ODRAZ U OGLEDALU : Ruka seljaka zlata vredna, malo joj pažnje poklanjamo, zar ne?

Da li ste se ikada zapitali, odakle svo voće na vašem stolu, odakle taj divni crveni paradajz, volovsko srce?

Niko od nas se ne zapita kako smo srećni što imamo sve te vredne ljude na selu, koji ustaju pre prvih petlova, skupljaju seno, vode brigu na imanjima, o kokoškama, kravama, prasićima, sve samo da bi nama u gradovima olakšali život. Kod nas se sve nekako podrazumeva. Moji baka i deda su rođeni na selu.

Deda je dugo živeo na selu jer je rano ostao bez majke, sećam se kako je pričao,kao najstariji je pomagao braći na njivi,mesili hleb da bi se prehranili, vodili računa o celom imanju, jer je njihov otac bio zaokupiran drugim tekućim stvarima, koje život nosi. Onda je moj deda kao neko rođen na selu, se borio u gradu, jedno vreme je radio i u inostranstvu kako bi nam pružio lagodniji život. Kada pomislim koliko ljudi sa sela imaju mudriju filozofiju života, sve što steknu čuvaju, pomažu se sa komšijama, sve im je važno, svaki trenutak, da bi sto bio pun hrane. A mi ovde u gradu, ne znamo ni delić njihove muke, dok se bore da prodaju obrano, maline, šljive, ubijaju ih sa cenama, a niko ne vidi njihove žuljeve na rukama, pogurena leđa, naborana lica od ozbiljnog rada. Fascinatno je što smo došli u situaciju da se hvale pojave, koje se bave kriminalom, mutnim radnjama, na žalost nisam mogla da odaberem adekvatniji termin, jer to za mene nisu ljudi. Hvalisati se skupim automobilom stečenim, nečijom mukom, varanjem, laganjem, ali važno je da se ima. A šta se tu ima zapravo, a šta se nema?

Kada čujem da takve tipove nazivaju seljacima, uvreda mi je velika, jer porediti njih sa plemenitim seljakom, koji mukom svoje imanje stiče je užasno. Nikada mi neće biti jasno zašto se veličaju pojave, poput kiminalaca, sitnih prevaranata,koji su došli do neke pozicije i viletine u nekom skupom Beogradskom kvartu, dok vredni, seljaci, pošteni, se stavljaju u drugi plan i čine nebitnim

Ovu temu sam odabrala, jer se već danima priča na temu džibera, onih koji imaju para, koji voze skupa kola, pa se iživljavaju kako žele i kako im se može,a onda je on Car, Kralj, Faca, a on je sve samo ni jedan od tih čije su titule nosili sigurna sam neki plemeniti ljudi, a ne seljačine sa velikim S.

Nije svakome lako da govori na ovu temu, čak se ljudi i sklanjaju kada vide te opake momke, kako se mršte,kada prave gužvu,haos gde god da se nađu samo da bi bili u centru pažnje, čemu ta potreba da se vidi koliko si loš?

Seljak, radi plemenite stvari na selu, kosi travu, livade pokosi za života da bi nahranio stoku,stekne nešto malo poštenim radom, zamesi hleb da cela porodica preživi, štedi svaki dinar da deci omogući školovanje u gradu, a ovi se bahate kupljenim diplomama i prostaklukom. Takvi nam se svakoga dana veličaju, a ni čemu nisu doprineli, niti imamo koristi od takvih ljudi, osim da budu strah i trepet i da se o njima ne priča, jer su oni opasni momci.

Poenta ove moje kolumne danas jeste da sam moju veliku zahvalnost da iskažem svim divnim ljudima na selu, koji se bore za opstanak naše privrede. Zahvalna sam što sam neko čija linija potiče sa sela, time se ponosim. Iako sam rođena u gradu nikada mi uzori ne mogu biti gradski seljaci, skorojevići i oni koji ne znaju da cene dinar koji se zaradi, već ga olako troše, jer i sami znaju kako su ga zaradili.

Moja jasna poruka jeste da nikada ne zaboravimo na poštene ljude,na prave vrednosti ma šta nam ovo vreme danas donosi. Ne veličamo one koji se veličati ne smeju, već da uvek budemo zahvalni što veliki ljudi, pošteni kao što su ljudi na selu postoje i da ih nikada ne zaboravimo, kao i odakle nam koreni potiču.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Aleksandra Anđelković)