IZGUŽVANE MISLI: Enciklopedija odrastanja jedne generacije

U zemlji u kojoj je nepisano pravilo da autobiografiju pišu propali političari ili dokoni penzioneri, pravi incident predstavlja knjiga “Izgužvane misli” u izdanju Dallas Recordsa, a iz tastature više nego (bogu hvala) zdravog, živog i aktivnog frontmena grupe Goblini Branka Golubovića.

Bekstvo u rezervat andergraunda

Pišući o sebi, o svom malom-velikom šabačkom bendu, Golubović je urezao trag o svima nama, koji se nismo mirili sa provincijskom dosadom, niti sa t(s)adašnjim javnim diskursom kukasto agresivne banalnosti. Čitajući stranice ove knjige, postaje jasno zašto je “U magnovenju” toliko bitan saundtrek domaće, toliko hvaljene TV serije “Jutro će promeniti sve”, kao i zašto je pesma “Ima nas” jedna od udarnih tema građanskih protesta širom Srbije.

Svedočeći o događajima, od nastanka Goblina pa do svog odlaska u pečalbu januara 2003. godine, Golubović knjigom “Izgužvane misli” nije napisao klasičnu autobiografiju, već zaista vredan dokument o vremenu, geografiji i životu iz perspektive post-pank generacije, koja je imala tu nesreću da se pred njenim nemoćnim očima uruši jedna zemlja, u kojoj su njeni najbolji sinovi živeli u (ne)zvanično društveno izopštenom, emigrantskom statusu.

Kontekst inicijalne afirmacije Goblina bio je, dakle, suicidalni društveni limbo devedesetih godina prošlog veka u kojima je jedan od načina samoočuvanja mentalne higijene bilo bavljenje rokenrolom, skrajnutim od metastazirajućeg turbo folka u rezervat andergraunda, odakle je svojim signalima odašiljao kakvu-takvu utehu zbog užasa koji se odvijao pred nama. Bili su čuvari rok plamena, medijum kroz koji je progovarala ona druga, bolja strana odraza u ogledalu naše tadašnje (ne)slavne istorije.

Otklon od tuđeg srama

Svojom demistifikujućom i do bola razgolićenom percepcijom, Golubović ne ostavlja nimalo prostora da mu ne verujemo da je to bilo baš tako, kako se on tog prošlog vremena seća, i da iz njegovog rakursa spoznamo vreme i ljude koji su imali želju, volju i snagu da svoj život oboje nekim drugim bojama, a bogami i život onih čiji lični radarski domet ih je očitavao.

“Izgužvane misli” su svakako recentna enciklopedija odrastanja jedne generacije, sazrele tih (ne)herojskih devedesetih, generacije koja je smogla snage da napravi sebi otklon od tuđeg srama kojeg su zorno pokušavali da nam uvale u oblandu našeg. Rokenrol, kao jedna od retkih oaza razuma, u ona nerazumna vremena, sve vreme je ukazivao da svačiji sram ima svoje ime i prezime.

Na kraju, svako svojim (ne)delom ostavlja trag iza sebe, u kontekstu vremena u kojem je živeo: kako se poneo, radio, na kojoj strani barikade je (a život u Balkanskoj guduri je upravo to), uostalom, bio. To je ono što definiše identitet svakog od nas, moralna lična karta za neka buduća pokolenja: nekom za stid, nekom za ponos. Ova knjiga je iz ove druge kategorije.

A tonski zapis pesme “No fun” sa koncerta u Vranju ostao je da trajno svedoči o tim danima na njihovom live albumu iz 1997. godine, pod nazivom “Turneja u magnovenju”. Da, meni na ponos.

BONUS VIDEO: DAMJAN SILIBASKI ZA ESPRESO: Na festivalu epske fantastike teme su VAMPIRI I LOVCI NA VAMPIRE!

(Nebojša Cvetković / Espreso.co.rs / Vranjenet.rs)