TREBA ŽIVETI, BITI, POSTOJATI, LJUBAV SE UČI SVAKOG DANA: Marko Tomaš o svojim POETSKIM i SUDBINSKIM inspiracijama

Možda bi i bilo najlepše kad bismo svi poludeli na neki lep način, onako kako poludimo kad dođe proleće, samo intenzivnije pa da zaljubljeni krenemo slaviti kraj svijeta koji se dogodio

Marko Tomaš je nedavno bio u Beogradu, gde je održao jedno atipično pesničko veče u centru grada, a onda je odmah narednog dana otišao na novo putešestvije.

Tomaš već godinama važi za najtalentovanijeg, a po mnogima i najboljeg pesnika mlađe generacije na prostorima bivše SFRJ. Knjige mu se objavljuju u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu… A prevođen je i u inostranstvu.

Njegova poezija je na tragu njegovih mladalačkih uzora poput Leonarda Koena i Bukovskog, zbog čega često deluje kao rok zvezda među pesnicima. Nastupi su mu veoma posećeni, a njegove pesme često se dele na društvenim mrežama, što mu omogućava da „zahvati“ veoma široku publiku.

Među njegove najistaknutije radove ubraja se zbirka sabranih pesama „Varanje smrti“, ali i „Regata papirnatih brodova“ i „Crni molitvenik“.

Pored poezije, veoma uspešna mu je bila i biografija Ivice Osima, legendarnog fudbalera i trenera, poslednjeg selektora reprezentacije SFRJ koja je došla do četvrtfinala Mundijala u Italiji 1990. godine, pre nego što je izbio rat na ovim prostorima.

Tako lutajući po prostorima bivše države, živeći u Mostaru, Zagrebu, Ljubljani, Beogradu… Marko je dolutao i do našeg portala, za koji je pričao o svojim pesmama, životu, fudbalu i još nekim vrlo interesantnim temama.

Zanimljiva strana tvoje biografije je da si rođen u Ljubljani, pa često tvoji potencijalni biografi ne znaju gde da te svrstaju. Koliko je ova činjenica obojila tvoj život i kojim bojama?

- Nisam znao da imam makar potencijalne biografe. A zabavno je kad te se ne može svrstati pa čak i kad se tvoja biografija opire svrstavanju, jer ti pokušaji lokaliziranja su obično potpuno promašeni i često imaju za svrhu navesti ljude na krivi trag ili, još gore, krivo ih informisati. U jednom trenutku sam odlučio da sam biram pripadnost i to zavisno o menama u životu. Dozvoljavam sebi da se svaki dan budim kao novi čovek. To je cilj. To, naravno, ne znači da se ičega odričem, više volim misliti da je sve više stvari kojima se otvaram, više prostora koji naseljavam.

Mostar je grad u kojem si sticao obrazovanje, prijatelje, prva iskustva… Podeljeni grad, lepotica na Neretvi, dom nekada slavnog Veleža - Bajević, Slišković, Marić, Tuce, Kajtaz… Kako izgleda Mostar kroz tvoj okular?

- Mostar i ja imamo zamršen odnos. Ponekad mi se čini da postoji u meni neki Mostar kojeg sam izmaštao. On ima jako malo veze s ovim tužnim izgubljenim gradom koji uporno ostavljam i uporno mu se vraćam jer mu se vraćam kao idealu kojeg su mi uskratili ostvariti. Znaš kako, nije Mostar podeljen nego su ljudi pukli i to je procep po kojem se pokušava podeliti i Mostar. Grad, sam po sebi, trebao bi biti otvoren prostor, propulzivan, sposoban da u sebe primi svakog namernika i raznovrsne ideje o životu. A s trenutnim političkim i uz to vezanim strujanjima Mostar je sve više grad budaletina koji se provincijalizuje duhovno i u svakom drugom smislu umesto da raste i otvara se. Ljudi su poraženi, poražena je ideja grada. Ali čini se da jako malo ljudi brine zbog toga. Ionako su ljudi, takozvani narod, spremni potpisati lojalnost svakoj svinjariji koja im obećava barem trunku malograđanske udobnosti. Bolje da stanem pre nego što krenem psovati ili se rasplačem.

Život bi trebao biti lep i uzbudljiv kao dribling, beg u slobodu, ali mi kao da smo odlučili biti smrtno ozbiljni i tmurni ne shvatajući da najviše kažnjavamo sami sebe. Lepota je tužna u današnjem svetu. Ljudi je ne shvataju. Kada im to dozvoliš ljudi će na lepotu odmah nasrnuti svom silinom onoga ko ne može razumeti sklad. Lepota ih podseća na nešto što ne mogu dosegnuti, provocira ih, valjda je zato i zatiru gde god da maknu.

Tvoje poetske početke obeležilo je prijateljstvo sa Mehmedom Begićem sa kojim si i pokrenuo časopis Kolaps, nakon što si „kolabirao“ na studijama prava i književnosti. Kako se poezija zapravo ušunjala u tvoj život?

- Uvek sam uživao u čitanju. Čitanje poezije je za mene imalo jednu kvalitetu koju mi proza nije pružala. Ispaljivala bi me u neki neistražen prostor, otvoren za tumačenja, u nekakvo prostranstvo u kojem sam mogao lutati tragajući za odgovorima na vlastite čežnje. Recimo da su i prava prijateljstva nalik na poeziju. Između ostalog. Takvo je, verujem, i moje prijateljstvo s Mehmedom. Mi smo porodica koju smo sami izabrali, a prepoznali smo se preko muzike, filmova i književnosti. Uobražavam da je i Kolaps imao takvu auru, da je delovao kao stvar nastala iz ljubavi prema lutanju, putovanjima kroz poeziju i umetnost uopšte, da je ličio na delo pravih, iskrenih prijatelja, klinaca koji su sanjali kako će njihova melanholija i žudnja, žeđ za životom konačno izlečiti svet od smrti.

Mnogi u tvojim pesmama osećaju duhove Bukovskog i Koena, onako kroz balkansku prizmu prelomljene, a ima i onih koji od poezije zaziru jer je ona za „šonje“. Ipak, zvezda si postao, poezija te je učinila nekom vrstom rok stara među pesnicima, kako se osećaš u tim cipelama?

- A zašto je zaboravljen duh Bleza Sandrara ? Ili Majakovskog? Ili Vaska Pope, recimo? Ili pak Jana Kertisa ili Boba Dilana itd? Puno je duhova koji tumaraju mojim formalnim iskazom. Uvek sam govorio da je popularna kultura na to što radim izvršila veći uticaj nego formalno obrazovanje. Možda zbog tog r’n’r duha se i moja poezija čini otvorenijom i komunikativnijom iako uvek mešam visoki i niski registar, halucinaciju i stvarnost. A ne mislim da se nešto bitno promenilo u meni, više se menja odnos sveta spram mene u nekim slučajevima. Sve što se događa prihvatam ili se učim prihvatiti kao nešto prirodno, deo mog puta, moje petparačke sudbine.

Teško je naći toponim za koji te mogu vezati. Šunjao si se kroz Zagreb, Beograd, Sombor (u tem Somboru…), Sarajevo, Split… Bilo te je posvuda i iza ovih naših SFRJ međa, skitao si, pio, ljubio, pesme pisao – dokle si sad stigao?

- Evo me u Zagrebu. Zbunjenog preuranjenim proljećem. Pokušavam sebe okupirati kućnim poslovima i skužiti šta mi se događa i ko sam ja u odnosu na prizor koji vidim kroz prozor. Pre svega pet dana bio sam u Beogradu. Za koji dan idem na jug, mom prirodnom staništu, u Mostar. Posle u rodni grad, Ljubljanu. Živim na relaciji Mostar, Zagreb, Ljubljana, Beograd. No, od toposa su puno bitniji ljudi koje srećem, prijatelji s kojima provodim vreme. Svi ti ljudi iz raznih gradova su onaj jedan i jedini moj idealni grad.

Bukovski je napisao roman „Žene“, a žene su onaj najbitniji začin tvoje poezije. Imao si mnogo žena, kažu tvoje pesme, a opet, mogla je to biti i samo jedna žena sa stotinu lica, pa ko je ta tvoja muza i koliko li sestara ima, šta li si od nje o životu naučio i može li se izvagati ljubav?

- Ne bih nikada žene nazvao začinom bilo čega, pa ni poezije. One su prijateljice, partnerke u zločinu ljubavi i saputnice. Kroz odnos s njima, s njom, jednom i jedinom pokušavam objasniti ideju ljubavi, spoznati sva lica ljubavi i sva svoja lica, jer ništa nas toliko ne razobliči kao ljubavni odnos. Ljubav se uči, iz dana u dan, onako kako učimo/uočavamo sebe i vlastita svojstva. Nema se tu što vagati. Treba živeti, biti, postojati.

Voleo si, kažu tvoji biografi, a i ti sam, da šutneš loptu, da gledaš utakmice, pa si i knjigu o Ivici Osimu napisao, poslednjem "šefu“ jugoslovenskog fudbala, kakvo je to iskustvo bilo – proza ili poezija?

- Imao sam tu suludu dečačku želju da postanem fudbaler. Nije mi uspelo ali, eto, baš kad sam bio u procesu skupljanja materijala za biografiju Ivice Osima dogodio se trenutak o kojemu sam kao dete maštao. Osim je sedeo na klupi stadiona Grbavica i davao intervju nekakvoj japanskoj televiziji a ja sam šetao po travnjaku. Odjednom sam shvatio - pa to je to, tako je to trebalo biti – Osim na klupi a ja na travnjaku. Obzirom na to ko je i kakav je Ivica Osim celo je iskustvo bilo više nalik nekakvoj poetičnoj prozi, putovanju kroz sebe i društvo u kojemu sam odrastao.

Poezija se, zahvaljujući internetu i društvenim mrežama revitalizovala, možda i neki novi bitnici niknu kao digital bit poetri, po formi odgovara brzom protoku informacija, a opet je nekako staromodna – kako ti vidiš ovu pojavu?

- Ne znam stvarno šta bih ti rekao. Svakako mislim da u svemu tome ima previše romantiziovanja same poezije i svega što je utkano u mitologiju o poeziji, o boemštini i sl. A nema tu ničega romantičnog, malo ljudi bi se zapravo usudilo istinski živeti to što misle da propovedaju. Tako da se nije poezija revitalizovala, revitalizovale su se zablude o poeziji. Ali, vidi, zapetljaću se pokušavajući odgovoriti na ovo pitanje. Zato bolje da se zaustavim na ovom mestu.

Kažeš da je ljubav jedina zastava pod kojom stojiš, kako smo se otuđili jedni od drugih, kako je zajednica postala teška bez obzira da li je bračna ili državna, zato moram da te pitam kuda ćemo dalje, kako ćemo opstati u egzistencijalnom i emocionalnom smislu?

- Ljubav i iskrenost pokušavam živeti. Sklon sam padanju, često sam u haotičnim situacijama koje i sam izazivam plašeći se da postajem rob nekakve iluzije. Ali za mene je bitno nastojati živeti nekakav vlastiti ideal. Mišljenja sam da je udar na socijalnu dinamiku prva stvar koja je krenula razarati unutrašnje biće svakog pojedinca. Valjalo bi kad bismo pokušali približiti se istinski jedni drugima, razumeti jedni druge, to bi bila stvarna revolucija, jedinstvo ljudi i sveta bi jedino moglo promeniti okolnosti u kojima se sve više čini da kroz ceo život crkavamo umesto da jednostavno budemo, postojimo.

Moram i ovo da te pitam, oseća li pesnik „zamor materijala“, zapravo, kako zna da još u njemu ima goriva za nove pesme, a kako bi mogao da zna da mu pesme više nemaju onaj polet koji im je mladost davala?

- Stvarno puno radim. Ne znam osećam li zamor. Umoran svakako jesam. Ali verujem da u meni ima još poezije koja će se možda kanalizovati u nekoj drugoj formi. Sve ima svoje vreme, nisu polet i zanos jedini kvalitet poezije, s godinama se u sve može upetljati pomirenost kao neka nova mudrost i odnos spram sveta.

I reci mi, ko je Marko Tomaš bio juče, a ko je danas, i u čemu je glavna razlika?

- Trenutno sam u nesporazumu sa samim sobom i ne znam šta bih ti rekao. Dođu ti periodi kad zbunjuješ samog sebe. Srećom, uglavnom to sebi mogu priuštiti. Pravim se da određeni delovi mene ne postoje. Pokušavam otkriti šta se dogodilo sa zimom i hoće li nastupiti večno proleće ili neka druga vrsta kletve koja će nas dodatno zbuniti i uplašiti da se više nikada ne oporavimo. Ali možda bi i bilo najlepše kad bismo svi poludeli na neki lep način, onako kako poludimo kad dođe proleće, samo intenzivnije pa da zaljubljeni krenemo slaviti kraj sveta koji se dogodio, apokalipsu koja se trenutno događa i sve nadolazeće ljubavi i konačnosti koje će nas osloboditi.

BONUS PESMA:

POLITIČKI ISKAZ Koje su velike pjesme mog naroda? I koji je to moj narod? Koja su brda moje DNA, koje rijeke, šume, gradovi? Voljeti nije isto što i biti? Jesam li ono što volim? Što piše na stećcima? Je li to bitnije za moj život od reklama nad ulazom u novi tržni centar? Je li povijest moje zemlje bitnija od moje osobne povijesti? U kojem omjeru se religije miješaju u mojoj krvi? Ja sam ciganin, svojom voljom. Volim preko državnih granica. Ovo je politički iskaz. Ja sam masovni ubojica. Imam snažnu erekciju i jedem previše mesa.

Izvor: antologija.weebly.com

BONUS VIDEO:

ZOVU GA TESLOM ZVUKA: Ruben je tvorac Ezo-gitare, a zaslužan je za revoluciju u svetu muzičkih instrumenata (FOTO)

(Espreso.co.rs)