ODRAZ U OGLEDALU : Igra je iz raja izašla....Šta deca vide u njoj?

"Život je igra” – nekada davno izgovorena rečenica genija Nikole Tesle. Šta mislite o njoj? Ukoliko niste razmišljali na ovaj način, možda je vreme da počnete. Kada sam završila fakultet, zatražila sam jedan veoma neobičan poklon od svojih drugarica, mislim da ne možete ni da pretpostavite šta je bilo u pitanju.

Kofica za pesak, sa lopaticom i modelima za pravljenje figura od peska. Kada sam im zatražila poklon bile su zblanute i zabrinute, bila sam istinski oduševljena njihovom reakcijom, jer sam to upravo očekivala. Kada su mi ga donele na dan proslave diplome, rekla sam im da se okupe i da želim da im pojasnim zašto sam im tražila baš koficu. Pomno su me slušale i posmatrale šta sam imala da im saopštim, a to je da želim da mi ceo život od ovog trenutka pa do kraja života bude zabavan kao igra u pesku. Nasmejale su se, a ja sam bila oduševljena što su shvatili moje poimanje života. Sigurno se pitate: “Pa dobro, sa čime se povezuje priča sa decom i pozorištem?” – e, pa tu se moja priča nastavlja. Moja kreativnost se i razvila na pravom mestu, u pozorištu, samim tim i moj smisao za igru i vedrije poimanje realnosti.

Pozorište, moje utočište

Kada ste mali sva dešavanja pretvarate u igru. Gledate da sebi ugodite, stvarajući od nemogućeg moguće. Šta više poželeti? Pozorište kao jedna od kulturnih ustanova koje vam mogu ponuditi bezbroj iluzija, mogućnosti za ostvarenje vaših dečijih snova – da li biste onda poželeli nešto drugo? Možda sam baš i zato odlučila da se bavim glumom, jer sam videla mogućnost sveta u kome ne postoje granice i gde je sve moguće ostvarivo, pa makar to bilo i u mojoj mašti. Ono što bih svakom detetu na ovom svetu poželela jeste da se treba igrati stalno. Roditeljima bih dala savet da svojoj deci učine, upisujući ih na glumu, veliku uslugu – jer će im stvoriti život koji nisu mogli da zamisle. Živeće ga dva puta nedeljno, na sceni po dva sata dnevno, oživljavaće svoje najveće fantazije, razvijati kreativnost, množiti ideje, bogatiti svoj rečnik, čitajući razna dela – da li je neophodno još nešto reći? Dovoljno je razmisliti zašto je deci potrebno pozorište kao i nama odraslima i odgovor je jasan – hrana za dušu i telo, nada za bolje sutra.

Na časovima dok gledam decu u igri i pretvaranju, stvaranju, maštanju, vidim tu bezbrižnost na koju smo zaboravili odrastanjem. Pozorište nas svojom magijom i vraća na naš početak gde smo počeli i šta je nama važno.

Ne smemo zaboraviti kao što ni deca ne zaboravljaju da je vreme za opuštanje i razonodu svima neophodno jer se naše mentalno zdravlje na taj način čuva.

Deca su najbolji pokazatelj kako radost igre pokreće na velike stvari, kako u svom maštanju je sve moguće, pa što ne bismo i mi naučili od njih tu radost igre i razonode u poznijim godinama, u vidu pozorište, šaha, plesa ili neke druge aktivnosti koja će nas svet učiniti lepšim mestom.

(Espreso/Aleksandra Anđelković)