Bio je prva zvezda srpskog fudbala: U svim kafanama imao sto, navijači ga nosili, a decu mu hteli izbaciti na ulicu

Blagoje Marjanović Moša je uživao kultni status – u svim viđenijim prestoničkim kafanama je imao svoj sto, trgovci su mu poklanjali engleski štof, a berberi za njega čuvali najbolju kolonjsku vodu. Zbog spektakularnih golova koje je davao, Blagoja Marjanovića su nebrojeno puta nakon utakmice na leđima nosili oduševljeni navijači.

Čitava Jugoslavija znala je njegovo ime, a za lepim momkom sa talasastom gustom kosom ludele su i devojke. Ipak, Moša je čitav život proveo samo sa jednom – oženio se 1938. godine Planinkom Ćulić iz Splita koja je takođe volela fudbal i bila Mošina velika podrška. Par je dobio dvoje dece – sina Zorana i ćerku Višnju.

Najbolji strelac prvenstva Jugoslavije Moša je bio čak tri puta – 1930, 1936. i 1937. godine. Poslednji meč u dresu sa državnim grbom odigrao je 3. aprila 1938. protiv Poljske u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. Za reprezentaciju je nastupao 57 puta i dao 36 golova.

Nakon povlačenja iz aktivnog fudbala, krajem četrdesetih, Moša se posvetio trenerskoj karijeri. U ovome ga je na kratko omeo Drugi svetski rat koji je, kao vozač Jugoslovenske kraljevske vojske, proveo u zarobljeništvu u logoru ”Firstenberg” kod Berlina gde je bio do 1944. godine.

Posledice teškog moždanog udara pratile su ga do kraja života

Posle 1945. Moša je radio kao trener BSK-a, sa kojim je 1953. godine osvojio nacionalni kup. Trenirao je i italijanske klubove Torino i Kataniju, a zatim i Pobedu iz Prilepa. Napisao je i udžbenik “Kako ću najbolje pripremiti svoj tim”, a kroz njegovu “školu” prošla su neka od kasnije najvećih imena jugoslovenskog fudbala.

Blistava karijera Blagoja Marjanovića Moše prekinuta je u trenutku kada se spremao za put u Koreju 1961. godine. Tada je doživeo težak moždani udar posle koga mu je cela desna strana ostala oduzeta, a ni sposobnost govora mu se nikada nije vratila. Imao je samo 54 godina.

Sa posledicama moždanog udara Moša se borio do kraja života. Sin ga je često šetao po Beogradu, a za dugi niz godina prestoničani su ga zaustavljali i pozdravljali jer ga nikada nisu zaboravili. Najveću radost mu je pričinjavao odlazak na stadion. Moša je imao doživotnu počasnu propusnicu za sve utakmice na teritoriji SFRJ.

Umro je 1984. godine i sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. Njegovo ime nosi jedna ulica na Novom Beogradu, a podignuta mu je i spomen česma na gradskom stadionu u Pančevu.

Na prvom svetskom fudbalskom prvenstvu u Urugvaju reprezentacija Jugoslavije sastavljena samo od igrača iz Srbije zabeležila je istorijski uspeh osvojivši treće mesto. Zahvaljujući filmu Dragana Bjelogrlića "Montevideo, Bog te video" njihov uspeh postao je poznat čak i onima koji ne mare mnogo za sport, a uloga slavnog Moše dodeljena je Petru Strugaru.

Kako smo ranije pisali , sin i ćerka čuvenog fudbalera Blagoja Moše Marjanovića su u prošlosti zamalo primorani da se isele iz stana koji je njihov otac 1958. dobio od grada i bivšeg kluba BSK-a.

Trosobni stan na Trgu Nikole Pašića u Igumanovoj palati u centru Beograda pripao je 1991. restitucijom Srpskoj pravoslavnoj crkvi, dok potomci legendarnog igrača, koji je igrao na Svetskom prvenstvu u Montevideu 1930. u njemu danas žive kao zaštićeni stanari.

Zoran i Višnja, deca Moše Marjanovića, reklči su tada da su stan u Igumanovoj palati, koja se vodi kao zadužbina, uvek doživljavali kao svoj i da sve do sada nisu strepeli da bi mogli da ostanu bez njega.

– Zakoni su se menjali, ali naše probleme niko još nije rešio. Nismo jedini stanari u Igumanovoj palati. Uredno plaćamo porez na imovinu, kao da smo vlasnici stana, plaćamo sve račune, kao i rentu od oko 160 evra koju je odredila Srpska pravoslavna crkva. Sa SPC nemamo nikakav problem i oni su korektni, ali plašimo se da je sve bliži momenat kada će od nas biti zatraženo da se iselimo, objašnjavao je za Danas Zoran Marjanović.

(Espreso/Blic žena/Istorijski zabavnik.rs)