9 PUTA JE ČUTURA VIDEO CANETA: Legendarni košarkaš o tome kako je stario uz Brejkerse i zašto nikada ne mogu da mu dosade (FOTO) (VIDEO)

Koncert Partibrejkersa u petak (16. decembar) u Tvornici proveo sam šetajući između Velikog i Malog pogona, uglavnom stojeći u prolazu gde se lošije čuje, ali se odlično vidi. Kad sam jednom otkrio tu mogućnost - držim je se kao pijan plota; valjda mi stariji robujemo navikama i rutini. Ali, ima logike u tom konceptu - šank je dostupniji iz Malog pogona, tamo može da se puši, čovek se može i malo maknuti iz gužve, jer je prostor prazan ili barem poluprazan dok svirka traje, a pre bisa i išetati na ulicu ako baš nema želju ostati do zadnje sekunde na koncertu.

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

A ako ima i malo sreće oni koji prolaze između Velikog i Malog pogona neće ga gurati. Ako ima i malo više sreće, prolaziće tuda i prekrasne devojke, pa se ne mora celo vreme gledati baš prema pozornici. No, da, stojim u petak u tom prolazu držeći pivu u ruci, i kraj mene prolazi sed čovek nešto niži od mene sa dva piva u svoje dve ruke, gledajući me u oči. Nisam siguran znam li ga, ali ga kucnem, pod navodnicima, jer su čaše plastične, u jedno od njegova dva piva, oči su mu dobre, pozitivne, frajer je u dobrom raspoloženju. A na to on veli: "Od kad ovo slušamo…? Od osamdesetčetvrte, osamdeset pete…? E, jesmo stari, u p…u m……u".

Pa jesmo, stari smo, ali smo opet tu. Ili još uvek tu. U sledećem prolasku, moglo je biti za petnaest minuta, a moglo je biti i za tričetvrt sata, frajer mi se opet obrati, "Ima li tu nedge da se nabavi nova prostata…?" Pripišalo mu se od onih piva, hahaha.

I odmah tada, na tom mestu, počeo sam da razmišljam o tome koliko sam puta, gde i kada, gledao i slušao Partibrejkerse. Prvi put u Kulušiću, te osamdesetčetvrte ili osamdesetpete, negde oko izdavanja njihovog prvog albuma, malo pre ili malo posle. Pojma nemam kako sam završio na galeriji u društvu, danas nažalost pokojnog, rok kritičara (i još puno toga) Darka Glavana. Prva postava im je bila dve gitare, bubanj i glas, i to je bilo opako žestoko. Dvorana nije bila puna, valjda još nisu bili dostigli svoju kasniju popularnost, ali su prvi redovi publike pokušavali da se penju na pozornicu. A Cane je one koji su bili najuporniji udarao cipelama, imao je neke velike cipele, neke cokule, i vraćao ih je u parter dobro odmerenim šutevima. S visine i distance galerije izgledalo mi je da obe strane uživaju u toj međuigri.