UDALA SE, ZAPOSLILA I RODILA DECU, A DA NIKO NIJE ZNAO ISTINU O NJOJ: Svi su ostali u šoku kad im je otkrila TAJNU!

- Na prvi pogled, ja sam obična žena. Imam 42 godine, samohrana sam majka, radim u školi i živim potpuno normalno - ali decenijama sam uspešno od svih krila svoju najveću i tako očiglednu tajnu.

Tako svoju ispovest počinje Zena Kuper, školska savetnica koja već decenijama kroz život ide slepa, a da to niko nije primetio.

Zena od detinjstva pati od dislokacije sočiva u očima, zbog čega je gotovo sasvim slepa. Počelo je tako što je krenulo da joj se magli pred očima, a onda joj je vid bivao sve slabiji i slabiji. Zena je o tome toliko dugo ćutala da se na kraju činilo besmisleno da o tome ikome uopšte govori. Tajna je isplivala kada je imala 38 godina, a čak ni njeni roditelji nisu bili svesni da im je ćerka slepa.

Varala je sve napornim trikovima - pamtila je do detalja puteve kojima se kreće, znala tačno gde put savija, a gde je koja rupa. Hranu je razaznavala po mirisu, a ljude po glasovima. Uzrok je Marfanov sindrom, retka genetska mutacija.

- Živela sam u stanju večnog opreza i planiranja. Stalno sam brojala stepenice, upijala sve iz svog okruženja, osluškivala kako bih sve upamtila. Kad sam bila mala, nisam ni uviđala da sam drugačija. Mislila sam da svi vide maglu pred očima ili pipali šavove na odeći da bi znali kako da se obuku - kaže Zena.

- Godine su prolazile i ja sam počela da uviđam da nešto ipak nije u redu, ali nekako je bilo kasno da kažem ljudima da sam slepa. Mislim, kad je tačan trenutak da kažete da ste se godinama pretvarali da je sve u redu? - kaže ona.

Ono što ju je sprečavalo da prizna svoje stanje je, kaže, strah od reakcija drugih ljudi.

- Plašila sam se da mi niko neće verovati. Ljudi misle da je slepilo kada vidite samo crno pred očima, ali 90 odsto nas vidi neki mali komad svetlosti. Pored toga, stidela sam se. Svi će me sažaljevati, mislila sam, a toga sam se najviše plašila - objašnjava.

Konačno je priznala sve kada je na poslu pomešala dvojicu tinejdžera koji su joj poslati na razgovor.

- Bili su slične visine i boje glasa. Tako sam savetovala pogrešnog dečaka. Nije to sad neka tragedija od greške, ali mene je strašno pogodilo. To je prvi put da me je moja taktika skrivanja slepila izdala. Od tad, izgubila sam koncentraciju, počela da zaboravljam na rupe na putu, stalno padala i shvatila da moram da priznam ljudima. Nisam želela da sebe vidim kao invalida, ali morala sam to da uradim - kaže Zena.

Danas ima psa vodiča, Munka, koji joj izuzetno pomaže u svemu. Njeni roditelji, kaže, bili su očajni što nisu primetili da im je ćerka slepa.

- Mama je bila očajna. Nije pojma imala da imam problem sa vidom. A ja, ja nisam htela ništa da im kažem da ne bi brinuli za džaba jer svakako ne mogu da mi pomognu - kaže Zena. Ona danas živi sa dvoje najmlađe dece, Zedlijem (15) i Džejdanaom(17).

Zena je uspela da živi prividom normalnog života. Sa 22 godine, već je imala svoju kuću, i razvela se od prvog muža sa kojim ima dve ćerke, Rašinu (22) i Korišu (21). Kaže da je njen muž znao da ima male probleme sa vidom, ali da pojma nije imao o razmerama njenog slepila. Nisu to znali ni njena naredna dva partnera i bili su u potpunom šoku kada im je to otkrila.

- Sa decom sam se isto lako snalazila. Znala sam da su bolesni po gorkom mirisu njihove kože, a kako su rasli tako su mi i sami olakšavali snalaženje s njima. Devojčice su mi posebno mnogo pomogle. U to vreme, još je radila kao medicinska sestra, ali kada je shvatila da uopšte ne vidi ulcer na nozi pacijenta koji se spremao za operaciju, shvatila je da mora da promeni posao.

- Danas više ne bih ni htela savršen vid. Zbog toga što sam slepa koristim delove mozga koje drugi ne koriste. Osećam ljudska raspoloženja, osećam njihov osmeh. Nikad nisam videla lica svoje dece, ali videla sam im srca - zaključuje ona.

Bonus video

(Espreso.co.rs)