Pročitajte prve strane petog dela književnog hit serijala MOJA BORBA

Karl Uve Knausgor (Karl Ove Knausgård) rođen je 1968. u Oslu, a odrastao je na Trumeji i u Kristijansandu. Kao devetnaestogodišnjak pohađa Akademiju za umetničko pisanje u Hordalandu. U Bergenu je studirao istoriju umetnosti i književnosti. U periodu 1999‒2002. radi kao urednik književnog časopisa Vagant, u kojem, pored ostalog, piše eseje o Prustu i DeLilu. Knausgor je 1998. godine debitovao romanom ‚‚Van sveta‚" (Ute av verden), postigao veliki uspeh i postao prvi debitant koji je dobio prestižnu nagradu norveške kritike „Kritikerprisen“. Njegov sledeći roman ‚‚Vreme za sve‚" (En tid for alt) izlazi 2004, i nominovan je za nekoliko nagrada, između ostalih i „IMPAC Dublin Literary Award“.

Šestotomni autobiografski roman ‚‚Moja borba" (Min kamp) izlazi u periodu 2009‒2011, postiže veliki uspeh u Skandinaviji i u svetu, dobija nekoliko nagrada i nominacija. Samo u Norveškoj prodat je u 600.000 primeraka. Knausgor ne izmišlja, ne laže, ne ulepšava stvarnost i ne pokušava nikome da se dopadne. Do krajnjih granica ogoljavajući trivijalnost i rutinu, koje čine najveći deo svakodnevice, on žudi za istinom i punoćom egzistencije, i to po svaku cenu. Dok minuciozno secira život, priznaje svoje najmračnije porive, rekapitulira potrošene zanose i zablude, Knausgor ne štedi ni sebe ni bližnje, ispisujući stranice sa sugestivnošću koja čitaoca primorava da se i sâm suoči s najdublje zakopanim samoobmanama i slabostima.

MOJA BORBA 5

Davno je prošlo četrnaest godina koje sam proveo u Berge­nu, od 1988. do 2002, i više im nema traga, izuzev epizoda koje različiti ljudi možda pamte, tračka u ovoj glavi, tračka u onoj, i naravno svega onoga što je u mom sećanju ostalo iz tog pe­rioda. Ali toga je iznenađujuće malo. Jedino što je preostalo od svih tih hiljada dana provedenih u tom od vlage svetlucavom zapadnonorveškom gradiću uzanih ulica jeste šačica događa­ja i mnoštvo raspoloženja. Pisao sam dnevnik, spalio sam ga. Slikao sam, ostalo mi je dvanaest fotografija, leže u hrpici na podu pored pisaćeg stola, sa svim pismima koja sam primio u to vreme. Listao sam ih, čitao ponešto tu i tamo, a to me uvek oneraspoloži, bilo je to toliko grozno vreme. Malo znao, mnogo hteo, ništa postigao. Ali u kakvom sam raspoloženju bio kada je trebalo da tamo odem! Tog leta sam stopirao do Firence s Lašom, ostali smo nekoliko dana, nastavili vozom do Brindizija, bilo je toliko toplo da nam je sunce prosto peklo kožu kada bismo pro­vukli glavu kroz otvoren prozor voza. Noć u Brindiziju, mračno nebo, bele kuće, toplota skoro kao u snu, veliko mnoštvo ljudi u parkovima, svugde mladi na mopedima, povici i buka. Stali smo u red ispred mosta za ukrcavanje na veliki brod koji je plovio do Pireja, zajedno s dugim nizom drugih putnika, skoro svi mladi i s ruksacima na leđima kao mi. Na Rodosu 49 stepeni. Jedan dan u Atini, najhaotičnijem mestu na kojem sam bio, i tako bolesno vrelom, potom brodić do Parosa i Antiparosa, gde smo svakog dana ležali na plaži, a svake večeri se napijali žestinom. Jednog dana smo sreli neke Norvežanke, a kada sam bio u ve-ceu, Laš im je ispričao da je pisac i da na jesen kreće na Akademiju umetničkog pisanja. Raspredali su o tome kad sam se vratio. Laš me je samo pogledao i osmehnuo se. Šta mu je to značilo? Znao sam da laže o sitnim stvarima, ali zar baš tako preda mnom? Ništa nisam rekao, ali odlučio sam da se ubuduće držim podalje od njega. Zajedno smo se vratili do Atine, ja nisam imao više novca, Laš ga je imao još mnogo, odlučio je da sledećeg dana odleti kući. Sedeli smo u bašti restorana, on je jeo piletinu, brada mu se presijavala od masti, ja sam pio vodu. Poslednje što sam hteo bilo je da mu tražim novac, uzeo bih ga samo da mi je on ponudio pozajmicu. Nije to učinio, i legao sam gladan. Sutradan je otišao na aerodrom, a ja sam autobusom napustio grad, izašao na auto-putu i krenuo da stopiram. Posle samo nekoliko minuta zaustavila su se policijska kola, nisu znali ni reč engleskog, ali shvatio sam da je zabranjeno stopirati tu, pa sam se autobusom vratio do centra i za poslednje pare kupio kartu za voz do Beča, veknu hleba, koka-kolu i boks cigareta.

Mislio sam da će putovanje potrajati nekoliko sati, i zaprepastio sam se kad sam shvatio da je zapravo reč o skoro dva cela dana. U kupeu su sedeli Šveđanin mojih godina i dve Engleskinje, za koje se ispostavilo da su koju godinu starije. Stigli smo do Jugo­slavije kad su shvatili da nemam novca ni hrane, pa su ponudili da podele sa mnom to što su imali. Krajolik izvan prozora bio je toliko divan da je bolelo. Doline i reke, imanja i sela, ljudi obuče­ni na način koji sam povezivao s devetnaestim vekom, i koji su po svemu sudeći obrađivali zemlju onako kako se tada činilo, s konjima, kolima sena, kosama i plugovima. Deo voza bio je so­vjetske izrade, uveče sam prolazio kroz vagone, očaran stranim slovima, stranim mirisima, stranim enterijerom, stranim licima. Kada smo stigli u Beč, jedna od devojaka, Marija, htela je da raz­menimo adrese, bila je privlačna i u uobičajenim okolnostima pomislio bih da mogu da je posetim u Norfoku, da budem s njom i da živim tamo, ali tog dana, u lutanju ulicama na periferiji Beča, to mi ništa nije značilo, još su me ispunjavale misli o Ingvild, koju sam samo jednom video, na Uskrs tog proleća, ali s kojom sam se kasnije dopisivao, zbog nje je sve ostalo bledelo. Stroga plava žena u tridesetim godinama povezla me je do benzinske pumpe pored auto-puta, gde sam nekoliko kamiondžija pitao imaju li mesta za mene, jedan je klimnuo glavom, mogao je biti u četrdesetim godinama, crnomanjast i mršav, teškog prodornog pogleda, samo da prvo jede.

Stajao sam napolju u toplom sumraku, pušio i gledao svetla duž puta, sve jasnija kako je mrak padao, okružen šuštanjem saobraćaja, s vremena na vreme prekinutim brzim ali oštrim udarcima vrata automobila, iznenadnim glasovima ljudi koji prelaze parkiralište zaputivši se ka velikoj benzinskoj pumpi, ili vraćajući se kolima. Unutra su ljudi ćutke jeli, sami, između pokoje porodice s decom koje su zakrčile svoje stolove. Mene je ispunjavala tiha radost, baš to sam voleo više od svega, ono obično i poznato, auto-put, benzinska pumpa, kafeterija, a što ipak i nije poznato, svugde je bilo detalja drugačijih od onih na koje sam navikao. Kamiondžija je izašao, klimnuo mi glavom, pošao sam za njim, popeo se u ogromno vozilo, ostavio ruksak iza sedišta i smestio se. Upalio je motor, sve je zabrundalo i zadrhtalo, svetla su se upalila, polako smo pošli, sve brže i brže, ali uvek teško, dok se nismo našli bezbedno na unutrašnjoj traci auto-puta, kada me je pogledao prvi put. Sweden?, pitao je. Norwegen, odgovorio sam. Ah, Norwegen!, rekao je.

Vozio me je cele noći i deo sutrašnjeg dana. Razmenili smo imena nekoliko fudbalera, posebno ga je Rune Bratset uzbudio, ali pošto nije znao ni reč engleskog, ostalo je na tome. Bio sam u Nemačkoj, veoma gladan, ali bez prebijene pare u džepu ostalo mi je samo da pušim i stopiram i nadam se najboljem. Zastao je mladić u crvenom golfu, rekao je da se zove Bjern i da ide daleko, bio je prijatan sagovornik, a uveče, kada je stigao na svoje odre­dište, pozvao me je u kuću i dao mi musli s mlekom, pojeo sam tri tanjira, pokazao mi je slike sa odmora koji su on i njegov brat proveli u Norveškoj i Švedskoj kad je bio mali, njihov otac je bio lud za Skandinavijom, kazao je, otud i njegovo ime Bjern. Brat mu se zvao Tor, dodao je odmahujući glavom. Odvezao me je do auto-puta, dao sam mu moju trostruku kasetu benda Clash, rukovali smo se, poželeli jedan drugom sreću, i ponovo sam se našao kraj jednog prilaza auto-putu. Tri sata kasnije zaustavio se čupav i bradat čovek s naočarima u crvenom spačeku, išao je u Dansku, povešće me do kraja. Starao se o meni, zainteresovao se kada sam rekao da pišem, pomislio sam da je možda nekakav profesor, kupio mi je hranu u jednoj kafeteriji, odspavao sam nekoliko sati, stigli smo u Dansku, kupio mi je još hrane, a kada smo se najzad rastali, nalazio sam se usred Danske, na samo nekoliko sati od Hirtshalsa, dakle uskoro kod kuće. Ali poslednja etapa išla je sporije, ljudi su me vozili po nekoliko milja, u jedanaest uveče nisam stigao dalje od Lekena, pa sam odlučio da prespavam na plaži. Hodao sam uzanim putem kroz nisku šumu, tu i tamo asfalt je bio prekriven peskom, i ubrzo su se peščane dine podigle preda mnom, popeo sam se na njih, video kako se sivo svetlucavo more prostire preda mnom na svetlosti skandinavske letnje noći. Iz kampa ili bungalova nekoliko stotina metara dalje orili su se glasovi i zvuci automobilskih motora.

Bilo je lepo naći se kraj mora. Osetiti blag miris soli i nekako sirov vazduh koji je nadolazio s pučine. Bilo je to moje more, bio sam blizu kuće.

Našao sam jedno udubljenje i razvio vreću za spavanje, uvu­kao se u nju, povukao rajsferšlus i zatvorio oči. Bilo je neprijatno, osećao sam da tu bilo ko može da me spopadne, ali bio sam toliko umoran od poslednjih dana da sam se ugasio kao sveća u koju je neko dunuo.

BONUS VIDEO: Espreso intervju - Grupa Turisti

(Espreso.co.rs / Booka / Karl Uve Knausgor)