SVETSKI DAN DŽEZA: Pijanista iz Niša na elitnom evropskom nivou (VIDEO)

Svetski dan džeza u organizaciji UNESCO-a, za globalni praznik ove muzike proglašen je 2011. godine na inicijativu Herbija Henkoka, velike žive legende ove muzike. Slavi se 30. aprila svake godine i kulminacija je "Meseca džeza" (Jazz appreciation month), tokom kojeg se širom sveta održava niz različitih manifestacija (koncerti, predavanja, radionice, itd.) posvećenih ovom žanru. Sam datum nije vezan ni za koji bitan događaj u istoriji džeza i prilično je proizvoljan, dok se u zvaničnim dokumentima ističu ciljevi širenja tolerancije, socijalne jednakosti, multikulturalnosti, i slično.

Različiti organizatori iz Srbije su odmah uleteli u ovaj voz, i dok je prvih godina bilo pokušaja da se izgura čitav mesec džeza, kasnije je takva inicijativa manje-više usahla i sada se svodi na koncerte tokom ključnog datuma. Pored brojnih klupskih dešavanja, ove godine su obeležavanju Svetskog dana džeza najambicioznije pristupili Beogradski džez festival i Nišville. Ovaj potonji je - za domaće političke prilike - imao i veoma interesantnu organizaciju programa i u susednoj Albaniji, čime se uzdigao visoko iznad trenutne društvene klime i situacije u našoj zemlji. Upravo u duhu proklamovanih ciljeva UNESCO-a. Svaka čast!

Beogradski program bio je u duhu BDŽF-a kakav poznajemo poslednjih desetak godina, snažno okrenut savremenim tendencijama i promovisanju aktuelnih autorskih projekata domaćih muzičara. U tom smislu je izbor sasvim logično pao na pijanistu Dejana Ilijića, frontmena eklektične post-džez-rok grupe Eyot, koji je upravo izdao solo album "Dyad". Drugi je bio austrijski dvojac saksofoniste Ulriha Drehslera i elektroničara Petera Zirbsa, koji su predstavili deo Drehslerovog konceptualnog projekta "Liminal Zone".

Beogradskoj publici nisu strani ni solo džez pijanisti (poput Tigrana Hamasijana ili Lešeka Moždžera) niti pijanistička trija sa virtuoznim solistima, kakvih je bilo pregršt na na džez festivalima. Ilijić ne liči ni na jednog od njih, i to je njegov poprilični kvalitet. Premda u njegovoj muzici ima klasičarskih elemenata, nema preterane serioznosti ili virtuoznog preletanja po dirkama. Zainteresovan je za etno muziku Balkana, ali nije sklon ziheraškom pristupu i "poskočicama" s neparnim ritmovima. Ozbiljan je kao džezer, ali mu sendvič "tema-solo-tema" nije u fokusu. Naposletku, ne može se zanemariti ni njegov pop potencijal iskazan u lepim i pitkim melodijama, no daleko je on od youtube trivijalnosti Petera Bencea i sličnih - jer Ilijić je podjednako i kompozitor i interpretator.

Mada smo previše rekli o tome šta Dejan Ilijić nije, a nedovoljno konkretno šta jeste, u tome se donekle krije tajna njegovog kreativnog dostignuća. Piscu ovih redova najviše se dopada fluidna struktura pesama, u kojoj nema dominantnog žanrovskog opredeljenja, već samo "muzike kao takve" gde se sa svih izvora zahvata podjednako i raspoređuje poput "toka muzičke misli". Ilijić se u tom smislu dvojako postavlja prema džez nasleđu, odajući mu počast u stvaralačkoj slobodi i intuiciji na nivou koncepta i aranžmana, dok demontira tradicionalni koncept "virtuoza-improvizatora". Gustim i zbijenim zvučnim zastorima nadomešćuje nedostatak svog matičnog benda, te sasvim prirodno deluje i u ogoljenoj varijanti. Konačno, kao jedan od onih džez muzičara sa "namrgođenim" izrazom lica, koji emotivno poskakuje dok svira, dovoljno je i zapaljive scenske pojave za uspešno animiranje publike raznolikog profila.

Sasvim u duhu esencije džeza bio je i kratki "međukoncert" kada su se Drehsler i Zirbs pridružili Ilijiću u saksofonsko-elektronskoj razradi Ilijićevog etno-melosa, što je ispalo dosta zanimljivije od izvornog projekta austrijskog dueta. Drehsler je tanani melodičar koji je umeo da podcrta senzibilitet svojih saradnika (poput norveškog klavirskog superstara Torda Gustavsena), ili da interesantno kontrastrira gruvu matičnog benda Cafe Drecshler. Stoga bi bilo interesantno videti ga u duo formaciji sa nekim eksperimentalnijim elektroničarem od onoga kakav je Peter Zirbs.

Ovaj se, ipak, najpre opredelio za stabilni plesni gruv sa jasno čujnim semplovima različitih instrumenata, te je na momente njihova muzika zvučala kao puki plejbek sa Drehslerovim saksofonom preko matrice. Da stvar bude nesrećnija, Drehsler je još dodatno pogurao svoj instrument "s one strane pop muzike" gde su fanki-pop ukrasi povremeno zvučali kao da izlaze iz Džordž Majklove "Careless Whisper" i sličnih hitova. Ulrih Dreshler je (inače) vrstan muzičar i konceptualista, te se iskreno nadam da će nastavci "Liminal Zone" projekta izmaći zamci trivijalnog spajanja džeza i elektronike, te vratiti fokus na organske spojeve žanrova kakvih je više nego dovoljno i na samoj austrijskoj džez sceni.

BONUS VIDEO: DEJAN ILIJIĆ: Mogu da vidim sebe kao rok muzičara, klasičara i džezera (VIDEO)

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)