MURALISTKINJA JULIETA XLF: Moramo se boriti protiv onoga što je predviđena uloga za žene (FOTO)

Julieta XLF je jedna od najistaknutijih evropskih muralistkinja. Ova ulična umetnica će učestovati na drugom izdanju Festivala umetnosti na ulici „Rekonstrukcija”, koji se održava u javnim prostorima Dorćola i dvorištu OŠ „Kralj Petar I“ od 6. do 8. septembra 2019. godine. Julietin mural naći će se na fasadi u ulici Tadeuša Košćuška, odabranoj javnim pozivom u saradnji sa sugrađanima i sugrađankama, i biće vidljiv sa dunavskog keja i reke. Julieta dolazi uz podršku Acción Cultural Española (AC/E), španskog fonda za mobilnost umetnika.

Završila je primenjene umetnosti i stekla master diplomu na odseku za ilustraciju na Fakultetu San Karlos, na Politehničkom univerzitetu u Valensiji, a na zidovima širom evrope slika od 2004. godine. Povodom gostovanja u Beogradu, razgovarali smo sa Julietom XLF o njenoj već sada veoma bogatoj karijeri i načelima u radu.

Možeš li se prisetiti rada na svom prvom muralu? Kako si došla na ideju da radiš u javnom prostoru?

Jako dobro se sećam kada sam slikala svoje prvo delo na ulicama. Bilo je to 2004. u Palermu, na Siciliji, sa Eskrifom i autorom po imenu Cvik. Počela sam da slikam na ulicama sa svojim prijateljima. Tada sam uvidela drugu dimenziju u odnosu na slikanje u studiju; do tog trenutka sam u svom radu više bila fokusiranja na ples, performans, instalacije, javnu umetnost.

Šta ti je najinteresantnije kod rada na otvorenom? Da li komuniciraš sa prolaznicima na ulici i da li ti oni nešto dobacuju? Da li više voliš rad na miru ili interakciju?

Mnogo toga mi je interesantno - dinamizam ulice, kao i činjenica da je ono što radim efemerno. Ne možemo ga prodati ili sačuvati, samo možemo da gledamo kako stari dok ne nestane. Zanima me kontakt sa ljudima, više volim interakciju. Kada radiš na ulici imaš direktan kanal komunikacije sa ljudima.

Da li uvek radiš potpuno legalno, u saradnji sa vlasnicima zgrada i predstavnicima gradskih vlasti?

Kada radim to uvek činim legalno. Kada slikam iz ljubavi, onda sam slobodna da odredim mesto i postavim granice.

Imaš li različite ideje u radu za različite gradove, ili prostore?

Kada me pozovu da slikam na nekom novom mestu, obično obavim istraživanje o kulturi, istoriji i tradicijama tog mesta, ali i uopšte uzev o prirodnom životu, kao i njegovoj vezi sa načinom na koji osećam svet i razmišljam o njemu. Na koiji način mogu da pomognem da se ostvari promena, ili kako da dam svoj pečat u ovom zbrkanom sistemu čiji smo deo.

Na taj način pronalazim svoje teme, a u zavisnosti od zida, veličine, oblika, prozora, teksture, okruženja...prilagođavam ritam, oblike i boje.

Kako si odredila temu svog beogradskog rada?

Ovog puta je naziv mog rada "the howling" (zavijanje). Odabrala sam vuka kao životinju, zajedno sa ženom. Zbog svog značenja u srpskoj mitologiji u kulturi, zbog brojnih legendi u različitim kulturama i civilizacijama, kao i zbog značenja i sličnosti sa ugnjetavanjem žena tokom istorije. Za vukove i žene zajedničko je isto predatorsko nasilje upereno ka njima, i jedni i drugi su tokom istorije proganjani i kažnjavani.

Preferiraš ženske protagoniste za svoja dela. Da li imaš određenu poruku koju time prenosiš, i kako vidiš poziciju umetnica u zajednici ulične umetnosti?

Kako je biti žena u svetu? Moramo se boriti protiv onoga što je predviđena uloga za žene, moramo se boriti kako bi se ostvarile promene. A borba zamara.

Disparitet o kome govorimo vuče korene iz davnina. Moramo da gledamo u istoriju jer odatle dolazi neravnopravnost.

Trenutno smo u procesu promene, ali to sve ide veoma sporo u poređenju sa brzinom kojom se sve ostalo menja u ovom istorijskom trenutku. Izgleda kao da imamo iste šanse i prilike ali to nije tačno - ograničenja su u našoj kulturi, obrazovanju, kolektivnoj svesti. Potrebno je puno rada kako bismo razbili obrasce koji nas ograničavaju. To je posao koji moraju da odrade i muškarci i žene, ali ograničenja se odnose samo na žene.

Postoji dosta uličnih umetnica koje rade veoma dobro i vredno. Moramo da se potrudimo i istražujemo kako bismo pomogli sceni da evoluira. Da nam pruži vidljivost i promeni obrasce.

Koja je najinteresantnija reakcija koju si čula o svom radu? Da li su ti važniji komentari stručne javnosti ili "običnih ljudi"?

Volim kada deca krenu da objašnjavaju šta vide u mom radu. Ona su sjajna, kreativna, i njihova mašta nema granica. Uz njih i sama otkrivam sopstveni rad. Ponekad mi ljudi pišu i objašnjavaju kako je moj rad pozitivno uticao na njihove živote, u trenutku kada im je bilo teško. Takve stvari daju smisao mojim naporima i delima. Postoje neke zaista teške priče koji mi pričaju ljudi i nikad ne bih rekla da moj rad može da bude tako snažan.

Kada sam počela da slikam na ulicama, nisam pomišljala da bih mogla da živim od toga. Počela sam da slikam kako bih komunicirala sa ljudima, ali sam veome zahvalna kada eksperti i mediji obrate pažnju na moj rad.

Koje je najinteresantnije mesto na kome si slikala murale?

Sicilija je jedno od mojih omiljenih mesta. Ima neverovatnu prirodu, mora i vulkane, i neverovatno lepu dekadenciju zahvaljujući brojim napuštenim i uništenim mestima bogatim istorijom. Proživela sam brojne i raznovrsne prijatne situacije tamo zahvaljujući slikanju.

BONUS VIDEO: ESPRESO LIVE SESSION #7: Daniel Kovač (VIDEO)

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)