DUŠAN PETROVIĆ: Na brisanom prostoru između žanrova, ideologija, i uhodanih formi

Sa basistom i saksofonistom Dušanom Petrovićem vodili smo razgovor iz dva dela. Kako se ispostavilo da je njegova bogata karijera iz osamdesetih godina prošlog veka, tokom kojih je svirao u bendu Duh Nibor te sa brojnim drugim muzičarima, zaključno sa Milanom Mladenovićem iz EKV, previše inspirativna za intervju "normalne" dužine, ostavili smo nastavak priče za neku drugu priliku.

Kako smo se dohvatili devedesetih, ušli smo u period koji je još malo poznatiji poštovaocima njegovog lika i dela srednje i mlađe generacije. Naime, u tom periodu Dušan Petrović je bio član veoma popularne grupe Plejboj po kojoj ga mnogi i danas znaju, te se profilisao kao saksofonista, iako se tokom prethodne dekade činilo da će nastaviti karijeru muzičara na bas gitari, s kojom je ušao u svet roka. Ipak, istorija se pisala drugačije, a iskoristili smo priliku da - za početak - saznamo kako je došlo do tog preokreta u njegovoj karijeri.

Kako si počeo da sviraš saksofon?

Pošto sam počeo da sviram kontrabas kao najnoviji instrument, a još je i džez pijanista Miša Krstić moj stric, krenuo sam puno da slušam džez. To je bila jedina muzika, pored klasike, gde je kontrabas standardna ritam sekcija. Tada sam shvatio da me saksofon jako privlači. Kada je moja sestra počela da ide na časove saksofona, momentalno sam kupio pisak za alt i ogrebao se za par časova na kojima mi je profesor Saša Stojanović pokazao elementarne stvari. Pošto sam već imao iskustva sa hornom, što se same tehnike disanja tiče, krenuo sam dalje. Odmah sam kupio jedan potpuno raspadnuti tenor, ali je to i dalje bilo na nivou kućnog hobija.

Onda sam, u tim nekim saradnjama kasnih osamdesetih, stidljivo po studijima krenuo da štipkam saksofone, i dalje potpuno ubeđen da sam ja basista i da nema nikakve druge priče. Onda je Bane Antović, jedan od velikih pregalaca rokenrol arhiviranja kod nas, napravio projekat koji se zvao Rolling Singles. Njegova ideja je bila da se pesme s početka osamdesetih, koje bi po svojoj dispoziciji trebalo da predstavljaju mejnstrim, tipa Oliver Mandić ili Slađana Milošević, obrade u velikom formatu sa 13 ljudi. Onda su me pozvali da tu sviram saksofon.

Premda sam se opirao, rekli su da im treba neko da vodi ritam sekciju, ko je malo muzički širi od dva momka koji su se tu bili zatekli. To su bili Vladan Miljković iz DLM-a na drugom tenoru Roland Vajs koji je danas čuveni njujorški, dva puta nagrađivani EMI-jem dizajner zvuka. Kako se taj koncert završio, ja sam momentalno dobio dva angažmana: u DLM-u kao altista, i Del Arno Bendu kao tenorista. Potom sam bio na snimanju Presinga u studiju Akademija, koje je kasnije postalo njihov prvi album. Od tog trenutka, snimao sam sa čitavom generacijom devedesetih - Darkwood Dub, Kanda Kodža i Nebojša, Direktori, Goblini, sigurno ću nekog zaboraviti....

Uglavnom, poenta je sledeća: u tom trenutku je bilo džezera saksofonista, koji se nisu baš potrudili oko rokenrol stava i kapiranja cele materije. Čak su i dosta s visine gledali na sve te akcije. Na drugom kraju ste imali rokenrolere koji su znali šta treba, ali najčešće su bili ispod tehnički minimalnog nivoa potrebnog da sve to ima smisla. U sred svega toga sam stajao ja (smeh), koji sam se snalazio mnogo bolje od ovih što se tiče samog sviranja, a od džezera sam bolje razumeo rokenrol, jer je to moj prirodni bekgraund.

Čitav ostatak moje karijere je obeležila ta vetrometina, sve do ovog poslednjeg Fish in Oil satelitskog projekta No Lands Man. Taj brišući prostor između žanrova, ideologija, uhodanih formi. Od tada, ja tu živim muzički, i to mi se jako sviđa. Dvojac bez Kormilara, koji sam radio sa Borisom Mladenovićem, isto je bio naš veliki napor da se klupskoj publici približi džez i živa svirka, a da se džez publici približi klupska svirka, koja ima mnogo više elemenata nego što bi oni voleli da priznaju.

Skoro tri decenije kasnije i dalje si najomiljeniji saksofonista rok scene. Da li se tu situacija ikako menja od devedesetih do danas, što se tiče saksofonista i saksofona u rok muzici?

Nije se pomerila koliko bi moglo, s obzirom da su se u međuvremenu konačno otvorile i škole. Saksofon je prvo počeo da se uči u Stankoviću kao srednjoj školi, a sad već postoji i džez odsek na FMU gde je divni kolega Luka Ignjatović profesor. Ima ljudi koji sviraju, raznolikost se konačno zapatila. Ali opet ni to nije nešto previše. Uglavnom se svodi na neke ljude koji sviraju po sekcijama, ali ne vidim izrazite soliste kao što sam ja bio recimo u Plejboju.

Uglavnom mladi svirači imaju džez aspiraciju, ali za razliku od onih o kojima sam pričao, odrastali su na drugačijim muzikama, pa su onda malo šireg ugla gledanja na muziku. U rokenrolu su ljudi kojima to nije njihovo primarno opredeljenje.

Kao klincu koji je odrastao u Kragujevcu devedesetih, pojava Plejboja mi je delovala prilično nagla, kao da ste se odjednom stvorili i naprasno postali mega-popularni kada je krenula promo kampanja na državnoj televiziji. Pretpostavljam da je ipak to bilo malo drugačije iz vaše perspektive?

Plejboj je bio tempirana bomba. Svi smo izgarali da sviramo. U Sinđelićevoj 7 je bilo jedno podrumče gde su vežbali Darkvudi, DLM, Presing, a tu je vežbao i Plejboj u nastanku. Mi smo svaki dan u tom podrumu, godinu dana, vežbali bar po 2-3-4 sata, što se kondenzovalo i krunisalo demo snimcima. U svakom slučaju, došao je trenutak kada smo se sreli sa Duškom Ercegovcem, i on je predložio da nam bude menadžer. Mi smo, naravno, prihvatili.

To zaista jeste bio bum, a desio se jer je Ercegovac već u tom trenutku menadžerisao EKV, Orgazam, Van Gogh, Ramba, pre nego što smo mi uleteli. Tada su jako bile popularne masovne svirke: 3-4 velika benda, uglavnom u sportskim dvoranama. I mi smo se predstavili tako nabrijani, posle godinu dana biflanja, najširoj mogućoj publici u jednom krugu. Paralelno s time smo snimili prvi album, i to CD za B92 u koprodukciji sa DE production, a kasetu i ploču za PGP. Vidim da ti vinili danas dostižu lepe cifre u zavisnosti od stepena očuvanosti - to mi nekako prija.

Nismo bili opterećeni finansijski, jer je Dule to nekako - ne znam ni sam kako - uspeo da "ušnira", da se snimaju i spotovi, da to sve izlazi... Mi smo dosta toga otplatili i kroz naše svirke. Nikad nismo zaradili ne znam kakve pare, jer je sve gurano dalje u promociju. Taman kad pomisliš da si konačno zaradio neke pare, onda iskrsne plaćanje nekih plakata i slično. Ti plakati su nas dotukli, svaki put kad ličilo da su konačno neke pare stigle (smeh).

Pored svega toga što smo uradili, imali smo recimo i debi album sa dva instrumentala, što ne znam da li se na sceni desilo od ranih sedamdesetih. Onda smo uradili prvi mini CD ikada na našim prostorima - CD singl. Bio je normalnog formata, ali je imao samo dve stvari. Onda je te spotove isto Dule organizovao ... sve zajedno bila je to dobra vožnja. Jako je prijalo, svašta smo naučili i divno se družili. U trenutku kad je trebalo to da konačno kapitalizujemo, desio se april 1999. godine. I tako - NATO nije imao sluha za našu karijeru. Bend se ugasio jer su Roman i Igor otišli u inostrantstvo, i tako dalje. Dan danas se mi skupimo tu i tamo, i jako se dobro provedemo. Čak smo i napravili nekih par novih pesama.

Nedavno ste svirali na Fank konferenciji u Ušću. Da li planirate neke nove nastupe?

Kad nas neko pozove da nastupimo, onda se skupimo. Suviše su nam natrpani i komplikovani životi, morali bismo da odustanemo od mnogo stvari, da bismo na duže staze ponovo krenuli da radimo. Ali evo, već imamo zakazano Divčibare, Mountain fest u avgustu. To nam je svima više kao neki neočekivani "retreat", koji nas vrati u druženje. Pošto ne stižemo ni da se družimo previše, jer su svi raščerečeni između sto obaveza. Igor ima troje dece, Roman je sa Aleksandrom stalno u njenim produkcijama, pored tih nekih stvari koje radi sam. Mile bubnjar stalno putuje - on radi neke scenografije za Dizni produkcije. Baš je teško da se skupimo, preko tih nekoliko proba pred dogovorene nastupe.

Na rok sceni posle petog oktobra kao da je postojalo neko očekivanje da će poteći med i mleko, a ispostavilo se da su mnogi pričali kako je zapravo devedesetih bila bolja situacija za muzičare, barem što se tiče medijske pokrivenosti.

Nažalost, to je istina. Devedesetih je još uvek bilo dovoljno institucija, koje su se po inerciji iz osamdesetih i dalje bavile tim stvarima. Bilo je i ljudi koji su bili zainteresovani da to rade. I onda je nekako sve to funkcionisalo. Možda nakaradno, ali iz perspektive nekoga ko se time bavi - mogao je da se skrpi kraj sa krajem. A medijska slika je bila - opet po toj inerciji iz osamdesetih - ne znam da li bolja, ali jeste bila jasnija. Profilacija je bila precizna. Kada se devedesetih pravio media plan, bilo je bar tri televizije sa nacionalnom frekvencijom koje su imale slot baš za to čime se ti baviš. Da ne pominjem odliv mladog sveta odavde - zapravo mislim da je to najviše ubilo stvar. Dok smo stigli do dvehiljaditih, više nije bilo publike.

Plejboj je 1991. godine u roku od tri meseca, sa samo dva demo snimka, "Grizi metak" i "Koliko", rasprodao KSET na samostalnim koncertima. Prvi u januaru je imao recimo 950 prodatih karata, nije bilo ni predgrupe. To je jedno 1100-1200 ljudi. Krkljanac, ne znam kako smo preživeli to. Tri meseca kasnije - 980. Sve je izgledalo kao da smo obavili posao. Tako to stalno izgleda u karijeri. Tako smo sa Dvojcem bez kormilara potpisali londonski sporazum, pa opet, i to je bio uzmah koji nije dao nikakve materijalne rezultate. Dao je divna druženja i te Border Line Sessions koncerte koje smo kasnije pravili.

Željko Kerleta je u to vreme u Londonu osnovao Cosmic Sounds, za koji ste vi objavljivali albume.

On je arhitekta po vokaciji, veliki kolekcionar, ljubitelj i poznavalac muzike pre svega, koji je sasvim slučajno ostao u Londonu. Otišao je tamo turistički u trenutku kada je London doživljavao graditeljski bum. U to vreme su svi arhitektonski biroi imali otvorenu ponudu od 500 funti keša, svakom ko privede arhitektu da ima soli u glavi, i da je voljan odmah da počne da radi. I tako je on preko piva u nekom pabu upoznao dasu koji ga je odveo u biro i dobio posao. Tako je on negde 1986/87. ostao u Londonu i u ljutoj ilegali družio se sa Patrikom Fordžom, Džajlsom Pitersonom, Polom Marfijem, sa celom prvom ligom budućeg nu jazz propovedništva.

On je tu ušao i u DJ-ing, počeo još više da skuplja ploče, i onda je ukapirao da kod tih ljudi postoji velika rupa u poznavanju materije istočnoevropskog džeza, jer nisu imali prilike da dođu do tih ploča. Počeo je da im pušta Poljake, Čehe, Ruse, ovdašnje snimke. Oni su oduševljeno prihvatili otkrivanje svega toga, što ga je poguralo u ideju da osnuje prvo etiketu "Most", pa potom i Cosmic Sounds, sa idejom da radi samo kompilacije istočnoevropskog džeza. Onda je nabasao na Janka Nilovića, pa se upoznao sa Duškom Gojkovićem, sa kojim je napravio dil da reizdaje njegove stvari, i tako je taj lejbl eksplodirao.

Napravio je i sopstveni album, tako što je slučajno ušao u pravljenje muzike preko 3D modelinga, koji je poželeo da obogati muzikom. U Cool Edit Pro programu je snimao semplove sa ploča i napravio tu prvu 3D modeling muziku, da bi se onda posvetio samo tome. Taj album se zvao Space Runner i imao je velikog odjeka, čak je i Swiss Air otkupio nekoliko stvari da pušta u svojim avionima.

Onda se zainteresovao i za novu muziku iz Srbije, pa su Menson Benson Sextet i Dvojac bez Kormilara bili prva dva potpisa. Mi smo počeli da radimo u januaru 2000. godine - Bojan Đorđević nam je dao termin u programu koji se zvao "Step across the border". On je tad bio potpuno u Ring Ringu, u toj eksperimentalnoj sceni. Mi smo jednom mesečno imali termin za "Dvojac bez kormilara session" Uvek smo imali goste, pa rezident DJ-a koji je bio umesto perkusioniste. Tada tehnologija nije dozvoljavala da to ide uživo sa laptopa, tako da smo to kod kuće radili kao matrice i puštali ih na koncertima. Među gostima su bili Kojot, Sonja Lončar, i drugi. Uglavnom, Željko Kerleta je čuo taj jedan sešn i ponudio nam ugovor za ploču u Londonu, što smo naravno prihvatili.

Odmah sam mu ponudio da čuje i Menson Benson Sextet kao preteču Dvojca - bend koji sam napravio kako bih dokazao da je moguće svirati džez standarde na zanimljiv način, pa još sa muzičarima koji nikad nisu ni slušali ni svirali džez. Svirali smo Underground klubu, na nekim tako neverovatnim mestima, i što je najlepše to je bilo posećivano i zapaženo. Jedne nedelje su došli Boško i Stanko, oni fešn izveštači sa Pink televizije da pokriju kako se u Beogradu svira neki klupski džez. To naravno na kraju nije bio projekat u kome smo svirali standarde. Imali smo nekoliko kavera "Favorite Tongues", "Milestoned", kao reference na poznate džez klasike, pa obrade domaćih bendova - "Kolotečina" od Darkvud Daba, jedna Presingova pesma, zatim smo imali lupove Prodigy, na koje smo dodali neke kvazi bap teme. Kerleta je i to objavio, sviralo smo u Londonu, a izvodili smo i Kerletine Space Runnerse u Renu uživo sa Mihailom Krstiećm, nekadašnjim Rambovim basistom a danas producentom koji živi u LA-u.

Za kraj, da se osvrnemo i na iskustvo sviranja sa Vladom Divljanom, s kojim s dvehiljaditih snimao i izvodio album "Die Tonzentrale".

Mi smo se znali od ranije. Još kao klinac u Duhu Niboru sam dobio njegovu pažnju. Bio je neki čuveni koncert u Dadovu gde smo svirali mi, Berliner Štrase, i mislim da je bila Aja Sofija. Njemu se to svidelo, što je rezultiralo pozivom da sviramo Idolima kao predrupa u Pinkiju - to je jedan od njihovih prvih velikih koncerata.

Ali ovo je bio potpuno novi đir. On je međuvremenu otišao do Australije i vratio se, skrasio se u Beču, i pošto se školovao za dizajn zvuka i filmsku muziku, imao je veliku potrebu da napravi nešto što nije kolekcija novih ljubavnih pesama. Mene je pozvao Boris Bunjac, koji nam je gostovao na vibrafonu na jednom od tih sešna Dvojca bez Kormilara, i tako sam se priključio. To je izdao B92. Divno smo se podružili tu jednu sezonu.

To je bio kosmički flop pošto su svi hteli da čuju "Maljčike" i "Malenu". Manje-više svaka svirka se završavala tim obaveznim blokom, da bi smo bezbedno izašli iz sale (smeh). Ali smo odsvirali sve od Rijeke, Pule, preko Zagreba, Sarajeva, ceo taj ex-yu prostor. Žao mi je da nismo više radili, jer je to bilo jedno specijalno vreme i druženje. Baš mi je krivo da se i nismo više podružili, nevezano za muzičku priču. On bio jedan divan tip. Toliko neposredan, duhovit, britko inteligentan.... nedostaje mi.

BONUS VIDEO: DUŠAN PETROVIĆ: Jedan bend ne čini njegova muzika, nego ljudi (VIDEO)

(Espreso.co.rs/Nikola Marković)