LORDAN ZAFRANOVIĆ ZA ESPRESO: Nadam se da će u Evropi svi živeti zajedno kao nekad u bivšoj Jugoslaviji

Lordan Zafranović, legendarni jugoslovenski i hrvatski režiser, rado je viđen gost u prestonici Srbije. Krajem prošle godine je u Beogradu prisustvovao projekciji povodom 40. godišnjice njegovog možda i najznačajnijeg filmskog dela "Okupacija u 26 slika", dela ratne trilogije koju još čine i filmovi "Pad Italije i "Večernja zvona".

Filmsku režiju diplomirao je na Filmskoj akademiji (FAMU) u Pragu 1971. nakon čega živi i stvara u Zagrebu. Posle sukoba sa Franjom Tuđmanom i političkim establišmentom u Hrvatskoj, živi u nekoliko evropskih gradova, da bi se od 1995. trajno nastanio u Pragu. Poslednjih godina pokušava da snimi film "Deca Kozare", o stradanju srpske dece u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata, a na Martovskom festivalu je povodom srpske premijere dokumentarnog filma "Duh vremena" (petak, 29. mart od 19h), nastalom na osnovu izložbe fotografija "Gradovi u pokretu" Nataše Mišković, koja je ujedno i producentkinja ovog ostvarenja. Na festivalu će biti prikazan i njegov izbor kratkih i dokumentarnih filmova iz rane faze karijere.

Kako i zašto ste se odlučili za film po ovoj izložbi?

Poznavao sam Natašu Mišković od ranije. Znao sam da ona istražuje tu temu, posle pada Osmanlijskog carstva i rekonstrukcije Turske u republiku. Ona je preko fotografija analizirala šta se dešavalo u četiri grada (Beograd, Sarajevo, Istanbul i Ankara, op. a) i tu je bila izložba u Istorijskom muzeju u Beogradu.

Ja sam to video i rekao da bi bilo dobro da snimim film, jer kad se izložba završi to se spakuje i onda stoji u nekom skladištu, mrtvo. A film, naravno, na neki način to oživi kad god ona hoće, i za svoje studente i za publiku, pa bi možda bilo zanimljivo po tim fotografijama napraviti film. Ona je na to pristala.

Šta vam je naročito bilo zanimljivo u toj temi?

Za mene je strašno bilo interesantno saznanje koliko su se zapravo Turska i Islam ukorenili na Balkanu. O tome nisam toliko mislio. Recimo, periferija turske kulture koja je bila fascinirajuća, zapravo je Balkan. Periferija rimske kulture - cela Dalmacija. Ovaj gornji deo Slovenije i Hrvatske je Austrougarska. Opet periferija. Bilo bi interesantnije da se to raširilo na celu bivšu Jugoslaviju, ali ona se locirala na četiri grada. Interesantno je da su nekako ta ishodišta slična.

I onda je krenulo u nešto drugo, svaka od tih civilizacija. Srbija je išla u jednom pravcu, Sarajevo u drugom, Ankara je bila potpuno novi grad, Turska je postala republika. To je bilo potpuno revolucionarno, Ataturk je napravio čudo.

I evo, to je taj film. Meni je naravno malo smetao tekst, jer ja sam čovek koji pravi filmove uglavnom od ekspresija. Međutim, s obzirom da je to namenski film za studente i publiku, moralo se ipak objasniti, pa smo stavili taj tekst. Bilo bi interesantno videti kako bi film izgledao bez tog teksta (smeh).

Ima li danas sličnosti između tih gradova?

Mislim da imaju. To je sada već sve Evropa, manje-više. To je sada velika mapa šarenih religija, naroda, tradicija, ali na neki način će, ja se bar nadam, živeti zajedno kao što su nekad živeli u bivšoj Jugoslaviji.

Na ovogodišnjem Martovskom festivalu su i četiri vaša kratka filma.

Ja sam obično između dva igrana filma pravio pokoji dokumentarni ili kratki igrani film, jer su ti kratki bili mimo ideologije, bili su slobodniji, nismo trebali da mislimo o kinu. Jer ono ima svoje zakonitosti. Velike igrane filmove morate raditi za celi svet, moraju biti prepoznatljivi. A ovo su eksperimenti koji su bili mogući, tako da sam strašno voleo te pauze, sa tim dokumentarnim i kratkim filmovima. Onda su se iz festivala setili da bi bilo možda dobro da se napravi retrospektiva, pa sam izabrao tih par od osamdeset koje sam napravio. .

Kako napreduje film Deca Kozare? nakon neuspeha na konkursima FCS-a pričali ste da je RTS rešio da snimi film?

To je tragično, sve skupa. Sa RTS-om se sve dogovorilo, ali nije išlo na ovim fondovima, Filmskog centra Srbije. Sad smo ponovo na konkursu, nadam se da ćemo konačno proći i realizovati film. Koliko sam ja informisan, svi taj film žele ali nikako da se isfinansira, nikako da dobijemo državnost na tom filmu . Bez državnosti, ne možemo se takmičiti na bilo kojem od tih fondova u Evropi. Film je nešto skuplji jer je istorijski, ima masovnih scena jer je zamišljen kao jedna epopeja zla, tako da trebamo čekati. Šta da radimo.

Kakav imate odnos sa Hrvatskom danas? Ranije ste bili u sukobu sa Tuđmanom, da li ste možda u bilo kakvom kontaktu sa današnjom političkom garniturom na vlasti?

Nemam više nikakve kontakte, jer sam platio sve što sam trebao platiti (smeh). Tako da sam daleko od svega toga. Naravno da bih voleo da radim film Karuzo, to je jedna tragikomedija neposredno pred Drugi svetski rat, ali nekako - ne ide. Ne znam da li se boje nečega, ili je to igra tih ljudi koji dodeljuju lovu, da mi ne daju lovu da se slučajno ne bi desio neki film, koji bi poremetio tu idiličnu močvaru.

Mislite li da bi film Deca Kozare može nešto da poremeti u Hrvatskoj?

Može. Sasvim sasvim siguran da, kad dobijemo sredstva ovde u Srbiji, da ćemo tražiti sredstva i u Hrvatskoj. Ne samo zbog toga što jedan dobar deo finala filma završava u Zagrebu, nego mislim da je nužno potrebno da Hrvatska u tom filmu učestvuje. Ako ništa drugo, da na neki način preko nas filmaša ispere jednu ogromnu nepravdu koja je nanesena toj nevinoj deci koja su razdvojena od svojih roditelja, poubijana, mučena, prekrštena ili prebačena u nove familije.

Radili ste sa velikim piscima, poput Danila Kiša, Filipa Davida, Mirka Kovača... da li biste danas radili sa nekim ovdašnjim piscima mlađe generacije, pratite li balkansku književnu scenu?

Naravno da bih, ali ja sam već daleko od te naše literature. Imam na stolu češke scenarije, koji me ne zanimaju upravo zbog toga što to nisu moji lični problemi, odnosno nešto što bih ja hteo da prezentujem kao određeni novi svet.

Nedostaju mi naši pisci, naravno. U kontaktu sam sa nekima od njih, ali tek kad dobijem novac mogu raditi. Ovo su sve neka prijateljska dogovaranja, ali kad se dobije lova onda se napravi ugovor i termini, i počne se raditi ozbiljno. Scenario je jedan ozbiljan rad, dugotrajan rad, nije neko prijateljsko uveravanje. Može se desiti neki takav film, ali da bi bio viđen, prikazan u svetu prikazan, moraju se poštovati neke zakonitosti.

Meni su pisci doneli ono što ja možda nisam imao - ozbiljan zajednički rad, koji je rezultirao određenim filmovima. Da njih nije bilo, pitanje je da li bi ti filmovi tako izgledali. Film je kolektivna umetnost, a moj posao je zapravo i umeće u tome da sve te energije koje su oko mene, od pisaca, muzičara, kompozitora, scenografa, kostimografa, glumaca, sve ono što čini film, da ih sakupim i stavim u taj filmski kvadrat. Da ne iščeznu izvan toga. U kvadratu se ta energija zadrži.

BONUS VIDEO: Espreso Live Session #3: Vukašin Đelić

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)