GLEDALA SAM ĆERKICU U KADI, I POMISLILA KAKO BIH LAKO MOGLA DA JE UGUŠIM! Potresna ispovest žene koja je pobedila POSTPOROĐAJNU DEPRESIJU

Postporođajna depresija je ozbiljno stanje o kojem se čini da je sramota govoriti.

Mentalna higijena je jako važna, posebno za mlade majke. O tome koliko ova bolest može biti ozbiljna govori ispovest jedne žene koja ju je preživela, a koju je objavio hrvatski portal "100 posto".

Prenosimo je u celosti:

Neki dan sam radila reda u starom ormaru i ugledala sam malenu belu narukvicu koju je moja ćerka dobila u bolnici nakon porođaja. Kao da me nešto udarilo u trbuh, došla su mi strašna sjćanja iz tog razdoblja, toliko crnih misli i tuge. A sve je trebalo biti potpuno drugačije.

Suprug i ja bili smo zajedno još od srednje škole. Oženili smo se nakon deset godina hodanja i nekako je prirodno s tim došla želja za bebom. Nismo morali puno čekati i već sam u naručju imala našeg sina. Obožavala sam ga od prvog dana i bila mu potpuno posvećena. Uživala sam u ulozi majke. Moj suprug oduvek je puno radio tako da se nije u ništa previše petljao niti učestvovao u brizi oko deteta.

Sve sam stizala i nije me to preterano uzrujavalo. Postalo mi je normalno da ga nikada nema.

Sin je taman napunio dve godine kad sam doznala da sam ponovno trudna. Nismo planirali još jednu trudnoću i nekako sam mislila da sam stvorena za jedno dete. Ipak, veselila sam se bebi jer su se svi oko mene veselili. Nikako nisam mogla zamisliti kako bih mogla još nekog voljeti kao svoje prvo dete. Ali, čitala sam da se i druge mame susreću sa sličnim mislima pa sam probala ne razbijati glavu s tim.

Dirala bih svoj trudnički trbuh bez imalo oduševljenja. Osećala sam se loše zbog svojih osećaja, odnosno potpunog nedostatka osećaja prema tom biću u mome trbuhu čije udarci su bili sve jači.

Nisam s nikime pričala o svojim strahovima, bila sam uverena da je problem u meni. Supruga i dalje većinom nije bilo doma tako da on uopšte nije sumnjao da nešto nije u redu.

Došao je dan porođaja. Sve je išlo jako sporo. Pukao mi je vodenjak u predrađaoni, ali nikako da krenu trudovi. Dali su mi drip i onda su krenuli užasni bolovi. Mučila sam se nekoliko strašnih sati koji su se činili dugi kao godine. Preklinjala sam sestre i lekara da me pošalju na carski, ali pravili su se kao da me ne čuju.

Muž je bio kraj mene, urlala sam neka on nešto preduzme. Kao i uvek, on je slegao ramenima. U jednom trenutku otkucaji srca moje nerođene jevojčice su počeli padati. Videla sam mužev izbezumljen pogled, svi su se ustrčali. Na kraju su je izvlačili na vakum. Popucala sam gde god sam mogla.

Dali su mi moju ćerku da je vidim, ali jednostavno nisam imala snage. Nisam je imala volje pogledati, kamoli poljubiti.

Još sam se živo sećala prvog susreta sa sinom, njegovog mirisa i mog oduševljenja. Ali, sada sam bila toliko umorna da je čak i osećaj krivice zbog moje nezainteresovanosti prema bebi brzo iščeznuo.

Srećom i čudom ona je bila potpuno zdrava. Vrlo brzo su nas pustili kući. Ja se još nedeljama nisam mogla pomaknuti zbog šavova. Mama mi je došla pomoći. Preselila je k nama jer živi u drugom gradu. Sve je radila po kući, hranila nas, spremala, bavila se sa starijim sinom. Donosila mi je ćerku na dojenje i bavila se s njom.

Ja sam samo ležala, a crne misli su me sve više obuzimale. Uopšte nisam imala nikakve osećaje prema svojoj kćeri. Malena crnokosa bebica nežno je sisala, a ja sam imala utisak da se sve to događa nekome drugome.

Suprug nije imao razumevanja za moje probleme i govorio mi je da je čudno kako se sve druge majke normalno brinu za bebe, a ja ne.

Nakon tog prvog meseca sam ojačala pa je i moja mama odlučila otići kući. Nije bilo razloga da ostane, a i dvosoban stan je premalen za sve nas. Bila sam užasnuta i strahovala sam od trenutka kad ću ostati sama s dvoje dece.

I dalje nikome nisam pričala o svojim osećajima. Imala sam strahovitu grižnju savesti i stalno sam si predbacivala da sam grozna majka. Kad se sad setim tog vremena i bila sam nikakva majka.

Bila sam strašno umorna i neispavana i to je samo još više pogoršavalo stvari. Ćerka je bila zahtevna beba. Stalno je plakala, ponekad mi se činilo da vrišti. Verovatno je osećala moju nervozu. Stalno sam joj davala dojku, a ona je bila neutešna. Bila sam uverena da je gladna. Počela sam brojati njene obroke, pisati kada i koliko jede, koliko spava... Kada nije spavala ili bila gladna po mojoj računici, izbezumila bih se i razmišljala da moramo na hitnu.

Noći su bile najgore, ponekad sam samo željela da zaspim i više se nikad ne probudim. Pritisak je bio ogroman.

Muž je bio potpuno zbunjen. Ponekad bi kome nešto u stilu 'kako mogu sve druge žene, a tebi je tako teško'. Sluđivalo me to. Gotovo da nismo mogli izmeniti dve riječi bez svađe. Onda bi on otišao na posao i ja bih ostala sama s bebom i trogodišnjakom u našem stanu. I tako svaki dan, celi dan.

Gledala sam prolaznike i pitala se zašto su oni nasmejani, a ja tako nesrećna.Stariji sin tih prvih meseci nije išao u vrtić da beba ne bi pokupila neku virozu. To je još više komplikovalo stvari jer ja više jednostavno nisam imala snage za sve.

Ponekad bih nas krenula spremati za park i još dok sam se oblačila bi me počeo oblivati hladan znoj. Imala sam utisak da mi nešto bubnja u glavi. Bila sam van sebe. Najčešće bih na kraju odustala od svega.

Suprug bi dolazio predveče, pojeo bi i spavao. Ili bi mi nešto rekao što je bilo još gore. Bila sam potpuno sama. Kad bih hodala po kvartu vijela sam ljude koji prolaze i osećala se kao da sam pala s Marsa. Gledala sam ljude oko sebe i pitala se zašto su oni tako nasmejani, a ja tako nesrećna.

Dok sam jedne večeri kupala decu prvo sam sredila starijeg. Poslala sam ga u dnevnu sobu i upalila mu crtić. Jadan, već se navikao na moje stalno ignorisanje pa nije postavljao puno pitanja. Onda sam krenula kupati mlađu. Gledala sam njeno maleno telo i kosicu. Počela je neutešno plakati. Sve jače i jače. Pomislila sam u jednom trenutku – mogla bih ju sad ugušiti. Trajalo je sekundu, ali tu misao više nisam mogla izbaciti iz glave.

Kasnije su mi objasnili da se radi o prisilnoj misli koja se zna događati. Kasnije je postalo sve gore.

Bila sam i ujverena da moje mleko nije dobro iako je malena odlično napredovala. Uverila sam se da je ona loše. Strahovala sam da će umrieti.

Čim bi zaplakala, ja sam tražila neki dublji razlog. Surfala sam internetom tražeći koju bolest. Muž bi došao kući i pitao gde je ručak i zašto stan izgleda kao da je pala bomba. Nisam mu znala objasniti. Bila sam u potpunom rasulu. Tada mi je došla prijateljica koja je taj haos danima posmatrala. Rekla mi je kasnije da je mislila da će sve proći i bojala se mešati.

Ali, jednog dana je shvatila da je sve izmaklo kontroli nakon što me nazvala, a ja sam izbezumljeno počela plakati. Pričuvala mi je djcu i poslala me svojoj šogorici koja je psihijatrica. Brzo mi je dijagnosticirala postporođajnu depresiju. Dobila sam lekove i malo po malo mi je postalo bolje.

Muž se pokazao kao kukavica i otišao. Otišao je kad nam je najviše trebao. Alo, ne zamjeram mu više. Svako ima svoje razloge. Ljubavi između nas ionako više nema.

Roditelji su mi bili velika podrška. Deca i ja smo otišli k njima i proveli tamo tri meseca dok se ja nisam malo oporavila. Sada, četiri godine kasnije osećam se odlično. Puno su mi pomogle i meditacija i joga koje godinama prakticiram. Sve me to prilično smirilo i opustilo.

Teški dani su iza mene. Moja beba je izrasla u prekrasnu devojčicu, koja najviše voli pevati i plesati.

Svim friškim mamama rado pričam o svojim teškim danima jer sam sigurna da mnoge prolaze isto. Ne smeju se sramiti i trebaju čim pre potražiti pomoć. Sada žalim zbog svake sekunde koju svojoj kćeri nisam bila majka koju zaslužuje, nadam se da ću joj ljubavlju sve nadoknaditi.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/100posto.hr)