IVANA ĐILAS: Nije luzerski priznati neuspeh

U vremenu klikbejt naslova i senzacionalnih vesti koje se lansiraju na dnevnom nivou, nije toliko česta situacija da kolumna - a potom i knjiga - jedne pozorišne rediteljke privuče pažnju kakva je obično rezervisana za rijaliti programe, crne hronike ili političke kontroverze. A baš takav slučaj se desio pre nekoliko godina u Sloveniji kada je nekadašnja beograđanka Ivana Đilas, trajno nastanjena u ovoj državi, napisala u nedeljniku Mladina "Priču o neuspehu", koja je vrtoglavom brzinom postala viralna i privukla pažnju desetina i stotina hiljada Slovenaca. Usledio je i svojevrsni "nastavak" ove kolumne u Ivaninom debitantskom romanu "Kuća", koji je takođe postao bestseler u Sloveniji, a ove godine je objavljen i u Srbiji za izdavačku kuću Booka.

"Pred nama je lepa kuća s belim žaluzinama, keramičkim petlom na krovu i trešnjom u bašti. Ali porodica ne može sebi više da priušti tu kuću, zbog kredita i neredovnih prihoda. Moraće da je proda i da se evakuiše, dok ne bude prekasno. Junakinja, koja uzima stvar u svoje ruke, vrlo brzo uvidi da to neće ići tako lako, jer se naš prosperitetni svet zaglavio. Možemo li uopšte da izađemo iz začaranog kruga u kome smo se našli?", piše u kratkom sažetku knjige, koji na pravi način sumira i "izvorni" članak na osnovu koga je knjiga izašla.

Ne moramo preterano da zagrebemo ispod površine da bismo uvideli kako je jedna sasvim lična priča privukla toliku pažnju, i zbog čega je ona danas društveno relevantna. Kreditno ropstvo, te priča o generaciji koja je odrasla u socijalističkom prostoru stare Jugoslavije, a zatekla se u novim tranzicionim društvima i surovom liberalnom kapitalizmu, teme su sa kojima se lako može identifikovati veliki broj ljudi u svim balkanskim zemljama.

Premda joj je ovo debi na polju romana, Ivana Đilas (1976) nikako nije novo ime na kulturnoj sceni Slovenije. Nakon što je stekla diplomu iz pozorišne režije na FDU u Beogradu, napustila je Srbiju za vreme NATO bombardovanja 1999. godine i započela novi život u novoj zemlji. U Sloveniji je režirala preko 50 predstava za decu i odrasle, dok je u Beogradu režirala predstavu "Bračna igra" u Ateljeu 212, koju su Svetlana Bojković i Petar Kralj igrali 11 godina. Stoga ne bi trebalo preterano da nas čudi i njeno uspešno snalaženje u novom formatu, u kome se ističe veoma pronicljivim promišljanjima vlastite (i opšte društvene) situacije, te konciznim narativnim stilom u kome jasno, precizno i živopisno objašnjava sve što joj se dešava.

NM: Kako je uopšte došlo do pisanja kolumne za Mladinu, a naročito Priče o neuspehu od koje je sve krenulo?

JĐ: Urednik me zamolio da napišem nešto za novogodišnji broj Mladine. Upitala sam ga šta bi hteo da pišem, možda pismo Deda Mrazu? On je rekao da može. I tako je nastalo pismo Deda Mrazu. Božić Bati, Zmaju, Tigru, ili kome već, u kome ih molim da nađu nekog da kupi ovu našu kuću.

Nakon što je sajt Mladine objavio ceo broj onlajn, 4. januara mene pita urednik da li znam koliko puta je članak otvoren. Pomislila sam da govorimo o par hiljada ljudi, koji verovatno misle isto što i ja. Onda mi je on rekao da tekst ima 120.000 klikova. Doživela sam tako strašan atak na svoj život i privatnost, jer nisam baš zamišljala da svaki treći odrasli Slovenac čita moju Priču o neuspehu.

Tako sam shvatila da postoje neke teme koje na prvi pogled ne izgledaju velike, a s kojima se mnogo ljudi identifikuje. To je konflikt pojedinca sa društvom, gde naši interesi i interesi društva nisu uvek isti. Ako recimo imaš dete sa posebnim potrebama, kao što ga ja imam, moj interes je da on dobije najviše što može. Interes društva i zdravstvenog sistema je da što više ljudi dobije što ujednačeniju zdravstvenu uslugu. To vrlo često isključuje jedno drugo, pošto ti ne možeš svakome da ponudiš maksimum. Takvih situacija je mnogo.

NM: Na koji način si procenila kako treba balansirati između privatnog i opšteg, uzevši u obzir da se radi o veoma delikatnoj ličnoj temi?

JĐ: Ja se šalim da pišem melodrame u političkom časopisu. To je za Mladinu neobičan žanr. Autori tamo ne pišu o svojim manama, neuspesima, ali upravo društveni kontekst tome daje zanimljivost.

Često mi kažu na intervjuima da volim da pričam o sebi, ali ja u stvari to ne volim. Upotrebljavam svoju priču koju najbolje znam, da ispričam neke druge teme. Koristim i priče raznih drugih ljudi, ne samo svoje. One su samo ispričane u prvom licu pa zvuče lično.

Prvo pričam one priče koje sam preradila i za koje mi se čine da ne bole. One koje bole, o njima još ne pričam. Nekad me pitaju i da li je to terapija, ali nije. Terapija se radi na terapijama. Ovo je pričanje priča. Naši životi obično nisu toliko zanimljivi. Oni su samo naši životi, i nama su jako zanimljivi jer su naši. Postaju zanimljivi za širi krug ljudi tek kad dobiju kontekst. Tako to balansiram. Tek kad otkrijem o čemu sve to zapravo govori, onda počinjem da pričam te priče.

NM: Sada su i kolumna i roman doživeli interpretacije kroz promišljanje socio-političkih tema, odnosa starih generacija odraslih u socijalizmu i novih generacija koji su zahvatili nešto i od starih i od novih vremena.

JĐ: Ja sam zapravo vrlo svesno razmišljala o tome kako u priči u romanu treba da postoje tri generacije. Tu je generacija roditelja, koji su dobar deo života preživeli u toj našoj ex-Yu i socijalizmu, i gde je postojao red vrednosti: Uči i onda ćeš imati posao. Ako budeš vredan i radiš , moći ćeš da ostvariš za sebe normalan život, bezbednost i sigurnost. Radi, radi, pa će nagrada da stigne.

I onda je svet tih egzaktnih vrednosti počeo da se ruši, i pravila su počela da se menjaju. Kada recimo pomislim na svog oca, koji sad ima oko 65 godina, pomislim kako se brzo njemu svet menjao. Od nekih vrednosti u koje je verovao, morao je u letu da se prilagođava, prvo kapitalizmu, a onda ovom neoliberalnom kapitalizmu. To je ludilo. Na svakih deset godina su veliki lomovi, vrlo kontradiktorni sa vrednostima u koja je on verovao i u kojima je on vaspitavan. Moj otac je zaista ekonomista (kao i otac u romanu, op.a) i zaista se bavi finansijama. To je naročito zanimljivo, kad gledaš kroz te finansijsko-ekonomske odnose kako se ovo naše društvo u stvari menja.

Moja generacija od 40 i nešto godina je vaspitavana u tom duhu "nemoj da se cenjkaš, nemoj da se grabiš, nije lepo da želiš da imaš više nego svi ostali". A onda su se desila neka druga vremena u kojima si zbunjen, ne znaš čega da se držiš. Pa imaš treću generaciju; to su naša deca koju smo dobili jako kasno, dok smo se snašli u životu. To su hiperzaštićena deca, koju spremamo za neki svet koji ne umemo ni da zamislimo, jer se toliko brzo menja. Pokušavamo da im sklonimo frustracije i istovremeno ih bombardujemo kontrolisanim okruženjem, pa ih vodimo na razne tečajeve, organizovana druženja. I užasno su nezreli, nespremni za život. Kako li će njihov život izgledati? Postoji velika verovatnoća da će oni morati da se bore za vodu za piće. A mi im sklanjamo frustracije od domaćih zadataka.

NM: Kroz lik oca u romanu, kao da se sugeriše da su se stare generacije bolje snašle u liberalnom kapitalizmu?

JĐ: Ne znam da li su se bolje snašli. Kako ko. Možda samo zato što imaju i dalje nešto u šta veruju. A mi smo možda malo zbunjeni i ne znamo u šta da verujemo. Ne mislim da su se oni ekonomski bolje snašli. Ali kod njih postoji neki red vrednosti: porodični ručak, elementarna egzistencija... oni možda malo manje padaju na te snove, histeriju reklama i ceo taj svet koji se nudi. Možda zbog svesti da nemaju više vremena za počinjanje iznova. Nije ni njima lako.

NM: Zanimljivo je da je glavna junakinja romana veoma pragmatična i analitična. Sva je u tabelama i listama, a opet dospeva u tu situaciju da ne može da izađe na kraj sa kućom i pratećim finansijskim obavezama. Gde je nastala greška?

JĐ: Greška je nastala kod ideje da je pojedinac odgovoran za sve. Ovo vreme nas osamljuje, izdvaja jednog po jednog. Ubeđuje nas u to da si ti sam. Ako se razboliš ili ostaneš bez posla, sam si kriv. Ako ti ne uspe u životu, sam si kriv jer se nisi dovoljno potrudio, što nije istina. Mi smo zapravo vrlo zavisni od raznih okolnosti na koje nemamo uticaj. Recimo, naše genetsko nasleđe je genetsko nasleđe. Razne stvari su uticaj okruženja, a ne samo toga da li smo jeli salatice i kinou, i pazili na sve. Ta frustracija, da smo mi u stvari sami i odgovorni za sve, užasno je veliko breme.

I jako je važno da ta ženska osoba u romanu - jer meni je posebno drago da je ona ženska osoba - apsolutno nije blesava. Ona je proučila svoju situaciju i uradila matematiku, ali s onim okolnostima koje je videla. Čak i kad je uspela da isprojektuje stvari unapred i da napravi finansijske rezerve, dese se stvari koje ne možeš da predvidiš i van tvog uticaja su. Ne možemo znati kako će se ponašati neki ekonomski tokovi, prosto je nemoguće je da budemo stručnjaci za sve.

Upravo je zanimljivo da je to neko ko je finansijski pismen, ali opet nije neko ko je mogao da predvidi pad banaka, švajcarskog franka, sve to što se desilo jer je to izvan pojedinca. Namerno sam i tako pisala, da kako junakinja romana gubi živce i energiju, tako i događaji postaju kraći, gušći, neurotičniji, priča je ispričana sa manje reči. To gubljenje kontrole je u stvari gubljenje energije, živaca i zdravlja, svega.

NM: Ako smo i finansijski pismeni i obrazovani i imamo nekog novca, kako onda ne napraviti lošu procenu? Šta bi bilo naravoučenije?

JĐ: Naravoučenije je da nisi sam. I nisi jedini. Počneš da se osećaš užasno sam, usamljen u tome, i sramota te je da priznaš. Priče o neuspehu se ne pišu za Novu godinu zato što se takve priče ne pričaju. Uvek se priča o uspehu. Zato je to čitalo toliko ljudi, jer se ljudi identifikuju ionda znaju da nisu sami, pa im je lakše. Ljudi imaju razne neuspehe, uvek je tako bilo i biće, i iz nekih neuspeha ustaneš i ideš dalje. To se dešava i drugima. Nisi najveća budala na svetu ako ti se desi da nešto ne uspe.

NM: Da li si imala primera u svom životu, da ti posle kolumne i knjige prilaze prijatelji ili nepoznati ljudi, da kažu na koji način je knjiga uticala na njih?

JĐ: Razne divne fidbekove sam imala. Posle kolumne sam vrlo brzo dobila SMS od jednog prijatelja koji mi je napisao "Kako mogu da ti pomognem?", a posle knjige drugi prijatelj mi je rekao "Jao, upravo smo kupovali stan za sina i sve sam znao u banci da pitam!". On je to razumeo kao priručnik! Ja ne mislim o sebi da sam luzer zato što priznajem neuspeh. Meni se to činilo čak i prilično frajerski i hrabro. Idemo dalje, šta sad.

NM: Koliko možeš da uporediš situaciju u Sloveniji i Srbiji, u odnosu prema tekovinama liberalnog kapitalizma?

JĐ: Ne znam da li imam pravo da povlačim to poređenje. Ipak me je malo iznenadilo koliko je knjiga čitana ovde. Iznenadila me je recimo jedna kritika, u kojoj piše da sam odlično pogodila situaciju u Srbiji.

U jednom trenutku kad sam pisala knjigu, shvatila sam da treba da izbrišem cifre. Da ne treba da kažem koliko košta ta kuća, koji je auto koji oni voze, zato što to nije bitno. Nekada je ista muka zaraditi par stotina evra, koliko drugde par hiljada evra, a zapravo za neki sličan način života. Te cifre zbunjuju, kvare komunikaciju i prave neku distancu tipa "Aha, oni zarađuju toliko pa kukaju", a ne vidiš i ne razumeš koliko tamo košta iznajmljivanje stana i kredit. Ipak, čini mi se da je u Srbiji malo surovije.

Svi mi imamo napor da održimo tu iluziju srednje klase. To više i nije srednja klasa, zato što nema sigurnosti. Mi živimo sa onim novcem koji zaradimo u tom trenutku i svi potrošimo sve što zaradimo. Po tome smo vrlo slični.

Postoje neki podsistemi, kao što su školstvo, zdravstvo, javni prevoz, socijalna pomoć, briga za stare... možda toga još uvek u Sloveniji ima malo više nego u Srbiji. U tom smislu Slovenija je malo manje surova, ali nismo na dobrom putu. To se sve jako smanjuje, ti podsistemi se napadaju kao nepotrebni luksuzi.

NM: Kroz predstave koje režiraš, dosta se baviš umetnički radom za decu. Takođe, tvoj doktorski rad se bavi stereotipima u umetnosti za decu. Da li je to neki tvoj način da pripremiš mlađe generacije, tj. decu, za svet koji ih čeka?

JĐ: Ja sam proživela neke razne neobične životne škole. Jedna od njih je kriza u Srbiji, ratovi i bombardovanje. Druga moja životna škola je to što imam dva sina: jedan je tamnoput i usvojen je iz Afrike, a drugi ima blaži oblik paralize. Tako da sam i fazu odrastanja i fazu roditeljstva prošla na neki drugi način. A tu je i moje socijalističko vaspitanje, i vera u to da društvo treba da se pobrine za što veći broj ljudi, a ne da se brine svako za sebe.

Kada se to sve spoji, shvatiš da je najvažnije da ne napravimo grešku na samom početku. I da što više dece treba da ima pristup do umetnosti, do školovanja, i da to treba što pametnije to izvedemo. Da sprečimo širenje stereotipa, netrpeljivosti, agresije.

NM: Koji su stereotipi tebi naročito zapali za oko?

JĐ: Slovenija je vrlo etnički čista. I Srbija je zapravo. Slovenija, pošto je relativno mala, ima i izraženu ksenofobičnost. Rasna pitanja variraju, od toga da su druge rase "egzotika" do neke evropocentričnosti, od ostataka kolonijalizma do nekih ozbiljnih vidova rasizma.

I to se vidi u dečijoj umetnosti?

To su teme za koje mislim da ih treba uključiti u umetnost za decu. Slovenačko pozorište za decu je, inače, odlično. Vrlo je malo kiča, i koriste se razna sredstva: plesno, lutkarsko, igrano pozorište, sve je to vrlo promešano, što je meni drago. Sve to volim i koristim u svom rediteljskom radu. Čini mi se da je važno da umetnost za decu ostane umetnost, i da ne treba da dokazuje svoju vrednost tako što nas uči geografiji, ili matematici. Dovoljno je da je lepota sama po sebi vrednost, što smo izbegli tu didaktičku zamku.

Volim da radim problemske predstave. Sad ću recimo raditi predstavu zasnovanoj na slikovnici o galebu i kosu. Oni se sretnu, upoznaju se i postanu najbolji drugari. Galeb pozove kosa da dođe u njegov grad, i onda kosa tamo ne vole zato što je crn i drugačiji. Sve dok kos ne naiđe neku kutiju sa knjigama koje u tom mestu niko ne čita. I onda kos počne da čita knjige. pa malo po malo dođe ceo grad da sluša te priče koje on čita.

Ima i jedna slovenačka autorka, slovenačka varijanta Ljubivoja Ršumovića, zove se Svetlana Makarović. Po njenom delu sam radila plesnu predstavu o veverici kojoj ne rade noge. I onda je sve veverice odbace, jer je najvažnija stvar na svetu skakanje sa drveta na drvo. Mama veverica je očajna, jer šta će dete da radi kad ne može da skače, a veverica je. Posle toga je slično. Veverica nauči da iz gledanja oblaka prognozira vreme, nauči da broji lešnike, da sabira i oduzima. To je u stvari ta inkluzija.

BONUS VIDEO: Belgrade SAXperience intervju sa direktorom festivala

(Nikola Marković / Espreso.co.rs)