VUDSTOK IZ PRVE RUKE: Sve je bilo haotično, ali nama to uopšte nije bilo važno (VIDEO)

Kada je pre 50 godina najavljen, a potom i održan festival Vudstok, u Vajt Lejku kod Betela u državi Njujork, mnogi njegovi protagonisti i budući posetioci nisu ni slutili da će prisustvovati antologijskom događaju. Niko nije bio spreman na to da će se pojaviti pola miliona ljudi. Među gostujućim muzičarima nije bilo nekih od najvećih zvezda tog trenutka, poput Boba Dilana ili Led Cepelina, dok su drugi tek bili u usponu. Premda danas nastup Hendriksa na Vudstoku, i njegovo izvođenje američke himne, smatramo legendarnim, manje je poznato da je on svirao tek u ponedeljak ujutru, kada se publika već u najvećoj meri razišla jer je festival zvanično završen u nedelju.

Naravno, Vudstok nije bio tek muzički festival, već kontrakulturni događaj prvog reda, koji je na (naknadnom) značaju dobio upravo zahvaljujući svojoj masovnosti. Pola miliona hipika na jednom mestu ni u ono vreme nije bio svakidašnji događaj, pa je već i ta činjenica pomogla da se kasnije ispredaju brojna tumačenja značaja Vudstoka, te mitovi i legende o hipicima i koncertima koji su tada održani.

A kako je bilo tamo, u to vreme, iz prve ruke? Krajem šezdesetih, u SAD je boravila tada mlada studentkinja likovne akademije Vera Ranković. Pedeset godina kasnije, ispostaviće se da je ona možda bila i jedina osoba iz Srbije koja je prisustvovala ovom događaju - ili barem jedina za koju tako nešto pouzdano znamo, a da je spremna i raspoložena da govori o tom iskustvu. Prošlo je 50 godina pa i sećanja blede, ali su njene opservacije i utisci sa festivala ne samo zanimljiva lična istorija, već i lucidan osvrt na događaj ophrvan mitskom percepcijom, na maglovitom polju između činjenica i legende.

Kako ste se odlučili za odlazak na Vudstok?

Tada sam studirala na Likovnoj akademiji u Bostonu. Od 1965-1967. su hipi i antiratni pokret bili u usponu, mislim da je 1969. bila vrhunac svega toga. Svake godine kad se završavala nastava preko leta, mi studenti smo imali kombi i išli malo na proteste, malo na festivale. Bilo je jako mnogo festivala. Maltene svaki vikend je bio negde festival, od Kanade do Vašingtona, duž cele istočne obale. Vudstok je bio samo jedan od tih festivala. Nismo ni slutili da će on postati istorijski.

Na koje ste još festivale išli te godine?

Ne sećam se, prošlo je 50 godina. Čak I Vudstok sam zaboravila, pošto sam posle toga došla u Srbiju, gde sam imala svoj lični život, karijeru, i na kraju krajeva devedesete, sa svim onim što nose. Tako da je taj događaj otišao u neki “zip drive”. Sad kad pričam i čitam o tome, vraćaju mi se pojedinačne slike. Ali kad sam tamo bila, uopšte nisam imala utisak da prisustvujem nekom značajnom događaju, da to sve treba pamtiti. . Ništa posebno ga nije izdvojilo, osim masovnosti koja je bila prosto neverovatna.

Kako se sećate samog dolaska na festival?

Bilo je teško probiti se. Sve je bilo zagušeno, tako da smo satima putovali. Na kraju smo digli ruke i nismo ni stigli do samog centra gde se sve odvijalo, nego smo parkirali na periferiji, gde smo mogli. Ali se sve čulo. Toliko je jako bilo ozvučenje.

Koliko daleko ste bili od bine?

Bina se videla u daljini, i neki mali ljudi na njoj. Ali dobro se čulo. Mada, da vam kažem – jako mali procenat ljudi je tamo došao samo zbog muzike. Došli su zbog druženja. Muzika je, naravno, bila dobar povod, a ti muzičari su tek bili na počecima karijere, u dvadesetim godinama. Oni su pripadali supkulturi. Recimo, Dženis Džoplin i Hendriks – oni su bili u usponu. Oni su tek kasnije postali megazvezde, možda je i Vudstok doprineo tome.

Da li ste vi došli zbog druženja, muzike ili aktivizma?

Zbog svega. To je bilo tri dana muzike i umetnosti. Bilo je i izložbi slika i primenjene umetnosti. Mi smo se tu osećali dobro, kao među svojima. Naravno, to je tada bila i moda – mladi ljudi koji idu tamo gde idu i drugi mladi ljudi. Mi smo posle nastavili sa drugim festivalima.

Da li ste sve vreme bili na istoj lokaciji na festivalu, ili ste prilazili i bliže bini?

Šetali smo se, ali kola su ostala tu. Prilazili smo bini, šetali smo se svuda okolo. Iskrena da budem, teško mi je da se svega setim, mešaju se utisci sa svim tim drugim festivalima.

Kako se sećate same atmosfere?

Bila je fantastična. Zamislite samo pola miliona ljudi koji su tu četiri dana. Nigde policije, nikakvih redara nije bilo. I nikakvih incidenata. To je neverovatno za današnje vreme, naročito za nas ovde – mi smo svi nešto naelektrisani i na kraj srca. Toliko smo podeljeni i ekstremne razlike su među nama, političke i koncepcijske...

Šta je vama lično od muzike bilo najzanimljivije na Vudstoku?

Ja sam volela Kridense (Creedence Clearwater Revival, op.a). Volela sam i Džoan Baez. Ali ta bina je bila strašno daleko, i tu se stalno nešto događalo. Neko naiđe, jedeš, spavaš, pričaš, šetaš…. Prvi dan kad smo došli, to je bilo od šest sati. Tad su bili ovi američki narodnjaci, pa Indijci, njih su Bitlsi prethodno doveli u modu. Onda su u subotu i nedelju počinjali oko 12, svaki bend bi imao sat-dva na bini. To bi trajalo celo popodne i noć. Ko je to mogao da gleda? Čak nisi znao ni ko kad svira, tako da se recimo dešavalo da neko nastupa i svi spavaju. Niko živ nije budan! (smeh)

Bilo je strašno kišovito u subotu i nedelju, užasan pljusak. Čak ni bina nije imala krov nego neke cirade, tako da je i program pauziran. Ljudi su se sklanjali, gde je ko mogao. Mi smo bili u kombiju. Onda se sve pomeralo, tako da je Hendriks nastupio u ponedeljak ujutru kad su svi već bili otišli. Blatište je bilo veliko. Cela stvar je bila dosta dezorganizovana - hrana, piće, klozeti, sve je bilo haotično. Ali čovek kad je mlad, ne obraća pažnju.

Vama to ništa nije smetalo?

Ma jok, kakvi! Mi smo bili kao čergari, nosili smo sve svoje sa sobom. Nakupiš se u samoposluzi i miran si tri dana. Nikakav problem. Mi nismo ni bili mnogo zainteresovani za hranu, jeli smo samo da preživimo. Nije nam uopšte to bilo važno.

Tokom narednih godina i decenija pričalo se o hipicima kao promiskuitetnima, da je tu bilo dosta droge i seksa.

Niksonova, strejt i konzervativna Amerika je pričala sve najgore o hipicima. Kao da smo propaliteti i narkomani. Međutim, to uopšte nije bilo tačno. To su bili uglavnom studenti, deca iz dobrih kuća, i ta njihova pobuna je bila protiv materijalnog sveta. Nisu oni bili neuravnoteženi i kriminalni likovi. Hipici su posle, sedamdesetih, ušli u mejnstrim i puno toga je prihvaćeno. Mi smo prvi, recimo, počeli da se bavimo ekologijom i promenom klime, još u ono vreme. Pa organskom hranom.

Bilo je, kao što znate, i komuna. Gostovala sam u par komuna na kratko, ali nisam bila taj tip, da se izopštim iz društva. Oni su išli u neku američku divljinu, “off the grid”. Otkačeni od struje i vode, gde su živeli potpuno komunistički život gde svi rade i svi dele, svi čuvaju zajedničku decu.

Bile su dve vrste hipika. Jedna vrsta je istraživala svoju psihu jer je tad bio pronađen LSD. Pomoću marihuane i LSD-a oni su želeli da otkriju neke svoje unutrašnje svetove i da se izdvoje iz tog materijalnog sveta. U ono vreme se od mladih ljudi srednje klase koji su išli na fakultet, očekivalo da idu utabanim stazama, da se zaposle i da imaju karijere, da kupe kuće da se vežu dugovima i kreditima. Oni to nisu hteli.

Ja sam bila vrlo angažovana politički. Mi na Akademiji smo bili ta druga vrsta hipika, koja nije htela da menja sebe, već svet. Mi smo zaista bili veliki idealisti i mislili smo da možemo to da uradimo. Naravno, ispostavilo se da je to mnogo krupan zalogaj. Mada ja mislim da mi jesmo naterali Ameriku da izađe iz Vijetnamskog rata. Naravno, to se nije desilo odmah nego nekoliko godina kasnije.

To je bilo doba velikog optimizma i stvarno smo bili ubeđeni da napredak znači boljitak. Da idemo ka nekoj utopiji. Nismo pretpostavljali da zreli kapitalizam može da znači i velike nejednakosti, ekonomske ratove, multinacionalne kompanije koje diktiraju državama. Mislili smo da svet ide u dobrom pravcu i ja sam prilično razočarana što se to nije desilo. A moglo je da se desi.

U kom trenutku ste se razočarali u taj hipi ideal?

Nisam se razočarala! Nije tu ideal problem, već to što se nije ostvario. Smatram da je naveći krivac neoliberalni zreli kapitalizam.

Da se prisetimo još malo samog Vudstoka. Koliko je tamo bilo droge i kako je ona uticala na ljude na licu mesta?

Marihuana utiče tako što si jako dobro raspoložen i smeješ se. Sve ti je smešno. Uopšte nisi agresivan. Neću da ispadne da sad reklamiram marihuanu, ali kad bih mogla da odlučujem, ja bih legalizovala marihuanu a zabranila alkohol.

Alkohola, inače, nije bilo. Mada je bilo možda piva, ali američko pivo je smešno, ono je kao razvodnjeno evropsko.

LSD je bio dosta prisutan, ali ne kod svih. Ja recimo nisam probala, jer ne volim da eksperimentišem s tim stvarima. Prosto, plašim se da ne otvorim neka vrata koja mi ne bi odgovarala. A travu sam pušila, naravno, kao i svi ostali. To je bilo normalno. Iz ove perspektive i u ovim godinama, ne znam da li poznajem ikoga da nije probao. Tad se nije hapsilo za marihuanu. Ona je bila zabranjena, ali nisu dirali. Možda one koji su prodavali.

Spomenuli ste da na Vudstoku nije bilo ni policije, ni redara.

Ništa. Posle sam čitala da su se malo uplašili kad su videli toliki svet, pa su onda pozvali Nacionalnu gardu. Međutim to bi samo bila provokacija. Ništa ne bi mogli da urade, jer ne možeš ti pola miliona ljudi da kanališeš i savladaš. Onda je na kraju ta Nacionalna garda prebacivala izvođače helikopterom, pošto nisu mogli da priđu bini.

U kom trenutku ste shvatili da je Vudstok bio veliki festival? Kada ste osetili da je cela priča prešla u mit i legendu?

Taj mit je rastao postepeno. Ako čovek nije u muzičkom svetu, to nekako ostavi za sobom. Ja se nisam mnogo bavila time, naročito jer sam posle toga došla u Srbiju, gde smo imali neke naše drame. Prosto sam presekla tu Ameriku i ostavila je za sobom. Shvatila sam pre 10 godina pravu veličinu tog događaja, kada su me zvali kao vi sada, za 40 godina festivala. Onda sam shvatila da je to prešlo u legendu.

A baš tad kad ste se vratili u zemlju, da li vas je neko pitao o festivalu?

Ne. Tada su ovde bili odjeci hipi pokreta. U Jugoslaviji sa njenom drugačijom kulturom i istorijom, bilo je malo pomodarstva. Nije to bio pravi bunt protiv roditelja i sistema. Ali je bila, recimo, Kosa u Ateljeu, i bilo je dobre rok muzike. To je bila naša verzija. Nisam se nešto vraćala na Vudstok. Ne znam ni da li sam nekom pričala o festivalu, možda i nisam. Kad pričam o tome, to liči na hvaljenje, pa izbegavam.

Da li ste bili u hipi pokretu i po povratku u Srbiju?

Kako da ne. Apsolutno. To je deo mene. Ja sam i dan-danas hipik, imam organsku farmu, slikam, i tako se ponašam. Kao pripadnik hipi pokreta shvatila sam da materijalno nije važno. Nikad nisam imala pare i to mi nije smetalo. Važne su neke druge vrednosti, koje sam tokom svog života tražila. Umetnost, prijateljstvo, bavljenje politikom.

Iako sam završila slikarstvo, kad sam došla ovde zaposlila sam se kao prevodilac na televiziji, a posle 10 godina konkurisala sam i primili su me za novinara. Onda sam se bavila spoljnom politikom. Tako da sam ceo život, na neki način, bila u toj priči. Evo i sad, kad sam u penziji, vrlo sam aktivna na društvenim mrežama i pokušavam da edukujem ljude, onim što znam i što sam naučila u životu.

Da li je u današnje vreme moguć neki novi hipi pokret?

Bilo bi divno. Bojim se da su danas mladi nekako blazirani, pošto im se o glavu obija hiljadu stvari. Ovo su potpuno druga vremena. Imamo televiziju, medije, kompjutere, mobilne telefone, tako da su mladi s jedne strane mnogo uključeniji u sve, a s druge otuđeniji jedni od drugih. I njihova psiha se drugačije formira. Svakako se nadam da još uvek imaju ideale i da može da se organizuje nešto. Ali ne može da bude isto, jer se mladi danas formiraju u drugim uslovima i okolnostima.

O BEJBI BUM GENERACIJI, HIPICIMA I AMERIČKOJ KULTURI ŠEZDESETIH I SEDAMDESETIH

Mi smo bili članovi one bejbi bum generacije - to su deca koja su se rodila posle rata, između ‚1945. i 1950. godine. Bili smo uvek trendseteri zato što je to bila najbrojnija generacija. U Americi su moji vršnjaci i dan danas trendseteri. Mi smo diktirali modu i muziku, sve te moguće kulturne stvari...

I televizija je tek došla na svoje. Počinjala je televizija u boji, a sa njom su stigle reklame. Tad je u stvari počelo ono pravo američko potrošačko društvo, konzumerizam koji je govorio da je materijalni aspekt najvažniji. Mi smo se pobunili protiv svega toga i to smo pokazivali na svaki mogući način, i odećom i ponašanjem. Rok muziku smo mi praktično doveli do jednog nivoa, posle koga se više nije razvijala dalje, naročito psihodelični rok.

Imali ste i Vijetnamski rat koji je bio jako osuđivan među mladim ljudima, tim više što su oni bili u opasnosti da budu mobilisani. Imali ste i Hladni rat, Zaliv svinja, ubistvo Kenedija... To su bile neke napetosti i suprotnosti u tom društvu, i mi smo hteli da sve to menjamo. Mislili smo da to možemo.

Bile su dve vrste hipika. Jedna vrsta je istraživala svoju psihu jer je tad bio pronađen LSD. Pomoću marihuane I LSD-a oni su želeli da otkriju neke svoje unutrašnje svetove I da se izdvoje iz tog materijalnog sveta. U ono vreme se od mladih ljudi srednje klase koji su išli na fakultet, očekivalo da idu utabanim stazama, da se zaposle i da imaju karijere, da kupe kuće da se vežu dugovima i kreditima. Oni to nisu hteli.

BONUS VIDEO: ESPRESO LIVE SESSION #7: Daniel Kovač (VIDEO)

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)