EVO ZAŠTO DANAS SVI KOMENTARIŠU VODITELJKU PINKA: Nije mogla više da ćuti, KAO IZ TOPA BUKNULA ČUDNOM IZJAVOM!

Pre dve i po decenije započela je karijeru na RTS, a nastavila na Pinku. Aleksandra Ivanović je već osamnaest godina deo Informativnog programa ružičaste televizije, gde uređuje i vodi Jutanji Dnevnik. Kroz smeh otkriva da joj je drago što je baš u ovoj medijskoj kući dočekala punoletstvo.

- Raditi u Informativnom programu je vrlo inspirativno, jer to je posao koji od vas uvek traži više. Tu rutina najmanje dolazi do izražaja jer je jako dinamično i konstantno ste u pokretu. Tako da i ne osetite koliko je godina ustvari prošlo, jer svaki dan, iako je na neki način isti, kao da je novi početak.

Da li ćete ove godine obeležiti dve i po decenije vašeg profesionalnog rada?

- Kada govorimo tako u brojkama, deluje mi baš neverovatno da je već toliko godina prošlo, jer u ovom poslu si uvek nekako mlad. Nisam planirala neko posebno obeležavanje, iako moram priznati, to jeste jedan fin jubilej za mene.

Karijeru ste počeli da gradite na RTS. Da ste ikada poželeli da se vratite na mesto odakle ste krenuli?

- Drago mi je da sam u ovaj posao ušla baš na RTS-u. To je za mene bio najbolji mogući temelj. I danas posao radim na način koji sam tada usvojila i ponosna sam na to što sam učila od najboljih. Nisam razmišljala o tome da se vratim. Ovde mi je odlično, jer smo posle toliko godina, kao jedna velika porodica. Toliko toga smo prošli zajedno Pink i ja. Spadam u one osobe koje ne razmišljaju baš na moderan način, jer nisam sklona promenama takve vrste. Inače ovo novo NEnormalno vreme meni se uopšte ne sviđa, potpuno je dehumanizovano, bez ljubavi, ljudskosti, empatije. Kod nas, na Pinku, mi ipak živimo i radimo u dobroj ljudskoj atmosferi.

Imali ste izlete u autorskim emisijama, ali uvek ste se vraćali vestima. Zbog čega?

- Pa ne neke posebne izlete, mada je bilo nekoliko emisija ali više su to bili mini intervjui sa gostima. Ipak glavna baza uvek su mi bile vesti, a to je najozbiljniji i najodgovorniji deo televizijskog posla. Bilo je trenutaka kada sam pomišljala kako je recimo opuštenije i možda lepše raditi u zabavnom, dokumentarnom, kulturnom programu. Ipak, ostajala sam verna informativi. Teško joj je odoleti kada vam uđe u krv.

Jednom ste izjavili da je svaka žena- zmaj. Koliko je muškarcima uvek lakše u poslu kojim se bavite?

- Zaista tako mislim, jer sada već imam dovoljno životnog iskustva da mogu da podvučem crtu i da vidim kako stvari stoje. Obaveze koje ima jedna žena ne mogu da se porede sa onima koje imaju muškarci. Tako da je njima ipak možda malo lakše u životu a koliko je baš u ovom poslu, nisam sigurna, jer nema tu neke velike razlike. Eto, bar negde i u nečemu. Ali isto tako želim da kažem da mi se ne sviđa ovaj neki rat između muškaraca i žena i preuzimanja muške energije i uloge od strane žena. Upravo naša različitost treba da nas spaja, jer šta je žena bez muškarca i šta je muškarac bez žene? Mi treba da smo podrška jedni drugima, da se nadopunjujemo, jer za to smo stvoreni.

Da li ste svesni da gde god se pojavite, uvek skrećete pažnju na sebe. Jesu li tome doprinele vaše fotke na društvenim mrežama ili...

- Nisam svesna, ne znam za to. Nisam ni razmišljala o tome ali kada sam pre dosta godina počela da delim svoje fotografije na društvenim mrežama, pre svega na Fejsbuku, reakcije su bile burne, čak i u nekim medijima. Bilo je to tada nekako preslobodno ili možda, pre bih rekla, neshvaćeno na pravi način. Danas vidimo da je praktično ceo život ljudi u bukvalnom smislu dostupan svima na društvenim mrežama, jer smo ga sami dali na dlanu.

Da li je i dalje vaš životni moto: “Bog je u tebi, potrudi se da ga sretneš?”

- Naravno! To kakav je neko čovek, uverena sam, zavisi od toga da li se trudi da, pre svega, u sebi pronađe Boga. To je tako kompleksna stvar ali i najvažnije pitanje u životu. Mi se rodimo i dobijemo od roditelja i društva neko vaspitanje, usmeravanje ali čovek je dužan da sam sebe vaspitava dok je živ, da se koriguje, da napreduje u duhovnom smislu. Svedoci smo i kroz istoriju da su ljudi u kojima ne živi Bog odnosno ljubav, milosrđe, empatija, dobrota, ustvari zveri u ljudskom obliku. Da su čisto zlo. A zlo su jer u njima nema ljubavi, odnosno Boga. Takvi nam nameću ovakav život i zato je toliko nesrećnih, nezadovoljnih, potlačenih, zato je presudno biti čovek u svoj slavi božijoj. “Hodite k meni svi vi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti” (Jevanđelje po Mateju). Hoću reći, svi odgovori su nam dati u Bibliji, čitajmo je!

Bonus video:

(Espreso/Blic)