Njena će divna duša sada moći da leti gde želi i da vidi sve: Potresno pismo Bobana Stojanovića književnici Ani Radmilović

Videli smo se jedan jedini put. U nekom polumraku stana u kome je živela. U tom nesvetlu, pored jedne tužne lampe, svetlele su još samo njene oči, uokvirene tamnim podočnjacima. Bila je odveć bolesna i teško se kretala. Iz sobe mi je davala navigaciju da nam spremim kafu. Tog dana stigli su joj prvi primerci knjige "Žena bez horoskopa".

Rekla je: "Jao, kako sam neuredna. Došao mi je kum, a ja ležim bolesna, polomljena mi je ruka, ničim ga nisam poslužila, ne mogu da ustanem da vratim ovih nekoliko daščica iz parketa koje je kuče izvadilo, a nisam ni za selfie. Molim te, otvori paket i daj mi knjigu da ti potpišem".

Onda je, iz nepoznatih razloga, otvorila srce i ispričala mi svoju neverovatnu životnu priču. Ona nije želela da javnost o tim stvarima zna, tako da sam i sam sve to zaboravio.

Ipak, ta je priča prožimala i ono što javnost: Aninu ostrašćenost Kosovom i moj snažni antinaciononalizam. I kada smo, u neko gluvo doba noći, jedno drugom objasnili poreklo svojih političkih stavova, složili smo se da ovaj svet ne voli ljude. Dogovorili smo se da o tom ludilu političkih strasti napišemo epistolarni roman. "Stavi to kao status, da nas bude sramota ako to ne uradimo" rekla je. Na polasku me pitala da li imam dovoljno para za taksi. Rekao sam da imam. "Nisu mi isplatili honorare, ali imam nešto malo, zadnje, ako ti treba", dodala je Ana.

U taksiju sam čvrsto držao knjigu dok je taksista drobio nešto o nečemu. Nemam pojma šta sam mu sve potvrdio. Zamolio sam ga da me sačeka dok uzmem novac iz stana da mu platim vožnju, jer kod sebe nisam imao dovoljno para.

Ani danas želim sve najlepše. Njena će divna duša sada moći da leti gde želi i da vidi sve. I želim joj da na Kosovu nađe ono što je celog života tražila. Divna Ana, nadam se da se ne ljutiš što nisam pročitao tvoj roman. Sve ostalo što znam je mnogo veća priča. Hvala ti.

(Espreso.co.rs)