo FIFA, Engleska i Škotska uspešno su prebrodile kvalifikacije, ali su Škoti potom sami sebi izmislili baraž, odlučivši da odu na Mundijal samo ako prethodno postanu prvaci Velike Britanije. Aprila 1950. Englezi su na glazgovskom Hempden Parku pobedili Škotsku sa 1:0 i ovi su, kao ljudi od reči, odustali od puta u Brazil…

Englezi su doživeli jedan od najšokantnijih poraza u istoriji. Na premijeri su savladali Čile sa 2:0, a onda doživeli debakl od SAD – 0:1 u Belo Horizonteu. Čuvena anegdota vezana za taj meč kaže da je jedan novinar dobio otkaz, jer je rezultat sa teleksa “Engleska – SAD 0:1” na svoju ruku preinačio u 10:1, smatrajući da je u pitanju greška! Englezi su zatim izgubili i od Španije, takodje sa 0:1, pa su se na Ostrvo vratili potpuno osramoćeni.

Švedski fudbaleri eliminsali su branioce trona, Italijane, pobedivši ih sa 3:2, dok su Urugvajci svoju jedinu utakmicu prve faze (8:0 protiv Bolivije) odigrali 10 dana posle početka Mundijala, kada su njihovi rivali u preostalim grupama već imali po dva meča u nogama. Prvi i poslednji put, pitanje prvaka sveta nije rešavano kroz nokaut okršaje, već su četiri reprezentacije oformile novu grupu, u kojoj se igralo po jednokružnom bod-sistemu. Kao pobednici svojih preliminarnih grupa, u završnicu su se plasirali još Brazil i Španija.

Domaći fudbaleri, koji su u prvoj fazi remizirali sa Švajcarskom (2:2), a zatim pod “moranjem” savladali Jugoslaviju (2:0), počeli su takmičenje u finalnoj grupi više nego impresivnim pobedama nad Švedskom (7:1) i Španijom (6:1). Rekordnih 200.000 ljudi (zvanično 174.000) okupilo se 16. jula na novom stadionu Marakana, jedva sagrađenom na vreme, da proslavi poslednji korak uspona svojih ljubimaca na krov sveta.

Zato što su sa Španijom odigrali nerešeno (2:2), Urugvajci su u treće kolo ušli sa bodom manje od Brazila i bila im je neophodna pobeda. “Karioke” su tražile samo jedan bod i činilo se da neće imati nikakvih problema kada su u 47. minutu došli u vodjstvo golom Frijake. Međutim, naslednici šampiona iz 1930. godine nisu digli ruke od titule i to im se isplatilo kada je Huan Skijafino izjednačio u 66, a Alsides Điđa postigao pobedonosni pogodak 11 minuta pre kraja.

Ovaj neuspeh bio je prosto nepodnošljiv za organizatore i oni su, namerno ili ne, jednostavno zaboravili da pobednicima uruče trofej. Pehar koji je od tog šampionata poneo ime Žila Rimea, francuskog fudbalskog radnika zaslužnog za odigravanje prvog Mundijala, kapitenu Urugvaja morao je da uruči lično Rime, i to pošto ga je jedva pronašao u gužvi nastaloj na terenu.

Povratak Jugoslavije na veliku scenu

Posle dva neuspeha u kvalifikacijama, reprezentacija Jugoslavije je uz dosta drame obezbedila pravo da po drugi put nastupi na završnom turniru prvenstva sveta. Plavi su u kvalifikacionoj grupi dva puta savladali Izrael (6:0 u Beogradu i 5:2 u Tel Avivu), dok su sa Francuzima u oba navrata remizirali (po 1:1 u Beogradu i Parizu).

Pošto su “trikolori” takođe osvojili maksimalan broj bodova u okršajima sa Izraelom, u skladu sa tadašnjim propozicijama, morala je da bude odigrana “majstorica”. Domaćin meča odluke bila je Firenca, 11. decembra 1949, a plavi su tek posle produžetaka pobedili rezultatom 3:2 i plasirali se na Mundijal. Francuska je u 83. minutu povela sa 2:1, minut kasnije iz penala je izjednačio dvostruki strelac Prvoslav Mihajlović, a trijumf je u 113. minutu doneo Željko Čajkovski.

Na samom šampionatu, Jugoslavija je prve mečeve protiv Švajcarske i Meksika bez problema rešila u svoju korist. Bilo je 3:0, odnosno 4:1, a pošto su Brazilci neočekivano podelili bodove sa Švajcarcima (2:2), plavima je u okršaju na Marakani bio potreban samo jedan bod za plasman u završnicu. Međutim, pre početka utakmice zadesio ih je veliki peh.

Rajko Mitić je na putu od svlačionice do terena udario glavom u metalnu konstrukciju i zadobio duboku posekotinu. Odlučeno je da on ostane u svlačionici, kako bi mu lekari ukazali pomoć, a da ekipa krene na "karioke" sa desetoricom igrača. Brazil je iskoristio tu prednost i već u 4. minutu je “zlatna kopačka” Mundijala Ademir obradovao više od 140.000 navijača. Mitić se uključio u igru posle dvadesetak minuta, naš nacionalni tim je uspostavio ravnotežu, ali se do kraja utakmice ipak zatresla samo mreža Srđana Mrkušića. Zizinjo je sredinom drugog poluvremena postavio konačnih 2:0 i poslao plave kućama.

Priča o čuvenom povlačenju reprezentacije Indije sa Mundijala u Brazilu 1950.

Jako zanimljiva priča je vezana za selekciju Indije koja navodno nije došla jer im FIFA nije dozvolila da igraju bosi.

Indijci su iznenadili svet svojim nastupom na Letnjim olimpijskim igrama 1948. godine u Londonu. Njihov nacionalni fudbalski tim, kompletno bez kopački, pa čak i bilo kakve druge obuće, neki su na teren istrčali u čarapama, a ostali potpuno bosi, jedva je izgubio od Francuske 2:1.

Trikolori su se pošteno namučili, poveli su posle pola časa igre, ali je bosonogi Raman u 70. minutu izjednačio! Tek su u samom finišu (89. minut) ponovo uspeli da uguraju loptu u gol (pre)skromne azijske selekcije.

Taj susret je i bez ovih, najblaže rečeno, neobičnih detalja privlačio veliku pažnju javnosti, jer je to bio prvi međunarodni nastup Indije od proglašenja nezavisnosti od Velike Britanije.

Posle toga su na nesvakidašnji način dobili i poziv od FIFA za učešće na Svetskom prvenstvu u Brazilu, 1950.

Domaćin Brazil i osvajač prethodnog šampionata Italija, bili su sigurni učesnici. Trebalo je popuniti još 14 mesta... Svetska kuća fudbala je rešila da to učini sa sedam selekcija iz Evrope, šest iz Južne i Severne Amerike, i da jedan učesnik bude iz Azije.

Problem je nastao kada su se tri od četiri pozvane reprezentacije sa azijskog kontinenta povukle i pre početka kvalifikacija. Reč je o Filipinima, Indoneziji i Burmi.

To je značilo da četvrta, Indija, automatski ide u Brazil, što bi bio njihov debitantski nastup na SP. Kasnije će se ispostaviti da je to ujedno bila njihova jedina šansa u istoriji da se pojave na najvećoj svetskoj fudbalskoj smotri. Do dana današnjeg se nisu kvalifikovali.

FIFA im je tada jasno stavila do znanja da im neće dozvoliti da igraju bez opreme. A iz jedne od najmnogoljudnijih nacija na planeti stiže iznenađujući odgovor – povlačimo se sa SP!

Decenijama kasnije se prepričavalo da su to učinili jer nisu mogli da igraju bosonogi. Međutim, to verovatno nije prava istina.

Pre svega treba imati na umu da se prvenstvo 1950. godine održavalo u dalekom Brazilu. Nimalo nije bilo jednostavno tih godina stići do južnoameričkog kontinenta. Recimo, tim Turske je odustao iz finansijskih razloga.

Ova alternativna teorija o povlačenju Indije zbog nedostatka sredstava koja se pojavila tokom godina zvuči razumno... Ali je ipak odbačena! Zašto?

Kasnije je obelodanjeno da je domaćin Brazil hteo da im plati većinu troškova samo da ih dovede, jer bi ostali bez predstavnika Azije i sa jednom grupom sa samo dve ekipe. To se na kraju i desilo! Umesto 16, bilo je 14 učesnika.

Indijski fudbalski savez (AIFF) je u zvaničnom dopisu naveo da ne dolaze zbog "neslaganja oko selekcije igrača i nedovoljno vremena za uigravanje tima".

(Espreso)