DUKAT/STRAY DOGG: Prava je umetnost kada najveće istine izgovoriš tako da budu potpuno razumljive svakom (VIDEO)

Priča Dušana Strajnića, frontmena grupe Stray Dogg, neobična je utoliko što se ne radi o muzičaru koji je od tinejdžerskih dana bio aktivan na muzičkoj sceni, pa se kroz razne bendove i projekte uspinjao ka današnjoj popularnosti u okviru kantautorske/rok/amerikana scene. Nekadašnji teniser i student prava, kako je govorio u ranijim intervjuima, gotovo slučajno se obreo u svetu kantautorske muzike te počeo da piše pesme, koje su brzo pronašle put do slušalaca.

Sa svojim bendom Stray Dogg ostvario je i saradnju sa čuvenim Devendrom Banhartom, pokrenuo Amerikana festival, nastupao solo kao Dukat, snimio četiri albuma sa svojom grupom. Poslednji, "Look at the Moon", objavljen je krajem 2018. i predstavlja jedno od najupečatljivijih izdanja domaće muzike objavljenih prošle godine.

Našli smo se u Espresovim prostorijama kako bi, uz razgovor na različite teme, snimili i novu epizodu muzičkog serijala "Espreso Live Session", koju ćete takođe moći da pogledate na našem sajtu.

ESPRESO: Bio si nedavno u Zagrebu sa bendom Stray Dogg, kako je to prošlo?

DUKAT: Super. Bili smo prvo u Ljubljani, pa Zagrebu. Prvi put posle dugo vremena smo bili u u Ljubljani, i imali smo baš dobru svirku u dobrom prostoru, Kino Šiška. Zagreb mi je već očekivano dobar. Posle Beograda i Podgorice, tu imamo najveću publiku. Tu imamo i sing-a-long, tako te momente, možda smo odsvirali i jednu od najboljih svirki. Stvarno je bilo odlično, što se vidi posle koncerta kada izađe 5-6 recenzija za različite novine i portale, znaš da je bilo dobro.

ESPRESO: Da li čitaš recenzije, koliko ti znače?

DUKAT: Čitam. Mada, kakav je bio koncert najviše vidim po reakcijama na samoj svirci i odmah posle. Kada bude dobro, obavezno ti ljudi prilaze, i baš imaju potrebu da ti kažu da je bila dobra svirka. Ako je bilo loše, to se ne dešava. Nije da ljudi dolaze iz kurtoazije da ti kažu da je bilo dobro, nego ti ništa ne kažu i ti odeš kući. Siđeš među publiku i oni se raziđu, što se nažalost dešavalo. Ali srećom, mnogo je više bilo ovih dobrih svirki.

Recenzije su mi više interesantne na nivou scene. Vidiš kako je to još uvek dosta razvijenije, što zapadnije ideš. U Hrvatskoj, posle koncerta u Zagrebu, izađe 5-6 recenzija za različite portale, koji se očigledno bave takvom vrstom muzike. Što znači da je bilo dovoljno novinara na svirkama koji o tome pišu, što kod nas još uvek nije slučaj. Imaš sreće ako izađe jedna do dve recenzije po svirci.

ESPRESO: Na poslednjim koncertima je svirao Boško Mijušković na bubnjevima. Da li je on sada punopravni novi član ili je samo gostovao na nastupima?

DUKAT: Kao što znaš, on je inače gitarista i vođa svog benda Turisti, a svira i bas u Straight Mickey and the Boyz...

ESPRESO: Ali, nije toliko poznat po sviranju bubnjeva?

On je bio basista benda Seine, ali tamo je na nekoliko pesama na albumu odsvirao bubnjeve. Mislim da je to čak i neka njegova prva pasija.

Kod nas je Bole prvo bio prelazno rešenje, dok ne nađemo novog bubnjara. Međutim desile su se neke stvarno prelepe stvari za vreme snimanja poslednjeg albuma. Na dve pesme je snimio bubnjeve, dok nam na probama mnogo znači. Ima neverovatan duh, rokenrol mu kola venama, da se izrazim tim klišeom. Povukao je sve nas ostale, vratio je neki tinejdžerski duh na probama. Ostajemo duže nego što smo inače ostajali, više se svira. Trenutno uživamo i ne razmišljamo o tome da ga menjamo. Tako da - Bole, siguran si, ako slučajno gledaš ovaj intervju! (smeh)

ESPRESO: U vreme snimanja prvog albuma bio si još neafirmisan, možda i neiskusan muzičar. Kako sada izgleda priprema albuma sa ovim stažom?

DUKAT: Razlike su ogromne. Na četvrtom albumu sam prvi put učestvovao skoro stoprocentno u čitavom procesu snimanja i postprodukciji, naravno uz komponavanje i pripremu pesama. Svaka odluka je bila proračunata, smišljena u bendu i doneta u skladu s tim. Iskustvo tri albuma je nemerljivo jer smo sada pristupili na neki drugi način. Prošli smo sve sisteme, od snimanja albuma u sobi, pa u kućnoj produkciji, do proširivanja sastava, pa linijski, na keca, pa svi zajedno, pa smo otišli u drugi grad na snimanje, i na kraju ovo... dali smo sebi nekoliko meseci za rad.

Boris Mladenović nam je producirao album. Njemu smo isto dali slobodu - učestvovao je s nama u stvaranju kao validan član benda. U aranžmanima takođe. Dovodili smo različite ljude zavisno od pesme. Hteli smo da nađemo prave ljude koji odgovaraju svakoj pesmi, tako da smo snimali sa tri različita bubnjara. Kontrabas je svirao Pavle Popov, doveli smo neke nove prateće vokale, i tako dalje. Baš smo radili na tome da se ne ograničavamo našim sastavom, nego da nađemo prave ljude za prave pesme. Da uradimo to onako kako svaka pesma zaslužuje.

ESPRESO: Ostalo je upamćeno gostovanje velike indie zvezde Devendre Banharta na pesmi "Time" pre nekoliko godina. Imate li možda planove za saradnju sa još nekim muzičarem tog kalibra?

Razmišljam o tome, naravno. Teško je to sad i prebaciti, prilično je visok domet da imaš takvu zvezdu na albumu. Više sam razmišljao o nekim regionalnim izvođačima sa kojima bih voleo da sarađujem. Ako mi se bude otvorila neka prilika, potpuno sam otvoren.

Imaš li neka konkretna imena u vidu?

U regionu mi prvo na pamet padnu kolege koje sviraju sličnu muziku, poput JR Augusta. Voleo bih pre svega da nam on svira klavir, pošto je stvarno majstor na klaviru i prilično određen žanrovski, jako dobar u tome što radi. Takođe i hrvatski bluzer Bebe Na Vole, a naravno tu su i ljudi odavde, s kojima doduše već sarađujemo.

U nekim ranijim intervjuima dosta si pričao o odnosu sa publikom i načinu na koji doživljavaš otvaranje, ogoljavanje intime pred velikim brojem ljudi. Kako danas izlaziš na kraj s ovim?

I to se, naravno, dosta promenilo sa iskustvom i svirkama, sa tom kilometražom. Mnogo više uživam na bini nego ranije. Prvih nekoliko godina mi je to stvarno bio problem. Imao sam i dileme da li mogu da nastavim sa sviranjem, jer sam najviše voleo snimanje i rad u studiju, dok mi se same svirke nisu nešto dopadale.

Suviše sam se osećao ogoljeno dok sam pevao o nekim meni bitnim stvarima, a imao sam dileme da li to ikog uopšte zanima. A onda, ako nekog i zanima, zašto bi ga zanimalo to što mu pričam, kad su to neke stvari o kojima ne razgovaram ni s najboljim prijateljima. Još veći problem mi je bio ako ljude to ni ne zanima, jer zašto su onda tu? Potpuni konflikt osećanja.

ESPRESO: A kad se priča na koncertu?

DUKAT: Vremenom sam to potpuno prevazišao. Uživam u komunikaciji sa svojim bendom, mislim da je to došlo i sa razvitkom grupe u muzičkom smislu. Svi mnogo bolje sviramo i funkcionišemo kao celina. Na bini se osećam kao na nekoj našoj probi, gde inače uživam. Sada već i dosta improvizujemo, imamo neke duže instrumentalne pasaže, tako da se u muzičkom smislu pronalazim sa svojim bendom i pomalo se zatvaram.

Ko je bio na našim koncertima, zna da ja slabo pričam. U tom smislu nemam komunikaciju sa publikom. U poslednje vreme skoro ni reč ne kažem do kraja koncerta, jer sam pronašao neki način da uživam u toj svirci, a onda uživaju i ljudi.

Takođe, prestao sam da doživljavam pesme kroz stihove. Puštam da me vodi isključivo muzika, a ne toliko značenje reči. Da osećam neku pesmu kakva jeste danas, a ne kao pesmu koja je postojala recimo 2012. godine. Kada sviramo na bini, puštam taj trenutak da me uzme, a ne toliko neka istorija koja bi me opterećivala. Na neki način sam se udaljio od značenja, a približio više samoj muzici, i možda estetici.

ESPRESO: Kakav odnos imaš prema starim pesmama, da li ti dosade?

DUKAT: Pesme koje su nam dosadile više ni ne izvodimo, ako se ikada oseti trenutak da su nekako zamrle. Što ne mora da znači da su loše, već da su prosto iz nekog drugog vremena, da nam ta pesma možda u ovim godinama i sa ovim iskustvom ne predstavlja više ono što je nekad bila. Imamo pesmu "Smile" koja nam je jedan od prvih singlova, koja je čak odlično prolazila i na koncertima i inače, koju ne sviramo već tri-četiri godine. Što je možda i greška u smislu te setliste koju izvodimo, ali eto, ne možemo da je doživimo.

S druge strane, gomila starih pesama, čak i neke pesme iz 2009. dok još nisam imao bend, danas dobijaju svoj konačni oblik na svirkama. I dalje se menjaju, i dalje nas pomeraju u muzičkom smislu, uživamo u njima istinski.

Pomenuli smo te nedavno, kada su nam On Tour bili u gostima u redakciji. Vlada Marinović je imao pohvale za tvoj angažman na popularizaciji vlastite umetnosti, a prilično si aktivan i generalno oko amerikana scene i festivala Americana Night. Kako to trenutno ide?

To je krenulo 2013. godine, a ove bi trebalo da bude sedmo izdanje festivala. Moj bend je u to vreme doživljavao možda i vrhunac, što se tiče količine ljudi koji dolaze na naše koncerte. To sam koristio da dovedem druge jako kvalitetne izvođače sličnog senzibiliteta, da sviraju sa nama.

Ceo koncept festivala je da dva benda nastupaju zajedno na bini - makar je u to vreme bio - baš zato što sam primetio tendenciju da ljudi dolaze da slušaju bend koji vole, naravno, a da ih bendovi koji sviraju pre toga ne interesuju mnogo, iako su jako dobri. Tim sistemom "dva benda na bini" gde se naizmenično sviraju pesme, svi su dobijali šansu da ih čuje na primer naša publika. Ili publika nekog hedlajnera koji je bio te godine.

Mi smo učestvovali prvih nekoliko godina, što sam morao da prekinem jer imamo i svojih aktivnosti, svoje koncerte. Kada smo mi prestali da sviramo, malo se ta publika smanjila. Onda smo izašli iz većeg prostora u manje, međutim do tad smo već razvili neku festivalsku publiku. Ona nije bogzna kako velika, ali je dosta verna i čini mi se kvalitetna, ako mogu tako da kažem.

prošle godine smo doveli američki bend Paul Cherry iz Čikaga. Bilo je dosta ljudi, iznad mojih očekivanja. Mislim da je postojanje festivala definitivno učvrstilo celu tu scenu bendova koji pevaju na engleskom, a baziraju se donekle na američkom folk bluzu.

Postoji li mogućnost udruživanja scene i u nekom formalno-pravnom, da ne kažemo sindikalnom smislu?

U ovoj branši, alternativnom roku, ljudi su stvarno u super odnosima. Postoji dosta komunikacije, što i u mom bendu može da se vidi. Oni takođe sviraju u nekoliko drugih bendova, produciraju jedni drugima albume, pomažu se i savetima i praktično. To bi moglo eventualno da preraste i u nešto više, ali mislim da se to ne dešava jer ne znam koliko bi rokenrol i bilo kakvo sindikalstvo išlo ruku pod ruku. Čini mi se da se ta dva pojma ipak razilaze. Rokenrol podrazumeva slobodu, individualnost. Isuviše je to izraženo da bismo se sklapali u nekakve celine, tako da sumnjam da će ikad od toga išta biti.

ESPRESO: Pomenuli smo te pre par nedelja i povodom izvođenja pesme Tome Zdravkovića u UK Stari Grad, pa je i za tebe isto pitanje: kako doživljavaš to muzičko nasleđe, čiji se status rekontekstualizuje od recimo osamdesetih do danas.

DUKAT: Toma Zdravković je za gomilu današnjih narodnjaka bio onaj pravi alternativni kantautor. To su teške pesme. Za početak - za odsvirati. A i autorski su prilično kvalitetne. Prava je umetnost umeti da najveće istine i - neki bi rekli - najbanalnije stvari, izgovoriš tako da budu potpuno razumljive svakom. Da budu otpevane tako da osetiš da je to nešto potpuno lično da veruješ u to što kažeš, bez obzira što si to čuo hiljadu puta. Autorstvo u njemu je bilo veliko. Taj kvalitet je nešto što je najbitnije kod bilo kakvog kantautora, pošto je on to i bio.

Danas narodni izvođači, pre svega, nisu kantautori. U najvećem broju slučajeva to su pesme koje dolaze iz nekakvih produkcija kao sistema. Dobijaju tekstove i muziku. Tekstovi su rađeni skoro po kalupu, imate reči koje treba se koriste u svakoj drugoj pesmi, od nekih lekova, aspirina i ne znam čega, do nekakvih drugih klišea. Onda dobijaju i muziku, koja opet izlazi iz nekog potpunog sistema kako se pravi. To je naravno postojalo i ranije, ali tada je bilo još nekoliko izvođača koji su mogli da uzmu na svoja pleća ceo jedan žanr. Da bez obzira da li ti to voliš ili ne, možeš reći da postoji kvalitet u tome.

Što se tiče te popularne muzike, slična stvar postoji bilo gde i u Americi, gde imamo kantri muziku. Postojali su užasno kvalitetni izvođači, a postoji naravno i potpuni šund. Iz istih razloga koje sam sada naveo. Svako vreme nosi svoje probleme, ali uvek postoje neki izuzeci koji mogu da ponesu ne samo promenu, već da uzmu na sebe taj "teret kvaliteta" i da ga provuku kroz svoju generaciju. Ništa tu nije niti tragično, niti dobro, već mislim da se svodi na neki prosek iz godine u godinu.

Nezavisno od benda, nastupaš pod pseudonimom Dukat kao solo umetnik, ili u duetima...koliko se ovde razlikuje tvoj pristup muzici i nastupima u odnosu na Stray Dogg?

Tu mi je potpuno drugačiji nastup. Mnogo je ličniji, intimniji, bliži, sam sam sa gitarom, svodi se na ta dva zvuka. Koliko god da njima dobro barataš, i dalje su to samo dva zvuka koja daješ publici. Utoliko je i mnogo teže za mene da to izvodim. S druge strane sam sam, pa dobijam svu slobodu da to radim kako god hoću. Od nekih konkretnih stvari poput tempa i dinamike, do improvizacija u skladu s tim kako se u trenutku osećam.

Potpuno je drugačiji nastup nego sa bendom, gde na našim koncertima sada već sviramo pravi rokenrol. Ovo je tiše, ali zato i dosta emotivnije, čini mi se. Tu sam i mnogo otvoreniji što se tiče razgovora i priče. Ljudi su mnogo tiši i sede, napravi se kamerna atmosfera. Onda malo pričam o tim pesmama i o tome šta mi znače, pa u ljudi mogu i tako da se upoznaju sa pesmama koje vole.

Može li alternativni muzičar živeti od muzike?

Pa, može, alternativno da se živi (smeh). Nije bogzna kako udobno, ali je s druge strane dosta slobodno. Ja živim od svoje muzike. Nije to ne znam kakav komfor, ali stvarno imam slobodu za koju nisam siguran da bih je menjao.

Voleo bih, eto, da budem još malo uspešniji u tome što radim, ako se uspeh meri novcem. Ali kad pomislim da je to posao od koga živim - pevanje sopstvenih pesama koje sam napisao svirajući gitaru i uživajući u muzici, što stvarno više ne doživljam kao ikakvo opterećenje, onda stvarno pomislim da sam najsrećniji čovek na svetu. Spreman sam da se donekle žrtvujem na konto luksuza, da živim taj alternativni život.

Prisutni ste na striming servisima kao što je Spotify, skoro ste objavili i neku statistiku slušanja na fejsbuk stranici. Kakvi su prihodi od tih servisa, u odnosu na tradicionalne nosače zvuka?

Što se tiče tradicionalnih nosača zvuka, oni više idu kao neki suvenir. To su jako mali tiraži. Od 500 do 1000, prodaju se takoreći samo na koncertima. Ne znam čak ni da li ih ljudi slušaju, ili ih kupe kao neku memorijabiliju, da se sete gde su bili kada vide taj CD. To ne donosi bogzna kakav prihod, tako da sve ostaje na tim digitalnim servisima.

Postoji tu neka lova koja kapne s vremena na vreme, na koju se isto ne oslanjaš. Ali mi smo, eto, novac koji smo zaradili na Spotifyju tokom godinu-dve, iskoristili za pravljenje vinila trećeg albuma, i da pokrijemo još neke troškove. U krajnjem slučaju, nije beznačajno.

Statistika kaže da ste slušani u čak 65 zemalja online - gde vas najviše slušaju?

Definitivno najviše sviramo u regionu, međutim krenuli smo da nastupamo po Italiji, Nemačkoj, Poljskoj, Francuskoj, Holandiji. Ali najzanimljivije je što to i dalje nisu zemlje gde smo napravili veći proboj.

Ubedljivo najviše smo slušani u Turskoj, ne znam iz kog razloga. Dešavaju se tako neke anomalije, negde je ta pesma procurela. To funkcioniše po nekim drugim principima. Na Spotify upadneš na neku plejlistu, nešto se desi... Svaki treći komentar na našim youtube spotovima je na Turskom. Već sam dobio neke ponude za nastup iz Istanbula, pa možda Izmir, Ankara, videćemo.

To je jedno, a drugo je Južna Amerika. Meksiko i Brazil, koji su najviše povezani sa gostovanjem Devendre Banharta, koji je inače iz Venecuele. Čak i u Argentini imamo neku posebnu fan stranu, neki klinci su napravili. Ne znam da li ćemo uspeti da odemo tamo, ali Turska je mnogo realnija.

Treća zemlja je Poljska, u kojoj smo sad zakazali turneju od 15-ak svirki. U tom smislu, internet je neverovatna stvar. Išli smo već na sever Poljske, na udaljenost veću od 1.000 kilometara odavde. Ne očekujem uopšte ljude na toj svirci, a kamoli da dođu ljudi koji znaju naše pesme. Eto, i to se desi. Odeš u Bjalistok i sviraš, pa nek je i 30 ljudi, ali znaju tvoje pesme. Nekog lika s Voždovca koji peva na engleskom. I to nisu neki Srbi iz regiona, nego Poljaci, tamo na granici sa Ukrajinom. Eto, oni su došli da pevaju tvoje pesme... tako da mi je to jako zanimljivo i zabavno.

BONUS VIDEO: Espreso Live Session #1: On Tour

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)