VUKAŠIN ĐELIĆ: Na raskršću improvizacije i rokenrola (VIDEO)

Vukašin Đelić tihi je heroj kako alternativne gitarske, tako i avangardne, eksperimentalne scene u Beogradu. Deo je jedne od prvih generacija muzičara koji su stasavali na estetici Ring Ring festivala, koji su potom i sami "vukli" scenu napred kako u organizacijskom, tako i umetničkom smislu. Nekada najpoznatiji po svom solo projektu WoO i kolektivu Belgrade Noise Society, u međuvremenu je učestvovao i u radu benda Halftones, nedavno je objavio i novi EP sa grupom Dol koja mu je trenutno u fokusu, dok je aktivan i novi trio Limbo Lighting.

Vukašina smo pozvali da bude treći gost našeg serijala Espreso Live Session, gde je odsvirao nekoliko zanimljivih improvizacija na jednoj maloj gitari, sintisajzeru, i pratećim pomagalima poput mobilnog telefona. Taj video ćete moći da pogledate u zasebnom tekstu, a u međuvremenu se osvrćemo na razne etape karijere ovog muzičara.

Kako si se zainteresovao za eksperiment na gitari?

Prva gitara koju sam dobio imala je sedam žica...

Nije bilo baš lako naći takvu gitaru devedesetih u Srbiji?

Tu gitaru mi je kupila majka. Uzela je prvu koju je našla, i ta je imala sedam žica. Međutim, razmak između žica i vrata gitare je bio toliko veliki da nisam mogao da pritiskam žice. Prvo što sam uradio, bilo je da stavim olovku kroz vrat. Shvatio sam da tako mogu lakše da sviram.

Prvi put sam shvatio da gitaru možeš da sviraš na različite načine sasvim slučajno. Svirao sam sa prijateljem u kući i snimali smo neku pesmu, pa smo ostavili gitare da leže na podu. i tako, u jednom trenutku, počelo je nešto da svira, a nismo uopšte shvatili šta. Javio se neki ritam i neki ton... onda smo pogledali na pod i videli da su pored gitara bili telefoni i neki mali mp3 plejer koji je svirao. Magneti od gitara su hvatali te zvukove. Bio sam oduševljen i onda sam, od tog trenutka, krenuo svašta da stavljam na gitaru.

Ali, ne znam koliko bih to baš nazvao eksperimentalnim pristupom. U suštini, zvučno možda jeste jer se na drugi način koristi instrument, ali i dalje su to kompozicije. Često koristim te neke stvari u pesmama koje pravim.

Nije bilo nekih konkretnih uzora u drugim muzičarima?

Ne, jako spontano se desilo. Slušao sam dosta različite muzike još tada, ali nisam znao da mogu to da uradim.

Devedesetih si imao bend OFF. Danas se o tom bendu malo zna, da li postoje neki snimci koje si možda sačuvao?

Postoji samo na ličnim kasetama, nema ništa online. To je bio bend u kome je bubnjeve svirao Izvanredni Bob, koji je sada vizuelni umetnik. Drugu gitaru je svirao moj brat Nenad, i vežbali smo u atomskom skloništu. Bob nije imao prave bubnjeve nego ih je sklopio od svega što bi našao. Delom na ulici, delom od drugih bubnjeva. Uglavnom smo pokušavali da pravimo rok pesme sa totalno treš opremom. Sad kad pogledam unazad, verovatno smo zvučali kao Pussy Gallore.

U ranijim intervjuima si pominjao koncert Ground Zero na Ring Ring festivalu 1997. godine kao događaj koji je uticao na tebe. Da li je ovaj festival u to vreme, i na koji način, uticao i na generisanje scene eksperimentalne muzike?

Te godine nisam imao pojma ni o kakvoj sceni. Imao sam 19 godina i čuo sam da se dešava festival u gradu. Nisam uopšte imao pojma o čemu se radi. Ponajmanje sam znao bilo koje od tih imena. Samo sam odlučio da idem i za mene je to bilo to. Na prvom koncertu, bio sam kao u Diznilendu. Prosto, nikad se nisam susreo sa time. Ceo koncept koncerta se promenio.

Za scenu nisam znao. Tek možda par godina kasnije sam prvi put čuo za Blank Disc i polako počeo da se upoznajem s nekim ljudima koji se na sličan način bave muzikom. Na primer 1999. ili 2000. sam možda prvi put čuo za te ljude, ali sredinom dvehiljaditih sam počeo da ih upoznajem malo više.

Negde u to vreme je nastao i Belgrade Noise Society?

2005. godine, da. Ideja nam je bila da napravimo kolektiv koji menja članove. Pozovemo različite muzičare i onda imamo mesec-dva da spremimo materijal, odsviramo par koncerata, i to je to. Završimo jedan krug, i onda pozovemo druge. To je trajalo možda 4-5 godina, a onda smo upoznali Dušana Damjanovića s kojim smo osnovali trio. Ubrzo nakon toga, dve godine kasnije smo se razišli.

Otkuda taj koncept smenjivosti članova?

Mislim da je to dobrim delom zato što Miloš i ja smo prilično skloni improvizaciji, i obojicu nas privlači puno različitih stvari. Oduvek smo hteli da imamo nekakav bend koji neku odrednicu da bude samo rok, džez, ili impro, šta god. I sviđalo nam se da se bavimo improvizacijom u to vreme. Da bude možda više kao neki događaj, nego bend. Delimično je uticao i Ring Ring na nas, da. Zato što vi za jedno veče festivala odete na tri koncerta i vidite tri potpuno različite stvari.

Koliko pratiš dešavanja na polju eksperimentalne, avangardne muzike? Ima li šta novo da se izmisli danas u 2019. godini?

Relativno pratim. Nisam baš previše aktivan, ali mislim da ima. Mislim da je improvizacija u suštini praksa koja će trajati - zauvek. Dosta pratim savremeni džez. Improvizaciju ne toliko, možda više idem na koncerte nego što slušam izdanja.

Šta te najviše zanima od savremenog džeza?

Zanimljivo mi je ovo što se dešava u Engleskoj. Šabaka Hačins, zanimljivo mi je ovo što Moor Mother radi sa Irreversible Entenglements. Norvežani, pa The Thing... Jedan od najboljih albuma koje sam čuo prošle godine su izdali The Necks. Oni su imali koncert na prošlom Beogradskom džez festivalu i to je jedan od boljih koncerata koje sam video u dugom vremenskom periodu.

Šta se dešava sa projektom WoO, odnosno tvojim solo nastupima pod ovim imenom?

Dugo sam svirao sam. Snimao sam albume, išao na turneje sa Izvanrednim Bobom i imali bismo audio-vizuelne nastupe. Onda sam u jednom trenutku shvatio da mi se mnogo više sviđa da sviram s drugim ljudima, i od tad me je to okupiralo. Tako da sviram povremeno solo improv koncerte, ali ne toliko kao pre.

Kako su prolazile inostrane turneje i koncerti?

Uvek mi je bilo jako zanimljivo. Nekad bih prodao sve diskove koje imam, nekad bih pobegao glavom bez obzira iz prostorije (smeh). Ali, uglavnom su mi to bila zanimljiva iskustva. Upoznao sam neke divne ljude, koje ne bih nikad upoznao da nisam išao sam, da sam bio sa bendom. I u Evropi i u Americi kad smo bili, bilo je super. Uglavnom su ljudi otvoreniji jer postoje festivali, neke male lokalne scene, imaju izdanja, vrlo je zanimljivo.

Poslednjih godina te ljudi najviše vezuju za bendove Dol i Halftones. Ranije su te ljudi više doživljavali kao eksperimentalnog muzičara, dok si sad uslovno rečeno bliži klasičnijem roku, kako je to došlo kod tebe?

Uvek sam to imao u sebi. Odrastao sam na rokenrolu. To je nešto što vučem sa sobom otkad sam počeo da slušam muziku. Nikad nisam to razdvajao. Čak i kad bih svirao sam ili s grupom, uvek bih koristio sličan muzički jezik, samo različito primenjen. Jako volim da sviram u grupi. Dol mi je bend koji je trenutno najaktivniji.

Kakvo ti je iskustvo u radu sa Halftones, tu si došao već nakon što je bend ranije počeo da radi?

Došao sam nakon što su već imali jedan album i EP. Iz tog iskustva sam jako puno naučio. Jako divne stvari sam dobio od benda, oni su super ljudi. Sada više ne sviram u grupi, nastavili su bez mene. Ostali smo prijatelji, ništa se loše nije desilo.

To je bilo oslobađajuće iskustvo. Kad sam počeo da sviram s njima, morao sam da naučim sve pesme koje bend je imao do tada, ali su mi u startu rekli da mogu da radim šta god hoću. Davali su mi puno slobode da mogu da sviram to što treba, ali na svoj način. Meni je to bilo super. Mislim da je njihov poslednji EP "Brda sna" nešto najbolje što sam odsvirao s grupom.

Kakva je scena danas što se tiče organizovanih kolektiva i koliko u tome učestvuješ?

Jedino što znam da trenutno postoji organizovano, jeste ovo što Milana Zarić (harfistkinja i kompozitorka, op.a.) radi pod nazivom Spectrum East. Dešavaju se koncerti improvizovane muzike, ali nisu organizovani nego sporadični. U Novom sadu je dosta organizovanije zato što postoji Improstor (serijal koncerata, op.a.) i puno je više ljudi vezano za to.

Koliko si ti povezan sa novosadskom scenom?

Ne znam koliko to može da se zove povezanošću, ali da, sarađivao sam sa muzičarima oko Improstora i poznajem ih većinu. Jako mi je zanimljivo to čime se bave i voleo bih da postoji i u Beogradu. Bio je sličan pokušaj sa Improve koncertima u kojima sam učestvovao, ali to se isto rasulo. Beograd je malo drugačiji.

U kom smislu?

U smislu što se vrlo često desi da se neka dobra stvar uništi.

Pa, zašto?

Ne znam. Karma! (smeh)

Jesi li nekad razmišljao da sam učestvuješ u organizacionom aspektu?

Mislim da sam teško možeš nešto da uradiš. Možeš sam da se baviš muzikom, ali da organizuješ neki serijal koncerata, nema šanse. Treba ti puno pomoći. Trebaju ti prijatelji, neka vrsta organizacije. Barem 4-5 osoba koje rade na tome.

Misliš da ne postoji ta kritična masa?

Nisam siguran. Možda i postoji, ali mislim da su ljudi manje upućeni jedni na druge. Što je tužno. Ali mislim da je istinito.

Kakvi su tvoji neposredni dalji planovi za muzičku budućnost?

Grupa Dol mi je sad najbitnija. Imaćemo promociju u KC Gradu 29. marta. Mislim da ćemo da probamo da snimimo ove godine novi materijal. Sviram u triju sa Andrejem Mladenovićem i Markom Paunovićem koji se zove Limbo Lighting, imali smo za sad dva koncerta i probaćemo nešto da snimimo ove godine.

BONUS VIDEO: PAVLE POPOV: Možeš da me staviš u simfonijski orkestar, ili u avangardni ili džez bend, uvek ću se snaći (VIDEO)

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)