ODRAZ U OGLEDALU : Ničije dete

Prvi put sam poželela da pišem o mojoj istinitoj priči iz života, kako biste shvatili zašto laž ne prihvatam kao istinu ni po koju cenu i što ne umem da prećutim, jer me je život naučio da ne trpim nepravdu.

NEPRAVDA kao reč u mom rečniku se može uzeti već po rođenju. Rođena sam u porodici koja nije znala šta će sa mnom, čudno i smešno zar ne?

Barem pitanje svih je bilo uvek, a zašto su tebe ostavili da živiš kod babe i dede, a tvoja sestra je živela sa tvojim roditeljima je pitanje, na koje nemam odgovor, a zapravo ga znam.

Bol sa kojim se nosim godinama, istinom koja je kao nož koji te seče svakoga dana po malo jeste me naučio da svet posmatram drugačijim očima.

Kao neko koga su čuvali baka i deda od prvog dana malte ne rođenja, jer sam rođena sa upalom pluća, od koje sam bila nadomak da odem sa ovog sveta brže nego što sam došla. Moja majka kao nespremna nije znala šta će sa tim, pa je odlučila da me prepusti sudbini. Dok se moja baka nije tako lako mirila sa sudbinom već me uzela pod svoje, terapije i pažnja, ljubav, učinile su moje nejako telo da se oporavi i da eto, danas budem živa i zdrava.

Ovo nije priča o sažaljenju mene ili da je moja priča, priča Kasandre, već je pojašnjenje zašto ljudi nekada ne razumeju moje postupke, jer su nekada vrlo rigidni, ali život me je naučio da ljudima ne treba davati više od jedne šanse u životu, a na mom primeru sam potvrdila.

Odrastanje sa bakom i dedom je bilo i bajkovito i teško, jer koliko god su hteli da nadomeste ono što moji roditelji nisu dali, bilo je nezamislivo. Praznina sa kojom sam se borila godinama nije uspevala da se popuni.

Prazninu sam popunjavala sa drugaricama, pravila porodicu u krugu bliskih prijateljica i prijatelja. Oni su osećali da moja zavisnost od njih je mnogo jaka i da ih ponekad moji strahovi da će me napustiti guše. Nisu mogli da razumeju istinski strah kako je biti zaista ostavljen od onih koji po pravilu biološkom ili nekom drugom moraju biti uz tebe uvek, jer su ti podarili život.

Moja sudbina se poigrala sa mnom, da sam se često osećala kao NIČIJE DETE, svi su me vaspitavali. Od bake, dede, tetke, komšinice iz ulice, do pedagoga u školi. Bezuspešno su pokušavali da smire moj nemir koji sam nosila sa sobom. Bila sam jako nemirna kao dete, volela da se igram, jer sam se u toj igri jedino osećala slobodno i tako mogla da zaboravim na bol i prazninu koju sam nosila godinama. Tako sam i glumu zavolela, ona mi je pružila manji osećaj izgubljenosti i vratila osećaj pripadanja sebi i ljubavi.

Kada dete nema bazu, kao što je ja nisam imala, jako je teško da stekne poverenje prema drugim ljudima, uvek sumnja, sve preispituje i neda na sebe. Nekada delujem surova, besno, tvrdoglavo i bez saosećanja, ali zapravo samo je to moj odnos prema svetu koji nije imao milosti za mene. Ostavljena sam u ringu da se borim sa divom koji me je dočekao nespremnu i nokautirao još na početku, samo pojedinci znaju koliko mi je godina trebalo da se dignem iz te kome u kojoj sam se našla, zvano surova sudbina.

Nije mi lako ni dok pišem ove redove, jer će se svako pitati šta je bilo sa roditeljima tvojim, kako su mogli? Za neke stvari jednostavno ne postoji odgovor, barem ja ga imam na svoj način, a vama ostavljam da sami zaključite.

Nije izbor deteta da bude ostavljeno, nije izbor deteta da se rodi, jedini izbor deteta jeste da bude voljeno i poštovano. Ako to nema, celog života za tim traga.

Kao roditelj se nisam ostvarila još iako radim sa decom, mnogi moji prijatelji smatraju da bih bila divna kao majka, a ja kažem ovako : Deci koju učim pružam sve, od ljubavi, razumevanja, podrške, topline i prisutnosti koja im je potrebna uvek i svuda na putu odrastanja. Možda ne danas, ali ako i budem roditelj znam gde neću grešiti, a da li ću biti sjajan roditelj to ne postoji, ali puna ljubavi da, sigurno.

Biti NIČIJE DETE te nauči da razumeš koliko surovi ljudi mogu biti iz neznanja, nerazumevanja i sebičnosti, zato sam se uvek trudila da budem uvek suprotno sve u odnosu sa ljudima koji mi uzvraćaju istom merom.

Naučena sam vremenom da ne treba sebe davati više od onoga što želiš da daš, stoga moj život je uvek bio ispunjen raznolikim ludima, koji su bili u određenim fazama života za mene tu.

Ovim tekstom se zahvaljujem svima koji su bili tu da se manje osećam da nigde ne pripadam, da se osećam posebno i voljeno u svakom segmentu svog odrastanja.

Mojoj baki i deki, dugujem veliko HVALA što su od mene napravili osobu sa kojom mogu da se ponose i da znaju, da NIČIJE DETE je pronašlo svoj put.

Ljubav je osnova svega, baza za zdrav razvoj svakog deteta. Zanemarivanje bilo koje vrste ostavlja trajne rane na detetu, koje se ne vide isprva, ali znajte da dete sve razume i oseća. Stoga, moja poruka budućim roditeljima i roditeljima generalno, dete je osetljivo biće, nežno i prestravljeno svetom koje ne poznaje. Vodite ga kroz život putem ljubavi, strpljenja i razumevanja i nikada se neće osećati kao NIČIJE DETE.

(Espreso/Aleksandra Anđelković)