"JEDAN SRAMOTAN SIMPTOM NISAM OČEKIVALA": Ova mama je sasvim iskreno govorila o 2. trudnoći!

Kada je rodila svoje prvo dete Džozi Rozenberg Klark je već razmišljala o tome da li će se nekad ponovo odlučiti na "novo putovanje", odnosno drugu trudnoću. Štaviše, kaže da je nekoliko puta, sedeći pored svoje bebe koja je plakala u tri sata ujutru, mislila da "ljudi koji imaju drugo dete nisu normalni".

Međutim, stvari su se, kako kaže, promenile kada je njena ćerkica napunila 10 meseci i sve je postalo malo lakše. "Pomislila sam ’ovo je zabavno, mogla bih opet’", napisala je ona za mamamia.com.au.

"Onda je napunila tri godine i svi smo prolazili kroz pakao. Zarekla sam se da neću nikada, nikada više, da prolazim opet kroz tu fazu".

Džozi kaže da je nekolio njenih prijateljica u međuvremenu rodilo drugo dete, a njena ćerka je te godine napunila četiri, dok je ona napunila 38, i opet je počela da razmišlja o drugoj bebi.

"Moj partner je definitivno želeo drugo dete više od mene. Ali da budem iskrena, to jedva da sam uzela u razmatranje jer je muškarcima mnogo lakše da donesu tu odluku nego ženama", kaže Džozi, priznajući da su, nakon razgovora, odlučili da stvari prepuste prirodi.

"Sledeće što znam je da sam sedela na WC šolji i gledala u dve crtice na testu za trudnoću, pitajući se u šta sam se to uvalila. Prošla sam kroz sedam faza... pa, ako ne tugovanja, onda definitivno nečega kada sam saznala da ću imati drugo dete. To su bila osećanja koja nikad ranije nisam imala.

Prvu bebu sam očajnički želela, tako da sam bila presrećna kada sam shvatila da sam trudna. Kada sam četiri godine kasnije videla iste rezultate, šok je bio moja prva reakcija. Danima sam bila sluđena i pokušavala da obradim tu informaciju. Kako dete raste i navikavate se na majčinstvo, ponovo postajete ona ista stara osoba, vaše telo je opet vaše, nastavljate karijeru, dete odrasta i sve manje ste mu potrebni tokom dana".

Ova mama kaže da ni sama nije znala zašto se odlučila na drugu trudnoću, odnosno da opet odlučila da prolazi kroz zahtevnu fazu sa novorođenčetom.

"Kako su prolazili dani, bilo mi je užasno jer sam shvatila da osećam kajanje dok sam se prisećala svih najtežih trenutaka sa bebom. Nedostatak sna, pelene, uvećane grudi za koje je beba neprestano zakačena, visoka stolica, uvođenje čvrste hrane, zubi, učenje da se sama uspava, o bože, to beskrajno menjanje pelena", navodi Džozi šta joj je sve prolazilo kroz glavu, nakon čega je usledio osećaj krivice.

"Za početak, ta beba u mom stomaku nije tražila da se rodi, a ja sam se već kajala zbog njenog postojanja. A znam i kako je teško kada neko očajnički želi da vidi pozitivan test, neko ko se bori da začne i prvo, a ne drugo dete. Koliko je nezahvalno to što se kajem za nešto za šta bi druge žene ruku dale? Mrzela sam sebe zbog tog haosa od emocija, posebno jer nijedna od njih nije bila pozitivna", napisala je ova mama.

Džozi ističe da je nakon toga usledila anksioznost jer je neprestano postavljala sebi pitanja na koja još nije imala odgovor.

"Kako će se beba uklopiti u naše živote? Šta ako budem morala da je hranim u isto vreme kada njenu stariju sestru treba da vozim u vrtić? Šta ako, za razliku od mog prvog deteta, ne bude volela da se vozi u kolima i bude vrištala ceo put, a ja skrenem s puta pokušavajući da je smirim?"

Nakon svih ovih osećanja, usledile su mučnine, koje su, kako kaže, trajale po ceo dan sve do 17. nedelje.

"Bilo mi je toliko muka da sam zaboravila da sam trudna. Da me je neko pitao koji sam mesec, ne bih znala da kažem dok ne pogledam u aplikaciju, za razliku od prve trudnoće kad sam u sekundi znala da kažem 15 nedelja i četiri dana".

Džozi je konačno odlučila da porazgovara sa prijateljicama o tome, jer su one već imale po dvoje dece.

"Laknulo mi je kada sam otkrila da nisam jedina koja je imala ove neželjene, negativne misli. Ipak nisam tako užasna osoba! Izgleda da su mnoge od njih preispitivale sebe da li su donele dobru odluku u vezi sa drugom trudnoćom. Pošto sam i sama drugo dete, razmišljam često o tome kako se dolazak drugog deteta ne čeka sa istom radošću kao prvo dete. Album mog starijeg brata je prepun njegovih slika kada je bio beba, dok moj nije ni pola popunjen".

Džozi kaže da ju je iz ovog osećanja kojeg se i sama stidi izvukla njena četvorodišnja ćerka.

"Nisam baš zračila neviđenom radošću, ali je ona to nadomestila. Njeno uzbuđenje zbog toga što će biti starija sestra je zarazno. Ona ne zna za kajanje, krivicu ili anksioznost. Sve što zna je da je njena toliko voljena sestra ili brat sada veličine luka i da će za nekoliko meseci moći da je pomazi".

Ova mama kaže da je joj je jedna mama u razgovoru rekla: "Nikad se ne kaješ zbog onoga što imaš", a kako ističe, sada i ona počinje da veruje u to.

Bonus video:

(Espreso / yumama / J.J)