ĐURINE ŽIVOTNE ČAROLIJE: BRED PIT je PIO PIVO s KACIGOM NA GLAVI (VIDEO)

Branko Đurić Đura, gost Espresa, poznati glumac, zvezda regiona, od skora i pisac. Knjiga „Mojih pedeset“, u izdanju Lagune, u Srbiji se prodaje od Sajma knjiga.

Zanima me kako si uopšte odlučio da uđeš u pismene vode – vode pisaca?

- Hvala, najpre, za ono „zvezda u regionu“, ne osećam se tako. Isto tako se ne osećam ni kao pisac. Jednostavno, pre pet, šest godina imao sam jedno leto, posle svog pedesetog rođendana, dan posle sam otišao u Italiju na neko snimanje, znao sam da me čeka celo leto spektakularnih poslova; tri filma sam snimao, imao sam nekoliko koncerata s Bombaj štampom, radio sam svoju seriju, znao sam da će biti ludo leto, rekao sam beležiću svaki dan, kao neki dnevnik ću voditi… Stvarno sam svako veče, kao, zapisivao šta se događalo tog dana i video sam da je zanimljiv, kako bi rek‘o, materijal. Bilo mi je zabavno to raditi i celo leto sam to pisao. Par godina posle toga sam beleške prerađivao i dodavao neke priče iz prošlosti, asocijacije koje su bile iz tih dana i sastavio sam kao neki dnevnik; ustvari, kao u formi dnevnika ispričana priča o mom životu, o događajima osamdesetih, ratu i svemu, i o tim danima…

Simbolično si počeo da pišeš dnevnik nakon pedesetog rođendana. Da li je to kriza srednjih godina kad čovek hoće sebe da stavi na papir ili je nešto drugo motiv? Iako si se na početku knjige već ogradio napisavši da pisaca ima previše i da im samo ti fališ…

- Hvala ti za ovo, to je kompliment ako misliš da je to kriza – da su srednja leta pedesta. Ja mislim da ranije nastupa kriza srednjih godina…

Kažu da se to sad pomera. Evo Begbede je skoro napisao knjigu „Moj život bez kraja“ u kojoj piše o tome kako se približava pedesetoj i voleo bi da zna kako da produži svoj život za još toliko. I cela knjiga je njegovo istraživanje o tome. Tako da su pedesete za muškarca poprilično simboličan broj?

- Nekako… Nije jednostavno, stvarno. Mada, teže sam podneo četrdesetu, na primer. Pedeseta je neko vreme kad možeš da podvučeš crtu i vidiš ono - šta smo imali, pa da naplatimo to. Verovatno je to to, podsvesno. Druga stvar zanimljiva je da mi je to pisanje bilo, na neki način, kao neka auto-psihoanaliza. Toliko sam začačkao u sebe da nisam ni znao šta se tamo skriva.

Jesi li saznao nešto novo o sebi?

- Znaš kako je kod neuropsihijatra i psihijatra – ti govoriš da bi verbalizovao svoje porobleme. Pošto je mozak prebrz taj govor ih uspori, a pisanje ih uspori još više. Tako da kad nešto staviš na papir tek onda shvatiš realnu vrednost toga o čemu razmišljaš. Znaš ono, misao je prebrza, a reč je prespora, pa se tako izanaliziraš.

Tu postoje razne anegdote vazene za filmove koje si radio, ljude koje si sretao. Ono što je meni ostalo upečatljivo je igra koju ste ti i Bjela smislili na snimanju filma „Kajmak i marmelada“. Je l‘ to beše jedan od tvojih prvih filmova koje si radio u Sloveniji?

- To je moj prvi rediteljski film.

Da, sjajan je film. U njemu igra tvoja buduća supruga, tada još niste bili u braku, je l‘ ?

- Jesmo, već smo imali i dete.

Film je super, ali smislili ste tu igru da pomerite nogu unazad i udarate štap ko će dalje. Neka vrsta adaptiranog hrkljuša. Je l‘ možeš malo da pojasniš princip te igre i kako je ona evoluirala kasnije?

- Nekad davno smo iz neke dosade smislili tu igru da ovu nogu staviš iza i staviš neki štap, recimo motku od metle, i baciš ovako. Fora je u tome da obično prvi put kad pokušaš, sam sebe spotakneš, pa padneš na leđa. To je iz neke zajebancije preraslo u ozbiljnu igru u kojoj smo se ja i on takmičili, i kako biva, uvek se napalimo pa krenemo: „Ajmo sad u lovu“. Prvo po u evro, po dva, pet, na kraju je to bilo ozbiljno takmičenje.

Napisao si da je Bjela čak jednom celu dnevnicu izgubio na tome. Je l‘ to zato što je imao kraće noge od tebe?

- Nije, nema on mnogo kraće noge od mene i bio je odličan, ali ja sam bio mrvicu bolji.

Tu igru si posle preneo na internacionalni nivo. Napisao si da ti i Bred Pit dođe neke pare jer si i njemu prodao taj fazon.

- Jeste. On je pao u prvom pokušaju. Ne znam da li sam to napisao. Ali bilo je zanimljivo. On voli isto da se igra i to… Bilo je zabavno, u Budimpešti smo igrali. Đuričko, on, ja…

Ko su bili najkvalitetniji igrači?

- Ja sam ipak zadržao taj primat starog hrkljuš majstora.

Često u knjizi pominješ Bred Pita i Andželinu Džoli, a ljudi često komentarišu da si postao stručnjka za Brandželinu. Možeš li da mi pojasniš kakva je bila saradnja sa njima, nastavili ste kasnije da se družite… Ljude uvek zanima kako izgledaju ti veliki ljudi sa velikih meridijana u normalnom životu i normalnoj komunikaciji?

- Šta znam, ja ne razmišljam tako o ljudima. Mene ne impresionira ta neka nuspojava našeg posla da si slavan više ili manje. Što si više slavan neke stvari su ti lakše a neke teže. Uglavnom, ne želi čovek to imati, čovek želi imati mir. Nije jednostavno biti toliko poznat da ne možeš nigde… Ne znam, išli smo na pivo (Bred Pit i ja) u Budimpešti, on je došao motorom i imao je kacigu na glavi, sa tamnim onim staklom. I sedeo je s kacigom. Ja mu kažem: „nećeš valjda sedeti s kacigom sve vreme?“, a on mi kaže: „Ti ne želiš da ja skinem kacigu“. Onda skine onaj vizir, popije pivo, pa ga vrati nazad. Tako da nije baš jednostavno. Ali, mislim, sve su to ljudi sa svojim problemima sličnim našim, samo imaju nekoliko nula više na svom problemu.

Sa kime si ostao u boljim odnosima – sa Andželinom ili Bredom?

- Pa, nisam ni sa kim, pravo da ti kažem. Knjigu sam pisao pre pet godina dok smo bili, kako bi rekao, više u kontaktu… Sad, otkad oni imaju svoje probleme baš se i ne družimo previše.

U knjizi ima i lirskih momenata. Opisuješ rastanak od svoje supruge. Ona odlazi na jedno snimanje, ti na drugo, i pišeš kako je vaš život izbrazdan tim rastancima i sastancima. Da li je to neka sudbina glumačkog života da se ljudi na taj način jako često otuđuju i ponovo susreću?

- Pa, jeste. Nije jednostavno, stvarno. Taj naš posao… Mi prodajemo nešto što je najvrednije, a s druge strane ne može se odvrednotiti, ne možeš izračunati koja je to vrednost emocija. Šta god drugo prodaješ, to je neki materijal… Nekad mi je žao što nisam neki stolar, pa napraviš sto i vidiš da li stoji, da l‘ je ravan, da l‘ je kriv… Ovo što mi prodajemo, to je neka magla koja se teško valorizira. Tako da je to najteže što se tiče našeg posla.

Osvrtao si se i na svoju minulu karijeru, na Top listu nadrealista, na staru Jugoslaviju. Kako to tebi izgleda iz ove perspektive, da li pogledaš neki stari klip iz tog perioda, kako ti sam sebi izgledaš, misliš li da je to neki drugi čovek ili si i dalje isti taj čovek koji je bio u tim projektima?

- Verovatno izgledam drugačije, ali iznutra sam i dalje ona ista stara budaletina od pre 35 godina kad smo počeli to da radimo. Naravno da imam više iskustva i ne ponavljam iste greške, kao i niko u svom poslu. Znači poszaješ iskusniji, ali još uvek me drajva ista stvar, još uvek se smejem na isti stil humora.

Tvoj kolega iz Top liste, Nele Karajlić, takođe je napisao knjigu - „Fajront u Sarajevu“, jesi li možda čitao tu knjigu?

- Nisam.

Zato što te nije zanimalo ili nisi imao vremena?

- Nekako, nije mi pala pod ruku, kako bi ti rekao… Neke citate sam video… Znam otprilike o čemu se radi i skupa sa njim sam verovatno preživeo sve to što je on pisao, ali jednostavno mi nije pala pod ruku.

I dalje si aktuelan i sa Bombaj štampom, kako sebe doživljavaš kao muzičara, glumca, multimedijalnu ličnost…

- Ne doživljavam se uopšte. Počeo sam sa bendom, Bombaj štampa je kriva za sve ovo u šta sam se uvalio… To već ponavljam dugo, već će biti dosadno… Studirao sam novinarstvo, fali mi jedan ispit za drugu godinu, tako da smo na pola kolege… Hteo sam da nađem da studiram nešto što je blisko rokenrolu. Da ne pobegnem dosta od toga i mislio sam da je to gluma. I nisam se prevario. Još uvek je rokenrol kod mene u nekoj osnovi, neka muzika uvek fura ispod šta god da radim – film, reklame, kad pišem bilo šta… Ne mogu reći da sam muzičar, jer se nisam toliko tome posvetio, niti vežbam – ono – uzmem gitaru svaki treći, četvrti dan u ruke… Par dana pre koncerta…

Deca su ti sad već velika, je l‘ tako?

- Najstariji sin ima 27 godina, sad će ustvari 28, ćerka, ova što živi u Njujorku, ima 22, najmlađa ima 13.

Kakav je to osećaj kad mu deca uđu u ozbiljne godine, d ali se čovek oseća starije i da li si zadovoljan u kom pravcu se oni razvijaju u odnosu na tvoju mladost, koji su ključni saveti koje si im dao?

- J*bi ga, ja se pretvaram u svoju mamu. Ono što je ona meni govorila, ja to govorim njima. Ali ne oseća se čovek starije, već upravo suprotno. Sa njima ponovo proživljavaš… Taj krug, to što se tebi dešavalo, ti prolaziš sa njima. Ova najmlađa od 13 godina polako prestaje da budete dete sada i to je, kako bi rekao, nekako tužan momenat. Sad više nemamo ništa od mlađe dece, znači vreme je za unuke polako.

Da li se plašiš uloge dede, da li će to biti onaj finalni udarac?

- Ne plašim se, nego ne želim da mi se to desi brzo. Govorim sinu: „Nemoj se šaliti, nemoj mi to uraditi“. Čak sam se kladio sa jednim prijateljem, koji je isto godište kao i ja, ko prvi postane deda da časti ovog drugog, da idemo po destilerijama viskija u škotskoj. Znači, ubaciće me u troškove ako postanem deda, druga stvar ne osećam se… Sve kontam: „Kako deda, ba, juče sam bio unuk?“.

Planiraš li nastavak knjige, „Mojih 70“ na primer?

- Ako si primetio, nikad nisam napravio drugi deo ničega. Posle „Kajmaka i marmelade“, koji je je, baj d vej, najgledaniji slovenski film, rekli su mi: „Napravi sada drugi deo“. Nisam napravio. Mislim, šta god sam radio, glupo mi je bilo napraviti drugi deo… Kao „Đurologija“, napravi sad nastavak… To je, kako bi rek‘o, za mene završena priča. Često me pitaju da li bi ponovo radio Nadrealiste… Uvek tražim nešto novo i ne volim se ponavljati. Uostalom još uvek nisam video film gde je drugi deo bolji nego prvi. Osim „Mad Maxa“, tu je drugi deo bolji od prvog.

BONUS VIDEO:

BEŽI OD MENE SA TOM IGLOM! U strahu od vakcine klinka šutnula nastavnika u međunožje! (VIDEO)