DEJAN OGNJANOVIĆ: Srpskom filmu nedostaje duboka iskrenost i proživljenost

Kada govorimo o horor literaturi i filmskom žanru u Srbiji, Dejan Ognjanović je nezaobilazno ime. Ovaj književnik, kritičar, prevodilac, ali i prvi doktor u domenu horor žanra - verovatno je i vodeći stručnjak na ovom polju u Srbiji. Ujedno je i živi dokaz da za ovaj žanr itekako ima mesta u akademskoj zajednici, iako se u Srbiji još uvek dominantno vezuje za koncept "lake zabave". No vremena se menjaju te je i "žanrovski diskurs" u srpskom filmu i literaturi sve zastupljeniji, i sve priznatiji kao legitimna, "visoka" umetnost.

Ognjanović je autor nekoliko knjiga i romana, a uskoro će objaviti i svoju novu knjigu "Kult Gula: Prvih 10 godina", koja sumira prvih deset godina pisanja istoimenog bloga.

Kojim kriterijumom ste se rukovodili prilikom selekcije tekstova - kako odrediti koji su najbolji, a koji su najreferentniji za današnji trenutak, nekoliko godina nakon datuma prvobitnog objavljivanja?

Pri izboru tekstova imao sam nekoliko stvari na umu. Prva mi je bila – zanimljivost: dakle, da je tekst, pored evaluacije, kritike, uvida i analize (koji se podrazumevaju), dovoljno zanimljiv za čitanje, da nije samo poučan nego i zabavan. Zatim, da je i dalje relevantan, odnosno da govori o delu koje je i danas, posle više godina ili decenija, vredno promišljanja. Zatim, da se tim izborom pokrije što je širi dijapazon toga šta ovaj blog jeste i čemu teži da bude: dakle, da odražava širok spektar tema koje nisu nužno vezane za horor u njegovim različitim oblicima ispoljavanja (književnost, film, strip, TV, dokumentarci itd), kao i širok spektar pristupa (da ne kažem: etitjuda), od skoro-akademskog do posprdno-parodičnog. Dakle, ima ovde osvrta i na zaboravljeno horor blago i na zaboravljeni, a na svoj način zabavni treš; i na precenjene nehoror Oskarovce, i na nezasluženo slabo znane filmove iz (uslovno) manje izvikanih kinematografija; ima tu i detaljnih izveštaja o raznoraznim sočnim priključenijima sa regionalnih i svetskih filmskih festivala, i raznih lista...

Zvučaće neskromno, ali zaista mi je bilo teško da svedem izbor na samo onoliko materijala koliko može da stane u knjigu od 500 strana, jer zacrtao sam sebi da bi bilo preterivanje ako bi bila obimnija od toga. Ipak je u igri bilo oko 2.200 postova objavljenih tokom deset godina, i stvarno je tu bilo mnogo stvari vrednih da se sačuvaju i na ovaj, knjiški način. Tek radeći ovaj izbor shvatio sam da, zapravo, tu imam materijala za najmanje još jednu knjigu, i to na samo jednu temu. Naime, zaključio sam da je na blogu bilo baš mnogo tekstova o domaćim filmovima koji su veoma ujednačenog kvaliteta – toliko mnogo da bi, da sam ih sve stavio u ovu knjigu, to stvorilo tematski disbalans (zauzeli bi bar polovinu njenog sadržaja). Zato sam odlučio da objavim zasebnu knjigu u kojoj ću sakupiti sve svoje napise o srpskim filmovima iz 21. veka, ne samo blogovske, a već imam i naslov – zvaće se Život i smrt srpskog filma.

U najavi ovog izdanja napisali ste i da će biti nekih sadržaja premijerno objavljenih u knjizi, koji nisu vezani za sam blog. O čemu se tačno radi?

Bilo bi protivno samoj ideji i poenti ove knjige da sada pišem u izobilju neke nove tekstove, specijalno za nju, a na blogu neviđene. S druge strane, osećao sam potrebu da u njoj ipak pružim i nešto više od izbora onoga što su najverniji čitaoci mogli pročitati na blogu; neki specijalni dodatak, nešto više, samo za čitaoce koji nabave knjigu. Stoga dodaci na neki način izrastaju iz postojećeg ili se na ono sa bloga nadovezuju: recimo, dodao sam u knjigu neke spiskove i liste koje sam planirao da objavim na blogu, ali nisam stigao. Dopunio sam listu „Zapostavljeni horor filmovi“ sa nekoliko desetina naslova o kojima na blogu nisam stigao da pišem. Dodao sam liste „Oklevetani horori“ (Filmovi koji su mnogo bolji od reputacije koju među hororistima imaju) i „Oklevetani nastavci“ koji pokazuju da nastavak može biti odličan, pa čak, ponekad, i bolji od originala. Zatim, dopunio sam i zaokružio osvrt na knjigu jednog domaćeg autora, a tekstu o filmu Get Out dodao neka nova razmišljanja, na nekoliko stranica. I tako, dopune u tom stilu.

Tačno pre 10 godina, kada je pokrenut i vaš blog, objavljen je i film Zona Mrtvih, kao jedan od retkih "čistih" žanrovskih horora u Srbiji, sa zombi tematikom. Kako vidite razvoj horor žanra u Srbiji od tog trenutka do danas?

U to vreme neki domaći mlađi kritičari bili su egzaltirani pojavom tog treš filma, i u njemu su videli zalog nekakve nade o renesansi žanra kod nas. Ja sam ga odmah pročitao kao negativnu i bezvrednu tendenciju, što su naredni naslovi tog reditelja i producenta, Mamula i Rift, i pokazali. Ubrzo potom, učinilo se da će filmovi kao Život i smrt porno bande i Srpski film doneti prevrat na lokalnom i globalnom planu, ali, nažalost, i oni su ostali usamljene fusnote iz kojih nije proklijalo ništa veliko, bar ne za sada, jer 10 godina posle njih ni Mladen Đorđević ni Srđan Spasojević nisu izašli sa novim dugometražnim igranim filmom.

Ukratko, nije došlo do formiranja „scene“, pokreta, talasa, ili bilo čega sličnog, bez obzira na gromoglasne ali u suštini prazne fraze kao što je „Novi srpski film“ kojima je Dimitrije Vojnov sa nekoliko sebi srodnih kritičara pokušavao da pruži legitimitet. Priča o hororu kod nas i u protekloj deceniji svela se na ono što je oduvek bila: eksces, epizoda, samoniklost, nepovezanost, incident, fusnota...

I da, nije nastalo ništa novo što bi bilo makar upola tako vredno pomena kao što su bili Porno banda i Srpski film. Kako i očekivati naslednike tih filmova kad ni sami njihovi autori punih deset godina nisu uspeli da snime svoj drugi film? Da i ne govorim o više nego rečitoj činjenici da reditelj pomenute Zone danas pokušava da vaskrsne serijal Žikina dinastija! Od tvorca filma o zombijima on bi sad da radi film za zombije!

Kakvo je vaše generalno mišljenje o srpskom filmu u poslednjih par godina? Sa jedne strane imamo festivalski uspešne filmove poput Tereta, Ederlezi Rising ili Šavova, dok je film Južni Vetar ostvario izuzetan uspeh na blagajnama. Koje tendencije u srpskom filmu vam se dopadaju, a koje ne?

Gnušam se auto-flagelantskih tvorevina kao što su Ordinary People i Teret, delom zbog kalkulisanog autošovinizma, delom zbog sveopšte plitkosti, a delom zbog rabljenja „poetike nedešavanja“ koja ih čini još dosadnijim i ispraznijim nego što bi inače bili. Pozdravljam pokušaje implementacije žanr filma u ovdašnje učmale tokove. Do sada su oni uglavnom bili tek poluuspešni, u najboljem, ali ima i solidnijih novih primera, kao što su gorepomenuti Ederlezi Rising i Južni vetar.

Ono što najviše nedostaje srpskom filmu, bio on žanr ili nežanr, jeste duboka iskrenost i proživljenost. Mi živimo u jednom užasnom vremenu, a još traju odjeci nekih nedavnih užasnih vremena (1990-te), ali mi nemamo zaista dobre, pametne i međunarodno relevantne filmove koji bi zaista istražili ratne i poratne mrakove u kojima smo bili i u kojima jesmo. Previše je kalkulacije i lažnjaka, dodvoravanja tuđim očekivanjima, pričanja tuđih priča, a premalo autentičnih, svežih, pa i kontroverznih, slojevitih priča o „zanimljivim“ vremenima kojima smo prokleti koje se možda i ne bi svidele festivalima na Zapadu, ali bi mogle doneti prosvetljenje i katarzu ovdašnjem gledaocu.

Poslednjih par godina je - barem prema mišljenju inostrane kritike - donelo osveženje na scenu horor filmova, gde se najviše pominju ostvarenja "Hereditary" i "A quiet place", ili nešto ranije "Get Out". Džordan Pil je sada aktuelan i sa novim filmom "Us" čija se premijera očekuje sledećeg meseca, a režiraće i novi reboot serije Zona Sumraka. Šta je to u ovim delima, ili u postupcima njihovih autora, što donosi svežinu žanrovskom izrazu?

Svežinu im donosi upravo ono što nedostaje domaćim filmovima, o čemu sam govorio gore: Džordan Pil koristi žanrovske matrice ne radi isprazne treš „zabave“ (a čak ni do tog nivoa ne uspevaju da dobace filmovi Milana Todorovića), već radi bavljenja aktuelnim iskustvom života u današnjoj turbulentnoj Americi gde su rasne, klasne i druge podele itekako žive i bolne. Na tom plodnom tlu on gradi svoje satirične horore, onako kako su to radili žanrovski klasici 1970-ih (Romero i Krejven, pre svih). Hereditary i nedavna Veštica takođe dolaze sa nesumnjivo iskrenog, intimnog mesta svojih tvoraca i imaju na pameti nešto više od pukog „plašenja“ kakvo masama prodaju zabavljačke luna-park šarade tipa Paranormal Activity, Conjuring ili A Quiet Place.

Tokom ranih dvehiljaditih je bio veoma popularan TV serijal "Šok Koridor", koji se sada nastavlja i kroz tribinski program u Domu omladine, a u kome su predstavljani neki od najradikalnijih filmova horor žanra. "Srpski film" Srđana Spasojevića i Aleksandra Radivojevića je u tom smislu bio možda i kulminacija takve estetike, a i danas se u tom kontekstu pominje na inostranim portalima (poslednji put u krajnje negativnom tonu na sajtu Taste of Cinema). Čime danas može da nas šokira horor žanr, da li su sve teme i pristupi u tom smeru iscrpljeni? Da li se "šok" kao takav može posmatrati kao merna jedinica za pomeranje granica žanra?

To je nezahvalno prognozirati, jer taman kad se za neki film čuje da je „preterao“ i da se u šoku ne može ići dalje – pojavi se neki novi, još „šokantniji“. Ja ne bih uzimao šok kao takav, po sebi, izvan konteksta drugih kvaliteta (scenario, režija, gluma; tema, ideja), kao mernu jedinicu bilo čega. Postoji niz niskobudžetnih filmova kojima je „šok“ jedini smisao postojanja, i u kojima imate beskrajne scene silovanja, mučenja, degradacije, kanibalizma, čerečenja, nekrofilije itd. Veći je šok plasirati tu tematiku na takav način da dopre do što šireg gledališta, pa makar i na uvijen način, nego insistirati na eksplicitnosti i završiti u getu specijalnih DVD izdanja.

Ali najveći šok danas bio bi zapravo videti horor film koji se ne boji terora tzv. političke korektnosti, koji nije opterećen autocenzurom, koji ume da prepozna neuralgične tačke današnjice i da u njihove mrakove zaroni beskompromisno, duboko, i sa talentom da odjekuju daleko; koji bi bio spreman da žrtvuje (odnosno donekle relativizuje) svoju komercijalnost zarad integriteta.

Aktivni ste i kao pisac romana, da li spremate neku novu knjigu, i čime će se ona baviti?

Spremam nekoliko knjiga esejističke i kritičke prirode: gorepomenutu, o srpskom filmu 21. veka, zatim Ekstremni pogledi, zbirku eseja kojima stajem u odbranu poetike žestine i direktnosti, i još ponešto. Što se tiče proze, istina je da sam to malo zapostavio, i već neko vreme me golica da se posvetim radu na svom davno najavljenom trećem romanu, Prokletije – ali da li ću to i stići da uradim ove godine, za sad je rano reći. Sa svetom tog romana povezana je i zbirka priča koja deli neke njegove junake i lokacije, a neke od tih priča već su objavljivane; moguće je da ću, u najmanju ruku, tokom ove godine napisati neku priču iz tog sveta, koji se tiče nedavnih ratova na ovim prostorima, i njihove „okultne“ zaleđine...

Kako vidite poziciju žanrovske literature danas u srpskoj akademskoj zajednici, a kako u svetu mejnstrim književne kritike? Može li horor literatura da "dobaci" do NIN-ove ili neke druge prestižne nagrade?

Mislim da je današnja akademska zajednica znatno otvorenija prema žanrovskoj literaturi – uostalom, ja sam magistrirao na gotiku a doktorirao na hororu, i vidim da studenti i doktorandi danas sve češće biraju takve teme, odnosno da im one bez problema bivaju odobrene. Mejnstrim književna kritika je nešto okoštalija, kao i svaki mejnstrim, ali čini mi se da je i ona trpeljivija prema žanru nego pre 10 ili 20 godina.

Ipak, da li će neki domaći horor roman dobaciti do NINO-a i drugih većih nagrada, po meni, najviše zavisi od samih pisaca: ja danas ne vidim potencijalnog kandidata za tako nešto, odnosno nekoga ko će napisati vrhunski horor roman a da svojim kvalitetima, istovremeno, probije ljušture NINO-vog žirija. I ne, ne vidim ni sebe u toj priči, da budem jasan: ako ikada završim svoje Prokletije, siguran sam da one ne bi imale ni najmanju šansu kod mejnstrim žirija. Čak garantujem da mnogi članovi žirija ne bi ni izdržali dalje od uvodne scene. Zašto? Videćete, nadam se, u bliskoj budućnosti.

BONUS VIDEO: ON TOUR: Na margini i van kalupa, od Srbije do Severne Amerike (VIDEO)

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)