SUPERUHO FESTIVAL: Protestna muzika i probijanje bubnih opni (FOTO) (VIDEO)

Čitaocu koji nije detaljno upućen u hrvatske koncertno-promoterske prilike zvučaće dosta neobično činjenica da se u malom primorskom gradiću Primoštenu, nedaleko od Šibenika, odigrava jedan od najznačajnijih festivala alternativne i avangardne muzike u ovom delu Evrope. I sama lokacija, na malom uzvišenju 15-ak minuta hoda od turističkog jezgra grada, u izolovanom šumarku gde je lociran i festivalski kamp, u svojoj izopštenosti deluje “alternativno”, ali i intrigantno. Ispred ograđenog prostora nalazi se dobro popunjen parking, a unutra se naziru dve bine ne preterano velikih gabarita. Atmosfera je krajnje opuštena. Nema nikakvih telohranitelja koji pretresaju ljude, unutra je bezmalo hipi atmosfera, a ni bekstejdž nije nešto preterano izolovan od publike.

Na samom ulazu u festivalski prostor, kao kakav dobri domaćin, nalazi se legendarni koncertni promoter i organizator Mate Škugor. “Nisam ja nikakva legenda”, skromno dobacuje Mate dok ga tako oslovljavam, uz srdačan pozdrav i prisećanje na poslednji susret pre dobrih 6-7 godina na nekom od zagrebačkih koncerata u njegovoj organizaciji. Bistrimo razne koncertne i organizacione teme, o našim surovim post-tranzicionim društvima koje za “drugačiju” umetnost sve manje mare u svojim budžetskim proračunima.

Da obnovimo gradivo – od poznih devedesetih do danas, Mate Škugor je pokretao i gasio zagrebačke festivale Žedno Uho i N.O. Jazz, pa Terraneo u Šibeniku, da bi kao poslednju preživelu festivalsku inkarnaciju uspešno održao Superuho Festival. Nezavisno od festivalskih okolnosti radio je koncerte u KSET-u, pa SC-u, i mnogim drugim zagrebačkim koncertnim prostorima, te je “iškolovao” više generacija ljubitelja drugačije muzike na način koji to u Srbiji čine ljudi poput Bojana Đorđevića (Ring Ring), Aleksandra Delibašića (Bad Music for Bad People) ili Ivana Lončarevića (Pop Depresija).

Za održavanje festivala u Primoštenu zaslužan je i tamošnji gradonačelnik, nezavisni političar Stipe Petrina, za koga je Škugor u više intervjua pominjao kako ima sluha za ovakvu vrstu muzike, ali i za malo drugačiji pristup turističkoj ponudi od one najkonvencionalnije. U vremenima i prostorima koji su – kako pomenusmo – neumoljivi prema ovakvim sadržajima, deluje kao da su Primošten i Superuho idealna sredina, oaza za ljubitelje alternativnog roka, avangarde, kantautorskog zvuka, te uopšte uzev muzike s one strane tržišno-kapitalističkog pristupa pop kulturi.

Šesto festivalsko izdanje predstavilo je, između ostalih i kultnog muzičara Boba Moulda (iz nekadašnjih Hüsker Dü), Art Brut, domaće uzdanice poput Lovely Quinces, Chui, Seine, I drugih. Zamalo je nastupila i Shilpa Ray, no ovaj je koncert nažalost otkazan usled nevremena koje je pogodilo Primošten prve festivalske večeri, pa je i program silom prilika bio skraćen. Pisac ovih redova se, ipak, naročito namerio na koncerte dva muzičara, kojima ćemo posvetiti posebnu pažnju.

Mark Ribo, američki gitarista koji je nastupio na stotinama albuma i koncerata kao prateći muzičar (najpoznatiji na tom polju po saradnji sa Tomom Vejtsom te avangardnom zvezdom Džonom Zornom), dosledan je i u objavljivanju autorskih materijala naročito obojenih protestnom, antikapitalističkom notom. O njegovom prošlogodišnjem albumu “Songs of resistance” već smo pisali OVDE, a na Superuhu je predstavljao (mahom) taj materijal, doduše u svedenoj petočlanoj postavi. Naime, postojala je bojazan kako će sve to zvučati bez spektakularnih studijskih gostiju, naročito onih sa vokalnim zaduženjima poput Toma Vejtsa ili džez pevačice Fej Viktor. Sam Ribo ipak nije pevač po vokaciji i, iako se tih zaduženja rado prihvata na svojim albumima, moramo priznati da mu to nije najjači adut.

No Ribo je ipak stari lisac koji zna šta radi. Svestan je (prividnih) ograničenja koje pruža ovakva postava u odnosu na album, te je veoma promišljeno situaciju preokrenuo u svoju korist. Kvintet formacija sa "duplom" ritam sekcijom (klasičan bubanj set i latino perkusije) i isturenim saksofonistom Džejom Rodrigesom pružila mu je dosta prozora za džezerskiji pristup, ali i sa pseudo-latino šmekom kome je sklon još od dva albuma sa postavom Los Cubanos Postizos. Uz sve to, ovde se dao osetiti i njegov pankersko-rokerski stav koji je "preneo" iz postave Ceramic Dog (zajedno sa i ovde prisutnim bubnjarem Česom Smitom), pa je ispalo da je aktuelna postava na neki način sumirala čitavu bendlidersku karijeru Marka Riboa. Sve što je najbolje u njegovim bendovima, našlo se u bendu koji je posetio Primošten.

Mark Ribo je poznat po svom prividno-nehajnom stilu sviranja i soliranja u kome ima dosta mesta za "pogrešne" note. Koje se - kao po pravilu - nađu na pravom mestu. Slično se može reći i za Riboa kao bendlidera, koji nije niti preterano pedantan niti proračunat u postavljanju koncertnih zaduženja. U toku nastupa dosta komunicira sa ostatkom benda i određuje kada će koji od članova krenuti u solo, kada će podići tenziju, i to često izgleda "nevešto". Taman se Rodrigez "opusti" a Ribo mu sugeriše da "pojača", neko drugi se zanese u solou, pa gitarista odluči da naprasno rearanžira čitavu zvučnu sliku verbalnim dobacivanjima i dirigovanjem rukama, i tako dalje u tom stilu. Pa opet, sve to deluje sasvim spontano i šarmantno, efektno, pankerski.

Zvezda koncerta bio je Džej Rodrigez sa svojim deonicama na flauti u najboljoj tradiciji motown fanka, ili "sexy sax" soloima koji su protestnim pesmama dali naročito poletan karakter, idealan za pravu žurku koja je nastala na prostoru glavnog stejdža. Još jedan od vrhunaca koncerta beše i "Acute (I Refuse, I Resist)", slem-poetska "nabrajalica" u kakvima se Ribo savršeno snalazi, kao i "Fuck La Migra" koje se dobro uklopila u Riboov politički diskurs vezan za imigrantsko pitanje u SAD. Premda je pljuvanje po Donaldu Trampu bezmalo ušlo u mejnstrim američke pop kulture, mora se reći da je Ribo muzičar kome tako nešto najbolje stoji, jer je dosledno njegovom celokupnom angažmanu i poetsko-muzičkom izrazu.

Nastup saksofoniste Kolina Stetsona poslednje festivalske večeri počeo ranije i pred nešto manjem brojem ljudi, a i po prirodi stvari nije imao potencijal da napravi razigranu atmosferu poput Riboa. No nije mu to nikakav manjak ili falinka, jer se radi o dosta drugačijem muzičkom svetonazoru, premda oba dolaze iz široke pozicije avangarde/alternative mejnstrim muzici. Stetson je muzičar poznat po svojim solo aktovima i atipičnom sviranju pre svega bas saksofona, gde postiže specifične efekte pažljivim pozicioniranjem mikrofona i tehnikom cirkularnog disanja, odnosno neprekidnog sviranja u komadima koji traju i preko 10 minuta.

Ukratko, Kolin Stetson svira sam, a zvuči kao da slušate čitav bend. Svira instrument koji (skoro) niko ne svira, tehnikom koja je fizički veoma zahtevna i naporna, pa je već i zahvaljujući tome prilično jedinstven na muzičkoj sceni bilo koje muzike. Srećom, ovaj saksofonista nije nikakav "youtube wonder" koji profitira na pukoj neobičnosti i efektu kurioziteta. Njegova muzika je sa jedne strane utemeljena u američkom neo-klasičnom minimalizmu i repeticiji, a zahvaljujući umešnom aranžiranju i energičnom nastupu evocira podjednako i metalsku energiju i tehno bitove (postignute ritmičkim udarima na bas saksofonu).

Srećna okolnost je da Stetsonova muzika do najboljeg izražaja dolazi uživo, uprkos izvesnoj "statičnosti" iz pozicije džez diskursa, odnosno nedostatka tipične solo razrade tema. Dinamika dolazi iz sounda njegovog saksofona koji jednostavno ruši sve pred sobom i razbija bubne opne, dok vam se koža ježi i tlo bruji pod nogama. Takav "fizički" efekat stvara naročiti utisak kod gledaoca, kao i prirodna znatiželja da se pronikne i vidi "kako uspeva sve to da odsvira".

Na njegovom koncertu nema đuskanja, ali ima pregršt fiksiranih, koncentrisanih pogleda na njegovu figuru i svaki pokret koji pravi, dok mu se lice nadima i crveni, a snažni mišići ruku ocrtavaju u borbi da se obuzda aždaja od instrumenta. Duboki uzdasi na kraju pesama otkrivaju koliko je naporno ovakvo sviranje, te i sasvim logično Stetson naizmenično svira komade na bas i tenor saksofonu, ne bi li se i malo "odmorio". Na kraju nema bisa uprkos egzaltziranim aplauzima, jer je verovatno iscedio i poslednji atom energije za tih 45 minuta nastupa.

Kako je ovaj festivalski izveštaj nastao na proputovanju autora kroz hrvatsko primorje, nismo stigli da se pozabavimo i ostalim koncertima, te će izostati i ocena kompletnog muzičkog programa. No ostaje utisak o sjajnoj, pre svega familijarnoj atmosferi gde se posetilac - i ljubitelj alternativne muzike - oseća kao kod kuće. Svi oni koji su stigli Šibenika, Zagreba, samog Primoštena, iz 700 kilometara dalekih Beograda i Pančeva, ili možda iz Ljubljane (videli smo i direktora tamošnjeg džez festivala Bogdana Benigara), na Superuho festivalu su kao na domaćem terenu, među svojima.

Važan je utisak i još jednom utvrđena misao da i ovakva, "drugačija" muzika, prevazilazi kategorije opskurnog, te sa lakoćom ulazi u domen zabave i dobrog provoda, bez gubitka ideološkog i stvaralačkog integriteta. To je još devedesetih ovde znao Mate Škugor i srodni mu koncertni delatnici s balkanskih prostora, a sada znaju i stotine novih ljubitelja dobrog zvuka s one strane mejnstrima muzičke industrije.

BONUS VIDEO: DANIEL KOVAČ: Ko ima zanat, taj ima čemu da se nada (VIDEO)

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)